Mudhoney za B92: Trajemo dugo zbog ljubavi

Grandž je nastao krajem osamdesetih, a u pitanju je mešavina panka, garažnog i hard roka. Nirvana je ovaj žanr učinila planetarno popularnim, a nezvanični “kum” grandža je Mark Arm iz grupe Mudhoney, koji je u jednom intervjuu krajem osamdesetih zvuk ovog benda opisao kao “grungy”.

Uz Nirvanu, Pearl Jam i Soundgarden, najvažniji rok bend iz Sijetla iz tog perioda je Mudhoney. Odrasli na muzici grupe The Stooges, panku i hard koru, gitarista Stive Tarner i pevač Mark Arm, u drugoj polovini osamdesetih sviraju u bendu Green River. Nakon raspada grupe Green River, jedan deo članova osniva Pearl Jam, a Stiv i Mark Mudhoney.

Njihov prvi singl “Touch Me I’m Sick” se smatra nezvaničnom himnom grandža a ujedno je i najveći hit ovog benda. Takođe, ovo je prvi singl koji je objavila kultna etiketa Sub Pop.

Od tada je prošlo više od četvrt veka. Mudhoney su snimili 9 studijskih albuma i gotovo da nisu imali duže pauze za sve te godine.

Nikada nisu pravili kompromise, uvek su radili šta su hteli i ta njihova samouverenost je očigledna na svim njihovim albumima.

Grupu danas čine pevač/gitarista Mark Arm, gitarista Stiv Tarner, bubnjar Den Piters i basista Gaj Medison. Svi osim Medisona su u bendu od samog početka, dok je Gaj 2001. zamenio originalnog basistu Meta Lukina.

Mudhoney prvi put dolaze u Srbiju 4. juna, kada će održati koncert u beogradskom Domu omladine.

Tim povodom, razgovarali smo sa Stivom Tarnerom, gitaristom i jednim od osnivača grupe Mudhoney.

B92: Kada ste početkom devedesetih bili na turneji sa Sonic Youth, pričali ste kako su oni mnogo kul likovi, ali da su malo preozbiljni u odnosu na vas – dok ste vi ludovali, oni su u autobusu na turneji čitali knjige. S obzirom decenije koje su prošče od tada, zanima me da li ste možda vi sada postali ti ozbiljni likovi koji čitaju knjige na turnejama….ili još uvek ludujete?

Stiv Tarner: (smeh) Pomalo smo od oba. Sad čitamo mnogo knjiga, mada smo ih čitali i onda. Ipak smo sada stariji, prešli smo pedesetu. Još uvek pijemo, ali je to danas ipak civilizovanije. Evo na primer, pre neko veče smo ovde u Francuskoj bili pozvani na degustaciju vina. Sada smo kao malo “kulturniji” (smeh). Ne pijemo više pivo za pivom, sada više obraćamo pažnju na kvalitet, ne na kvantitet. Mudhoney je na sceni duže od 25 godina. Koji je ključ vaše dugovečnosti?

Volimo to što radimo i volimo jedni druge. Muzika nam više nije profesija, bavimo se drugim poslovima, imamo porodice i druge obaveze kod kuće, tako da nam je bend u izvesnom smislu predah. Turneje su naporne, ali su i izuzetno zabavne. Super je što se družimo, izlazimo i obilazimo zabavna mesta.

Ranije, dok smo bili kod velikog izdavača, živeli smo od bavljenja muzikom. Nama se veoma brzo dogodilo da smo krenuli na turneje, potpisali za veliku etiketu, prodali zavidan broj ploča. To je trajalo preko deset godina, a onda je Met napustio bend. Tada smo napravili pauzu od godinu dana i postalo nam je jasno da je kraj, da ćemo morati da počnemo da radimo da bismo zaradili za život.

A onda smo uvideli da još uvek želimo da se bavimo muzikom i postalo je zabavnije jer to više nije bio posao. Kada je Met otišao iz benda, nismo radili ništa dobrih godinu dana. Tokom te godine Mark i ja smo uradili još jednu ploču Monkeywrench, Den (Piters), Mark i ja smo napravili album covera The Sonicsa (“The New Original Sonics Sound” iz 2004), svirao sam solo na akustičnoj gitari... Zapravo smo tada počeli da sviramo mnogo više jer nam bavljenje muzikom više nije bio posao. Vratili smo se tamo odakle smo krenuli,opet smo svirali iz istih razloga kao na početku.

Tokom devedesetih bili ste u centru grandž scene. Kako ti to sve izgleda iz sadašnje perspektive?

Ne osećam nostalgiju prema tom vremenu. Grandž pokret definitivno ima svoje mesto u istoriji muzike jer je dramatično promenio neke stvari, pre svega Nirvana i Pearl Jam. Bilo je super gledati naše prijatelje koji ostvaruju neverovatan uspeh, ali je tu bilo i mnogo tragedije - slično kao i u životu, bilo je i lepih i ružnih stvari.

Nirvana je poslednja velika stvar koja se dogodila u muzici na svetskom nivou. To je jedini put da je “jedan od nas” postao tako veliki. Misliš li da postoji šansa da se opet desi nešto slično?

Ne znam. To je ipak bilo pre pojave interneta, što je ogromna razlika. Internet je u potpunosti promenio sve u vezi sa muzikom: sa njenim plasmanom, načinom na koji je ljudi slušaju, tržište je više razbijeno, ljudi drugačije kupuju muziku, neki kupuju samo pesme... Dešava se da neko iznikne iz andergraunda, kao npr. White Stripes, ali ne u meri u kojoj bi promenio svet, kao što je svojevremeno Nirvana.

Da li ste se družili sa Kurtom Kobejnom?

Naravno. Nismo bili previše bliski , ali smo imali mnogo zajedničkih koncerata. Bio je fin i prilično povučen momak. Krisa Novoselića poznajem mnogo bolje. Upoznali smo ga u isto vreme kada i Melvins, krajem '83, početkom '84. Uvek je bio sa njima kada su počeli da dolaze u grad, bio je njihov visoki prijatelj “šilja”.

1988. Mudhoney je imao koncert u Berlinu. Zašto je on značajan za vašu karijeru?

To je bio prvi put da smo svirali van Sijetla i Portlanda. Sa nama su pošli i Džonatan Pounmen i Bruse Pavit (vlasnici etikete Sub Pop prim.aut). Upoznali smo mnoge evropske koncertne agente, ljude iz diskografskih kuća. Poseta Berlinu je imala ogroman značaj i za Sub Pop jer su Džonatan i Brus napravili bazu za dolazak i ostalih bendova sa etikete u Evropu, što je na primer mnogo pomoglo Nirvani .

Danas svi članovi benda žive u Sijetlu osim tebe (Stiv poslednjih osam godina živi u Portlandu prim.aut). Kako organizujete probe?

Portland je od Sijetla udaljen samo tri sata vožnje kolima. Obično dođem na nekoliko dana, pa vežbamo dve večeri za redom. Sve inače radimo sporije nego ranije.

Poslednji album je “Vanishing Point”…

Da. Zadovoljni smo kako je ispao. Lako smo ga napisali i snimili, došao je sam po sebi, potpuno prirodno, što je dobar znak.

U jednoj zanimljivoj recenziji za taj album pročitao sam “da su Mudhoney postali zreli iako nisu odrasli”.

Sviđa mi se opis (smeh) Kako je danas na Sub Popu u poređenju sa početkom vaše karijere?

Danas su mnogo organizovaniji. U početku su se nadali da će nešto samo od sebe postati hit, mnogo su verovali u bendove, bili su spremni da uleću u dugove da bi nešto postigli. Tokom 90-ih postali su mnogo veliki, da bi zatim krajem devedesetih pali, pa su se opet uzdigli. Od tada su na pravom putu, čini mi se. Izdaju ploče u koje veruju, ne pokušavaju da pronađu „sledeću veliku stvar nakon Nirvane“. Mislim da su odlični. Imamo zajedničku istoriju, Mark radi tamo...

Imali ste turneje po celom svetu. Postoji li razlika u prijemu vaše muzike kod ljudi u Evropi, Južnoj Americi, Japanu?

Postoje male razlike. Nekada su te razlike bile mnogo veće, čak i između različitih gradova u Americi. MTV i eksplozija grandža i alternativnog roka su sve to promenili. Svi su gledali nastupe na MTV-ju i videli šutku, stage diving i crowd surfing, tako da su se tako i ponašali na koncertima. Postoje male razlike, npr. u Italiji gde fanovi vole da se druže sa nama nakon koncerta, da se slikaju, uzimaju autograme. I u Brazilu su ljudi slični.

Raspored koncerata na turneji je veoma gust. Imate samo nekoliko slobodnih dana. Kako to podnosite?

Ovo je zapravo prva evropska turneja posle mnogo vremena na kojoj uopšte imamo slobodne dane. Prošla evropska turneja trajala je 28 dana i na njoj smo odsvirali 28 koncerata. I tada smo rešili da imamo i po koji slobodan dan. Na ovoj turneji imamo tri slobodna dana, što je super. Prvi put dolazite u Srbiju u okviru ove evropske turneje. Da li nešto znate o Srbiji?

Videli smo fotografije Beograda i divno izgleda. Radujemo se što dolazimo. Naš basista uvek konzumira tradicionalna jela i lokalno pivo na putovanjima i imam utisak da će on posebno uživati u Srbiji (smeh).

Radite li na novom albumu?

Tokom turneje ne pravimo novu muziku. Imamo nekoliko novih pesama koje smo snimili pre polaska na turneju, ali nijednu od njih još uvek ne sviramo. Ali, definitivno planiramo da napravimo narednu ploču.

Preporuči nam neke albume i neke knjige.

Za početak preporučujem Bartona Kerola koji otvara naš nastupe na ovoj turneji. On je folk pevač iz Sijetla. Den je svirao bubnjeve na njegovom poslednjem albumu.

Na turnejama uglavnom slušam mekšu muziku jer su nam koncerti glasni i agresivni. Svi volimo Džina Klarka iz The Byrds. Pre nekoliko večeri slušali smo Taunsa Van Zanta u autobusu.

Još uvek volim pank bend iz Sijetla The Spits, zatim The Chemicals iz Portlanda...

Na turnejama čitam mnogo muzičkih knjiga. Sada čitam knjigu Pitera Huka o Joy Division, a baš se spremam da započnem novu knjigu Kim Gordon.