Seks, laži i “Klip“

Po opštem uverenju, već duže vremena – gotovo oko pola veka - seks nije više deo one „noći u nama“. Drugim rečima, od kako su mediji postali jedina „priroda“ koju znamo, nastupilo je doba oslobađanja svih želja. Kao plod ovog doba, reflektori su prodrli i u spavaće sobe i pokazali nam u koliko sve poza može ’ono’ da se uradi. Otud je seks danas postao neka vrsta sporta, ali je tu u pitanju seks bez seksa: bez kontakta, bez ljubavi i bez intimnosti. Jer, seks se sada nalazi svuda oko nas, osim tamo gde mu je i mesto – u samom seksu.

Posledica ove orgije oslobađanja je, stoga, gubitak Erosa i budućnosti. Samim tim, osuđeni smo na životarenje u večnoj sadašnjosti, prožetoj trenutnim zadovoljenjem i trenutnim zastarevanjem konzumiranog objekta. Drugim rečima, ovde je reč o pornografiji, koja ne ostavlja prostora i vremena za ekstazu, već samo za prezentaciju u jednom društvu koje se u njoj samodopadljivo ogleda.

U tom transparentnom društvu sve pluta na površini, ali ipak i u takvom društvu postoji nepremostivi jaz između onoga što vidimo i onoga što ne vidimo i onoga što uvek gleda u nas. A ne pokazuje li nam upravo to najbolje debitantski film Maje Miloš Klip (Clip, 2012).

Naime, ova mlada beogradska rediteljka koristeći se nervoznom, drhtavom kamerom kao nekom vrstom pasoša koji ukida sva društvena sustezanja- čini vidljivim ono što je naš pogled vazda zabavljen drugim stvarima učinio nevidljivim. A to što vidimo usred sve te pornografije jeste svet kanti za smeće, u koje su ljudi odbačeni zajedno sa stvarima. To je svet ponavljanja gde istost predstavlja smrt. To je svet u kome su beznadežno izolovani protagonisti zaglavljeni u mehaničkim odnosima. Svi oni se koprcaju u bezbroj istih događaja i u bezbroj istih stanova, u jednom društvu koje je imperativ jednakosti zamenilo načelom istovetnosti. U nedostatku kvaliteta jedino što im preostaje jeste da traže spas u kvantitetu.

U središtu priče je Jasna, tinejdžerka koja živi u oskudici beogradskih predgrađa. Budući da joj je otac teško bolestan, te samim tim i strukturalno impotentan, ona se zaljubljuje u momka Đoleta – koji sam po sebi predstavlja ultimativnu mušku figuru (sam falus). Ovo dvoje mladih ljudi u početku su svedeni samo na tela koja se u potrazi za zadovoljstvom kreću od jednog do drugog mesta u (pri)gradskom igralištu želja. Ponekad njihova tela eksplodiraju u erupciji besmislenog nasilja, a mnogo češće u repetitivnim scenama seksa. A te repetitivne scene seksa, upravo, osvetljavaju ogoljenu prazninu i odsustvo/prisustvo života. U tom smislu, postojanje njihovih života može se „opravdati samo kao estetski fenomen“. Jer, otvoriti novi prozor u našem društvu znači otvoriti ekran. Napraviti klip koji će junake učiniti „živim“.

Ali vremenom osećaj da su imuni postaje bolan. Tada se život pojavljuje u svojoj punoći, u vitalnosti koja pokulja u jednom trenutku.

Taj trenutak se desi usred života u večnoj sadašnjosti, onda kada život mladih postaje progonjen budućnošću u susretu sa još mlađima od sebe (scena u kojoj Jasna upoznaje umiruću devojčicu u prihvatilištu). Budući da Zakon ne postoji, pošto su roditelji ili bolesni, ili mrtvi ili izgubljeni u tranziciji, taj „susret sa realnim“ može se dogoditi samo u susretu sa vlastitom simboličkom decom. Jer, na kraju ipak ne postoji ta mistična bajalica koja će Eros isterati iz Tanatosa.

Čak ni danas kada je Eros u vlasti Tanatosa, a pornografija i kapital su hladniji od smrti .

Slučaj filma Klip ovu snagu Erosa zorno dokazuje- od režije (koja priziva Larija Klarka, Borovčika, Šeroovu Intimnost, spotove Romana Gavrasa za Justice i DJ Mehdija, kao i “papirne filmove” fotografa Roberta Franka,ili Nan Goldin), preko glavnih glumaca (briljantna Isidora Simijonović i njen partner Vukašin Jasnić/Marlon Brutal) do sjajno uklopljene muzike (od znakovite Fejs Milana Stankovića do Lepi moj Mine Kostić).



Pa, iako će neki možda percipirati film sa sve završnicom kao šovinističku fantaziju o ženskoj žrtvi zarad muškog užitka, Klip na tragu Fon Trirovog filma Kroz talase pokazuje kako u našem vremenu „najuzvišenija žrtva u ime ljubavi nije čin u kojem ostajemo čisti i netaknuti za ljubavnika, nego čin kojim zarad njega činimo greh, ocrnjujući sami sebe“. I to je upravo jedan od vidova na koji Klip lokalnim bojama oslikava univerzalnu sliku.

Naravno, sve ovo ne znači da Klip ogoljava dušu Srbije i sveta, jer je ovaj kao uostalom i svaki drugi klip uvek pseudodvojnik stvarnosti, njen očigledni surogat.

Ali ono što film Maje Miloš, Klip, omogućava jeste prilika da sagledamo jedan svet koji stalno gledamo, ali ga nikada ne vidimo.