Klimtovih 150 godina

Sve je bilo gotovo. Rajh je završen, Hitler mrtav, njegove ugljenisane vilične kosti svi ruski patolozi mogli su pronaći na njemu u tinjajućim ruševinama Berlina. Stotinama milja ka jugu, u Austriji, SS jedinice su se pripremale da upizore svoju vlastitu privatnu apokalipsu.

Zamak Imendorf bio je prelepa scenografija za njihovu završnu noć moći i slobode. Masivne zidine zamka omekšane su kosim popločanim krovovima, pa je to podsećalo na zamak Loire, lociran u prostranom parku, sa bršljenom kojni je narastao do zidova. Krivo stepenište vodilo je do veličanstvenog enterijera punom umetničkog blaga, koje je Rajh ovde uskladištio kako bi ga sačuvao od vazdušnih udara na Beč.

U ovom skladištu bilo je trinaest slika Gustava Klimta. Izgleda da su one bile izložene pogledu u apartmanima zamka: Nacista, vlasnik zamka kasnije izveštava, gledajući u slike s divljenjem, kako bi bio “greh” da slike dospeju u ruke Rusa. Klimtova senzualna umetnost ispostavila se kao pogodna kulisa za događaje te noći: prema policijskom izveštaju iz 1946., SS oficiri “održali su celovečernje orgije u apartmanima zamka”. Ko zna šta je ovo značilo, ali to je čudna i makabrična slika: SS održava orgije dok ih posmatraju Klimtove menade i muze.

Narednog dana, SS jednice postavile su eksplozive u četiri kule zamka i otišli. Jedan čovek se vratio i zapalio fitilj, i zamak je izgoreo u plamenu. Kako se požar širio, eksplozivi u drugim kulama su detonirani. Zamak Imendorf goreo je danima. Ništa nije preživelo od njegovog enterijera, i razrušeni eksterijer je kasnije demoliran.

Klimtova slava je preživela ovaj gubitak, iako je podelila ljude. Za svaku osobu koja nalazi da je njegov rad božanstven, zavodljiv, seksi, dolazi jedna sofistikovana koji će poentirati da je njegova umetnost svakako malo vulgarna, sa svim tim zlatom; pomalo ropska u svojoj razmetljivoj proslavi bogate žene; i pomalo, pa, meko-centrirana. To je negativan pogled koji je plod istorijskog usuda, onoga što je preživelo od njegovog dela i onoga što nije. Iza Klimta kog svako zna, bogatog slikara želje, stoji jedan drugi Klimt – slikar koji je bio godinama ispred Pikasa i Matisa, veliki uništitelj tradicija,i tvorac zastrašujuće lepote.

Klimtov atelje u Beèu (klimt.com)

Klimt je rođen u Beču, 1862. On je bio sin trgovca i nakon što je završio slikarstvo, postao je visokoprofilni dekorater koji je oslikao zidove i tavanice nekih od najbogatijih javnih zgrada u Beču. On ubrzo postaje definitivni vizuelni umetnik poslednjih godina Habsburške imperije, zvezda u kulturi velike hrabrosti: kompozitor Gustav Maler, pisci Artur Šnicler i Robert Muzil, i arhitekta Adolf Los bili su Klimtovi savremenici. Ali savremenik koji mu je bio najsličniji jeste Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize.

S njihovim besramnim erotizmom, Klimtove slike su delile bazično uverenje o ljudskoj prirodi s Frojdom, koji je šokirao svet sa svojim insistiranjem da je seksualnost u središtu svačijeg emocionalnog života.Vi možete čak da uporedite Frojdove seanse, slušajući njegove ženske pacijente dok leže na njegovom kauču, s Klimtovom portretskim radovima. Kllimt je bio vrlo povučena osoba koja se nikada nije oženila - izbegavao da govori o sebi i svom radu ali je rekao da je spavao sa većinom žena koju je portretisao...

Jer, Klimt se u erotskoj atmosferi Beča oseća o kao riba u vodi. Radio je u plavom ogrtaču ispod kog nije nosio ništa. Pozirali su mu mlađi, tajanstveni modeli koje su mu ispunjavali svaku erotsku i umetničku želju.

Klimtov složen odnos sa ženama uslovljen je time da nikad nije uspeo da se odvoji od majke, pa je imao strah od odrastanja, sindrom Petra Pana, uvek je ostao mali Gustav.

Imao je tri deteta, a kad je umro četrnaest žena se javilo za alimentaciju, a četvoro je ostvarilo svoje pravo. Klimtova sestra je činila sve da bi prikrila bratov nepriličan život, a majka je bila u očaju. No, da bi se razumeo Klimtov opus potrebno je još nešto imati na umu.

DIVNI DEMONI: Klimtova umetnost je duboko upletena u priču o jevrejskom Beču, i sudbinu zajednice koja je – do Hitlerovog prisilnog ujedinjenja Nemačke i Austrije 1938. – bila centralna za gradsku modernizaciju kulture. Ova zajednica je bila osuđena: 1945., nacisti su ubili 50 000 Austrijanaca samo zato što su bili Jevreji. Klimtova umetnost je puna tragova ovih izgubljenih ljudi... Dovoljno je da pomislimo samo na portret “Judite”. I, da se prisetimo priče o njoj.

Filozofija, Medicina, Pravda (Wikimedia Commons)

U “Knjizi Judite”, Judita spasava Izraelce namamivši Halofema, Nabukodonosorovog vojskovođu i odrubivši mu glavu. Ona je bila predstavljena na mnoge načine u evropskoj umetnosti, ali retko seksualno kao na Klimtovoj slici. Njegova “Judita” ne izlaže samo grudi kroz svoju plavu bluzu i zlatnu haljinu dok drži Holofemovu odrubljenu glavu, već je ona onesvešćena u ekstazi, kao da ubistvo nije bilo “moralan čin” već senzualno zadovoljstvo. Patroni koji su učinili Klimtovu umetnost mogućom, koji su je voleli i razumeli, bili su uglavnom Jevreji.

Klimt je bio svojevrsni neoklasicista; kao što je slikao onu biblijsku priču, on je osećao strast za grčku i umetnost i mitologiju. Ali umesto proslavljanja racionalizma Grka, on je evocirao njihovu mračnu stranu. Veliki uticaj na njegovo delo je izvršila knjiga Fridriha Ničea iz 1872. “Rođenje tragedije” , koja tvrdi da je grčka tragedija izrasla iz muzike, najčistije od svih umetnosti jer se ona crpi iz najdubljih, “najprimitivnijih” delova psihe (knjiga je posvećena njegovom prijatelju Vagneru, čija slavna muzika je upravo to činila). Klimt je radikalizovao ovu radikalnu teoriju umetnosti u dve slike, “Šubert za klavirom” i “Muzika 2”, naslikane kao par u poznim 1890-im: na prvoj, Šubert u salonu svira; na potonjoj, mnogo primalnija slika grčkog svirača lire je okružena mitološkim čudovištima. Obe slike su spaljene 1945.

Klimt dobija svoju priliku da razvije svoje revolucionarne ideje o umetnosti i iracionalnom kada mu je naručeno da kreira zidne slike za svečanu salu Bečkog univerziteta. Ovo, njegova najambicionija narudžbina,rezultovala je od 1900 do 1907 s tri ogromne slike – “Filozofija”, “Pravda” i “Medicina” – namenjene popravci plafona i da se vide odozdo, naslikane jedna po jedna u neverovatno borbenim okolnostima.

“Filozofija”, prva koja je završena, bila je eksplicitni ničeanski manifest. U “Rođenju tragedije”, Niče tvrdi da je zapadna kultura vođena površnim poverenjem u činjenice i grubim nagonom da manipuliše svetom: ovaj “optimistični” racionalizam, on piše, sada mora da nađe mesto za tragični senzibilitet koji prihvata nesigurnost naše percepcije.

Drugim rečima, dok nauka onako kako je shvatana čini se nudi sigurnost, Niče se zalagao za daleko subjektivnije razumevanje sveta. Klimtova “Filozofija” čini ovu ideju dirljivo vidljivom s njenom velikom, očajnom kolonom ljudskih tela – ljubav, čežnja, biti rođen i umreti. Univerzum kroz koji oni propadaju je vrtoglavi prazni prostor prošaran zvezdama.

“Filozofija” je nestala zauvek – spaljena je 1945. zajedno sa “Medicinom” i “Pravdom” koje izražavaju isti pesimistični pogled na svet.

U 1904, Klimt odlučiuje da poništi svoj ugovor s univerzitetom i vrati svoj honorar. Čovek koji je došao dag a spase, kupujući “Filozofiju” i potencijalni vlasnik sva tri velika platna, bio je njegov največi pokrovitelj: jevrejski vlasnik fabrike po menu Avgust Lederer. Ovaj biznismen i njegova žena, Serena, postal su Klimtovi najposvećeniji kolekcionari, vlasnici univerzitetskih slika, “Muzika 2” i “Šubert za klavirom”, nekoliko pejsaža, portreta Serene i, kasnije, njenog Friza. Njitavanicehov bečki dom imao je sobu za renesansna remek-dela, i još jednu posvećenu Klimtu. Ali 1938, nacisti su brzo zauzimali jevrejska posede u Austriji, i Lederer kolekcija je bila konfiskovana.

Začudo, tokom 1943. Treći rajh je sponzorisao izložbu Klimtovih dela u Beču. Poznato je da su nacisti prezirali celokupnu modern ili “degenerisanu” umetnost, ali izložba je otkrila da su postojale nijanse u njihovoj poziciji, napokon, u Austriji – oni su evidentno odlučili da proslave Klimta kao nacionalnu ikonu. Tako da su njegova dela nakon izložbe u Beču, većinom iz kolekcije Lederer, prebačena u zamak Imendorf, ne kao izraz nepoštovanja, već da bi bila sačuvana – ali će, naposletku, biti spaljena.

Poljubac (Wikimedia Commons)

Lederer je umro pre rata, a Serena Lederer 1943. godine; njihov sin Erik preživljava i kasnije objašnjava da se jedno veliko delo iz Lederer kolekcije koje je izbeglo požar čuva svuda – Klimtov “Betovenov friz”, ambiciozni ciklus zidnih slika koje je umetnik tematski priredio za izložbu o Betovenu, u bečkom hramu moderne umetnosti, Secesiji. Ovde, Klimt je pokušao da preokrene umetnost u muziku: prazni prostori između njegovih zlatnih figura podsećaju na neizmernu tišinu i dubinu u muzici Vagnera ili Malera. Najspektakularnija scena, ona u kojoj demoni prete ljudskoj sreći prikazuje džinovskog majmuna i grupu mršavih Furija, uvlačeći nas u tamu, iracionalne dubine mita.

Betovenov friz – to idiosinkratično viđenje Betovenove “Devete simfonije”, nastale na tekst Šilerove “Ode radosti” – “Ovaj poljubac celom svetu” je stih koji otelovljuje Klimt. U “Betovenovom frizu” Klimt je dao prikaz iz kog je izrastao “Poljubac” na kom počinje da radi 1907.

POLJUBAC: Posle jednog putovanja u Italiju, Klilmt je u Raveni, video vizantijske mozaike koji su ga impresionirali prikazima raja što se oslikava u “Poljupcu”, sekularnom prikazu religijskog poljupca koji predstavlja gotovo erotski raj. Na “Poljupcu” zlata ima na listićima, odeči i tačkicama nabacanim po platnu. Za ovaj rad sa zlatnim listićima, potrebno je veliko umeće koje je Klimt nasledio od oca koji je gravirao zlatne predmete. Koristio je osam različitih vrsta zlatnih listića. Na zlato je nanosio boje i šelak kako bi dobio različite vrste sjaja. Kada je slika prvi put izložena nije se zvala “Poljubac” već “ Ljubavnici” i nije bila dovršena sve do okončanja izložbe.

Sporo je radio. Naslikao je zlatnike bele trave, simbol plodnosti koja dodaje senzualnost slici. Oštra pravougaona ornamentika na odori muškarca simboliše muškost, a meki oblici na ženskoj odori ženskost - i oni se stapaju... Jer, ljudska bića su u kontinuumu, muškarac prestavlja logički sklop, a žena pasivnost i intuicija, po Otu Vajningeru, čije delo “Pol i karakter” je tad bilo popularno, pa je, možda, Klimt radio po njemu.

Pride, figura muškarca je možda Klimt. Žena je možda Emili Flege koja je s njim i pored afera bila dvadeset godina. Ona je bila model za sliku. Oni se nisu venčali, a za divno čudo možda nisu bili ljubavnici već saputnici, što je mnogo više od kratke ljubavne veze.Na skicama slike on je napisao njeno ime Emili.

“Poljubac” je ikona moderne umetnosti. To delo je beskrajno tajanstveno. To je neviđeno strastan prizor. Na ciradi, muškarac je u odori od zlata, a iza njih je praznina, oni su u nestvarnom svetu uhvaćeni između poljupca i beskraja. 1908. je izložena prvi put. Oni stoje u moru cveća, ko Zevs kad mu je Hera pala u zagrljaj. Čitav svet se opet raduje.

Kllimt nije voleo da govori o svom radu. “Nisam dobar govornik. Ko želi da sazna nešto o meni nek pogleda moje slike”.



“Poljubac” je sam izvor umetničke mistike. Mnogi ga porede sa religioznim slikarstvom. Ključ je u odnosu sadržaja i forme, jer Klimt veruje u romantizam i čežnju za izgubljenim vremenom.

Za Klimta je sam “Poljubac” sekularna ikona nebeskog. Nešto sveto i uzviženo. Muškarac i žena oblikuju formu penisa u erekciji – “Poljubac” je seksualno ispunjenje muškarca i žene.

Ali, ako malo bolje pogledamo, mu[karac ljubi, a žena odmiče glavu u stranu i prima poljubac u obraz. U njemu ima nečeg što asocira na emancipaciju žena: to nije prožimanje – jednu ruku skuplja u pesnicu, drugom ga odbija i okreće glavu, oči i usta su zatvorena i stegnuta. Ona ništa ne obećava. Ovde nastupa ženina volja.

Otud dođe nekako normalno, što je u vreme zahuktavanja seksualne revolucije skoro svaki studentski dom imao taj poster, jer je Klimtova slika višeznačno govorila o seksu.

Danas je “Poljubac” etablirana ikona zapadne umetnosti. Ali, slika nije nikada naučno obrađena, restaurirana, pa ona krije mnogo toga i dalje (tehnika, potezi kojom je započinjao sliku...). Retko se dešava da jedna otvorena slika otkriva tako malo. Ljudi u “Poljupcu” vide segmente sopstvenog života, jer su oni božanstva u koja svako unosi delić sebe. To je mit: uneti svoju priču u neki arhetip.

To je majstorska prezentacija Klimtove moći.

Predočenje šta sve umetnik može kad je u naponu snage.

Ove godine se obeležava 150 godina od rođenja Gustava Klimta. Beogradska publika bila je u prilici da pogleda, nažalost, samo reprodukcije remek-dela Gustava Klimta, u galeriji “Progres” (30.10 – 13.11. 2012). Ali i to je dovoljno da se oseti delić Klimtove magije. A, možda vam se u galeriji dogodila, i romansa, nalik na onu iz filma “Loš trenutak” (Bad Timing,1980), Nikolasa Rega, koji se otvara Klimtovom izložbom u Beču. Uz nadu, u srećan kraj.