Intervju:Srđan Dragojević, reditelj

Premijera filma "Sveti Georgije ubiva aždahu" održana 12. marta u Beogradu, Banjaluci i u Nišu, uvela je novu temu u svakodnevicu domaće kulture i podelu na oduševljene i razočarane filmom. Srđan Dragojević je, dakle, i ovog puta snimio film o kome se priča. Razumljivo: "Sveti Georgije ubiva aždahu" je koštao pet miliona evra pa nema toga koga ne zanima da se uveri da li film zaista vredi toliko; smatra se nacionalnim projektom što mu daje oreol važnosti i značajnosti; film je ekranizacija istoimene drame Dušana Kovačevića, kultne i, po nekima, najbolje u našoj savremenoj dramaturgiji; scenarista je Dušan Kovačević a igraju poznati glumci i lepe glumice; priča o ljubavi i ratu ili obrnuto, a pre svega o nama sada; dešava se u periodu od Prvog balkanskog rata 1912. godine do Cerske bitke u Prvom svetskom ratu 1914. godine; tokom priprema i snimanja filma pronosile su se razne glasine, na primer o honorarima i (ne)zainteresovanosti ove odnosno one stranke za projekat.

Pre "Svetog Georgija" Srđan Dragojević je režirao filmove "Mi nismo anđeli" u dva dela, a za treći je napisao scenario, "Lepa sela lepo gore" i "Rane". On je i diplomirani klinički psiholog, autor tri zbirke poezije od kojih je "Knjiga akcione poezije" dobila nagradu „Branko Radičević", vlasnik je producentske kuće "Delirijum films", osnivač je Filmskog centra Srbije, ima trogodišnji staž u Holivudu, a pre svega – pravi filmove koji ostavljaju trag u vremenu.

"VREME": Da počnemo od kraja filma "Sveti Georgije ubiva aždahu": dve žene, do tada suparnice, na kolicima kroz blato vuku dva muškarca koje vole. Oni su poginuli u bici u kojoj nema preživelih. Kroz noć, s ugašenom lampom, vodi ih dete kroz ceo XX vek. Gde će se zaustaviti?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Pretpostavljam, u "Velikom bratu", gde „svetla" – ima na pretek.

"VREME": Film je nabijen porukama: antiratnim, o praštanju, o velikim ljubavima, o patriotizmu, žrtvi... Da li je publika, zaokupljena svakodnevnim brigama, sposobna da ih primi?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Na osnovu prvih rezultata u šaci preostalih bioskopa, reklo bi se da – jeste. Mislim da mi, generalno, potcenjujemo našu publiku predviđajući šta bi ona želela da vidi. Zato im se, posebno na televiziji, servira isključivo razbibriga protiv koje, naravno, ja nemam ništa protiv ako je proizvedena profesionalno i pametno. Opet, ima među mojim kolegama onih koji gotovo sa prezirom posmatraju bilo kakav bioskopski uspeh koji premaši par desetina hiljada gledalaca. To im je krunski dokaz da u pitanju nije – umetnost. Neki, čak, sa trijumfom govore o propasti srpskog bioskopskog projekta. Lakše im je tako nego da uvide da je problem u njihovim filmovima, a ne u publici koja je pametnija no što oni veruju.

"VREME": Jedno od naravoučenija Svetog Georgija je često isticana mudrost da se mora učiti na greškama prošlosti kako ih ne bismo ponavljali. Koliko puta ga treba ponoviti ne bi li se usvojilo?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Mi, valjda, nismo narod sposoban da uči na svojim greškama. I u privatnom životu i u vitalnim stvarima presudnim za opstanak države. Možda i zato što smo, možda, svi mi potomci onih nekoliko koji su se na onom filmskom ratištu pritajili i vire iz senke, presrećni što su preživeli, gledajući kako dve žene nose dvojicu glavnih junaka na kolicima. Jedina nada nam je da Vane, siroče koji predvodi dve nesrećne žene, nije nastradao u sledećem ratu čim je dorastao za pušku, da je dobio potomke, i da će oni biti pametniji od nas.

"VREME": Paralele između rata koji opisuje film i onog kome smo mi prisustvovali su očigledne i, zahvaljujući vašoj režiji, vidno su istaknute pa bi se moglo pomisliti da je "Sveti Georgije" upućen političarima i ostalima koji su odlučili da ratujemo.

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Pre je upućen političarima koji su nasledili te što su odlučili da ratuju.

"VREME": Kovačevićeva drama, osnova scenarija vašeg filma, vrhunac je domaće dramske literature. Da li vas je to opterećivalo?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: U ovu avanturu sam ušao imajući veliki respekt prema dramskom tekstu. Ipak, insistirao sam na tome da neke stvari menjamo i dopisujemo. Poslednjih pola sata filma je novitet u odnosu na dramu. Trudio sam se da očuvam duh pozorišnog komada, ali i da unesem jedno drugačije čitanje teksta. Uostalom, toliko toga strašnog i ružnog nam se desilo u ovih dvadeset godina što je ostavilo pečat na svima nama, te i na ovom izuzetnom tekstu. Mogućnost drugačijeg čitanja i jeste privilegija ovog posla i rediteljeva dužnost.

"VREME": Kako se u praksi snima veliki istorijski film u našim uslovima?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Eh! Prva scena filma trebalo je da bude samoubilački juriš srpske konjice na tursku bateriju u kojoj Gavrilo gubi ruku, a videli ste kako je na kraju ispalo. Najblaže rečeno, skromno. Nema kod nas, nažalost, više ni konja ni kaskadera za tako nešto. A i novca je ponestalo, zato što smo tu uvodnu sekvencu ostavljali za kraj. Žao mi je te scene, još uvek imam story board za sekvencu juriša koji nikako ne počinje zato što jedan vojnik izvadi krišku hleba i jede je. Veli, neće da umre gladan. Onda svi dele hleb, i to postane jedan divan i jeziv ritual pre no što, kao u "Jurišu lake konjice", krenu na bateriju koja ih zasipa kartečom. Drugi primer je sličan – u Bosni sam imao na raspolaganju tri kaskadera. Jedan se, punačak momak, povredio nakon prve kaskade. Onda smo moj pomoćnik režije Balša Đogo i ja od dvestotinak statista na brzinu selektovali dvadesetak „najluđih" momaka i vežbali s njima padanje. Naravno, mi smo im pokazivali. Samo su nam se oči videle ispod blata.

"VREME": Vaš film se ocenjuje i kao omaž "Maršu na Drinu". Da li ste, moguće nehotice, otvorili staru a na filmu neispitanu temu – Prvi svetski rat?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Jako volim taj film, ali ne vidim neke vidljive dodirne tačke s njim. "Marš na Drinu", bez obzira na to što se bavi temom iz Velikog rata, ipak je potekao iz šinjela, svima nama dragog žanra partizanskog filma. Što se drugog pitanja tiče, znam da je, paralelno s nama, jedna jaka grupa filmskih autora i producenata radila na tome da producira Ćosićevo "Vreme smrti". Dakle, interesovanje postoji. Lično, mislim da je tema Drugog svetskog rata i naših međusobnih kasapljenja nešto što takođe čeka novo čitanje, a možda je i interesantnije od priča iz Prvog svetskog rata.

"VREME": Mnoge informacije o "Georgiju" počinju konstatacijom da je to naš najskuplji i najambiciozniji film. Da li vam to smeta?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Ono – najskuplji, jako mi smeta. Najambiciozniji… pa, u svaki film u koji uđem, bacam se sa istim žarom i energijom, bili to „trivijalni" Anđeli 2 ili ovakav, ozbiljan film. Što se cene filma tiče, znate, meni je, uopšteno uzevši, uvek potpuno isto. Imate kameru, glumce, a da li dekor iza njih košta dve banke ili sto hiljada evra, neće promeniti režiju. I to, valjda, svi znaju. Pa ipak, zbog cene filma gotovo da sam izložen „linču" od strane dela kulturnog, posebno filmskog „establišmenta". Zato samo par reči o toj temi: verovatno je rekonstrukcija mosta na Neretvi u istoimenom filmu koštala više od celog "Georgija". Trećinu budžeta filma dobili smo od Vlade Srbije, što je blizu cifre koliko slovenački filmski fond ulaže za svaki svoj film. Ostale dve trećine je novac uložen izvan granica Srbije. Dakle, za snimanje srpskog filma dobili smo poprilično sredstava sa strane. Ako smo snimili solidan i pošten film, onda i nismo naneli baš toliku štetu srpskoj kinematografiji. Bilo je perioda, par godina unazad, kada je svaki započet domaći film dobijao po stotinu hiljada evra. U tom periodu nastalo je možda i petnaestak filmova koji su u bioskopima imali između 300 i 3000 gledalaca i nisu otišli ni na jedan festival. E sad, stvar je kulturne politike da li ćemo film da tretiramo kao socijalnu kategoriju ili nekako drugačije. Mi smo inicirali mogućnost da se svake dve godine filmuje neka ambicioznija adaptacija dela srpske literature, što košta, jasno, više nego film na savremenu temu. Inicijativa je propala zato što su određeni filmski krugovi hteli da osujete "Svetog Georgija", ne razmišljajući da će od toga oni sutra moći da imaju neku korist. No, to je poznata priča. Sasvim naša.

"VREME": Verovatno samo vi znate koliko je bilo teško realizovati ovako zahtevan film. Šta biste prvo da zaboravite?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: To što hoćete da zaboravite, o tome ne pričate. Napravio sam više pogrešnih odluka nego obično, zbog kojih je, jasno, i film trpeo. Odgovornost je uvek na reditelju, ne možete kriviti bilo koga osim reditelja. Uložio sam toliko energije da sam poverovao da će film biti remek-delo. A nije.

"VREME": Urađeno je 20 kopija filma, što nije malo za običaje u našoj kinematografiji. U Novom Sadu nema adekvatnog bioskopa za "Aždahu", a u manjim gradovima pogotovo. Sigurno je da ste znali da će film naići na tu vrstu prepreke.

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: To je kao da me pitate: znali ste da će nas NATO bombardovati, a ipak ste nastavili da dišete. Meni je, u profesionalnom smislu, snimanje filmova jedina zanimljiva stvar u životu. Makar disao i na škrge. Nekoliko poslednjih godina dobar deo filmskog establišmenta kao da je odlučio da me eliminiše iz srpske kinematografije. Na dva konkursa, jedan od mojih najboljih projekata, 1999, završno poglavlje trilogije o devedesetim (uz Lepa sela i Rane ) odbio je žiri, moje kolege, sa velikim zadovoljstvom. Odbijen sam i na konkursu za razvoj scenarija. Moja mala kompanija koja je koproducirala slovenački film "Landscape 02" (koji je zato bio jedini srpski projekat prošle godine na Venecijanskom festivalu) odbijena je na konkursu za koprodukcije prošle godine sa filmom Igora Sterka koji je mnogo obećavao. U te četiri komisije sedeli su različiti ljudi, njih preko dvadeset, tako da ta odbijanja nisu slučajnost. No, šta mi drugo preostaje: borim se da snimim ponešto. Mnogo mi je dobrih projekata propalo prethodnih godina, trudiću se da živim bar deceniju duže da nadoknadim prethodnu koju su mi pojeli skakavci.

"VREME": S jedne strane vaše karijere su takozvani zabavni filmovi, serijal "Mi nismo anđeli", a s druge su istorijski "Lepa sela" i "Sveti Georgije", što vas čini jedinstvenim režiserom i što je vama privatno, sigurno, omogućilo iskustvo kakvo nema cenu. Pa ipak, da li biste opet snimali film poput "Georgija"?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Znate, potpuno razumem i prihvatam gnev i filmadžija i ljubitelja prvih "Anđela" zbog druga dva dela tog filma. "Anđeli 2" su nastali isključivo zbog moje očajničke želje da dođem do sredstava da snimim film za koji sam se borio tri godine, adaptaciju romana Džulijana Barnsa "Bodljikavo prase". "Anđeli 2" su krenuli u bioskopima veoma dobro, ali se pojavila piratska kopija pa nisu zaradili inicijalna sredstva za "Bodljikavo prase", mračni politički triler koji priča o komunizmu i tranziciji. Tome treba dodati i veto bosanskog predstavnika na sesiji Eurimagea što je uništilo sve šanse da snimim ovaj film. "Anđeli 3" su bili deo paketa sa televizijom "Pink" u kome je bila i već pomenuta 1999. Ali, kada smo završili "Anđele 3", televizija "Pink" se predomislila. Neuspeh "Anđela 3" u bioskopima istopio je sredstva koja smo zaradili od "Anđela 2". Sad mogu da kažem da u tome ima i neke pravde: ta dva filma nisam pravio da zaradim, nego da snimam druge ozbiljne filmove. I zato, kad već nisam uspeo u tome, finansijski efekat je, bar meni, besmislen. Ova dva filma ispali su slepo crevo moje karijere. No, opet, za to mogu samo sebe da krivim. Da li sam ispao budala? Definitivno. Ali, bar sam se borio, a kod nas, obično, bolje prolaziš kad ne radiš ništa i živiš od stare slave. Ja, eto, volim da pravim filmove.

"VREME": Da li je "Georgije" dokaz strancima da se i kod nas mogu snimati veliki, visokobudžetni filmovi?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Ne. Kod nas nema više tih važnih filmskih profesija koje su neophodne za snimanje zahtevnijih filmova. Više nema ni kaskadera ni pirotehničara. Stvari se kod nas dešavaju kao incident. Pojavi se, niotkuda, čovek koji se zove Lakobrija, koji je čist genije za fizičke specijalne efekte i masku. Ali to su, kao što se kod nas uvek događa, pojedinci koji nisu proizvod sistema, već su samonikli. Ili naš mladi kompozitor Aleksandar Ranđelović – nije ga stvorio sistem edukacije, čovek se rodio takav, i napisao genijalnu muziku.

"VREME": Dali ste ovom projektu dve svoje godine, šta to znači u egzistencijalnom smislu?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Znači to da moram ponekad da zažalim što nisam zaradio novac od "Anđela", već ću svakog meseca do 2026. godine plaćati banci ratu za stan. Znači to da moram često da proglasim sebe „neopevanim idiotom" što sam pre tri godine napustio pripreme filma "War Inc." na čijem sam scenariju radio skoro godinu dana, a onda su producenti bacili moju verziju i vratili se originalnoj, mnogo slabijoj. Možda je trebalo da ostanem i snimim očajan film ali uzmem honorar. Nažalost, nisam takav čovek. Stajao sam, sećam se, na prozoru svoje hotelske sobe u Sofiji i razmišljao da li da skočim ili da spakujem kofere... Šta ću, stalo mi je do ovoga što radim. Takav sam život izabrao.

Vreme 950

- Pet godina od albanskog nasilja na Kosovu: Etničko čistilište
- Portret savremenika – Ivica Dačić, drugi put: Od lipe do Evrope
- Kultura sećanja – NATO bombardovanje Srbije (1999-2009) VII: Zašto smo se posvađali oko bombardovanja
- Intervju - Tomica Milosavljević, ministar zdravlja
- Slučaj – Narodni muzej