Semezdin Mehmedinović: Autoportret s torbom

Posmatrač sa prozora, iz poslednje klupe u metrou, iz restorana, može postati hroničar grada i od beznačajnih stvari stvoriti važnu temu. U poslednjoj knjizi, Autoportret s torbom, Semezdin Mehmedinović još jednom se nalazi u ulozi nemog posmatrača u prolazu. Pošto je pomerio tačku gledišta sa Balkana na Ameriku, predmet njegovog pogleda sada je sredina drugačijih vrednosti.

Autoportret s torbom (Booka, 2013) zbirka je kratkih priča, dnevničkih beleški i nekog stiha, obogaćena skicama. „Osjećam potrebu da sebi vizuelno predstavim vanjski svijet.“ Zapis o detaljima i osobama na ulici, u metrou, kafiću, u formi krokija i naizgled nabacanih asocijacija jeste dokumentovanje života. Više nisu bitni veliki događaji i značajni ljudi, već običan čovek u običnom danu. Interesovanje za neposrednu stvarnost otvara drugu perspektivu sagledavanja lepote običnih stvari koje opazimo u prolazu i istog momenta zaboravimo. Od ovako realistički opisane i skicirane svakodnevnice autor stvara ličnu fantastiku.

Tamo gde se cene supermobilni telefoni, androgene osobe, prepisivačka poezija i pevači bez glasa, postoji realnost zatvorenog prostora. Tu se čovekov pogled sa neba sveo na pogled u plafon stana, a svet na tačku u zidu. „Ta je tačka jedva vidljiva, ali u nju može stati cijeli moj život i svijet, kompletno sjećanje skupa sa sitnim željama koje ugrađujem u događaje iz bliske budućnosti.“ Poput Borhesovog Alefa kao „jedne od tačaka u prostoru koja sadrži sve ostale tačke“, Mehmedinovićev Alef predstavljen je kao refleksija prošlosti na budućnost, unutrašnjeg sveta junaka na spoljašnji. Autor briše granicu između realnog i fiktivnog i upravo u toj tački pronalazi njihove sličnosti. U skrivenoj vezi između stvarnosti i imaginacije nalazi se prava vrednost ove knjige.

„Otkad sam došao u Ameriku: ne sanjam / Ali nakon srčanog udara / Opet sam počeo pamtiti snove / Mene je infarkt povezao s kosmosom.“ Prošavši pored smrti, pisac gleda svet drugim očima i u njemu pronalazi analogije sa svetom fikcije, te iz dela često iskaču imena poznatih umetnika poput Vorhola, Dejvida Linča, Orsona Velsa, Miljenka Jergovića, Nedžada Ibrišimovića, Džojsa itd. U Mehmedinovićevoj stvarnosti Džojsa zanima kojim jezikom autor govori i predstavlja potencijalnog sagovornika u samoći velikog grada, Orson Vels služi kao filmski savetnik i autoritet, a Sartr sapatnik u lekarskoj čekaonici. Često udvajanje snova i stvarnosti jeste način da svoj unutrašnji svet utisne u realnost i pobegne u prostor književnosti i umetnosti. „Jedan svijet iščezava. Naočale za čitanje drže na okupu ono što je preostalo od moga svijeta.“

Stvarajući otpor prema prolaznosti i samoći, pisac traga za prijateljem ne bi li našao smisao bivstvovanja u nepoznatom univerzumu. „Često se dogodi da na ulici, u restoranu, ili nekom drugom javnome mjestu, sretnem nekoga ko me podsjeća na poznatu osobu. Mi smo u neprestanom pokretu prema ljudima, zagledamo ih prije svega u nadi da ćemo između nepoznatih ugledati neko poznato lice.“ Autoportret s torbom može se čitati kao knjiga o kretanju. U njoj se spominju selidba iz Bosne u Ameriku, selidba unutar grada, putovanje od kuće do posla i konačno kretanje ka smrti. „U svakom koraku koji nastane kad ona iz cipela iskoči, postoji ideja zadnjeg koraka. Ne bih ga volio vidjeti. I vjerujem da neću.“ Neprekidno kretanje sugeriše na nepostojanje sadašnjosti, kao što se u priči San pojavljuje Vilijem Barouz koji menja završetke svojih knjiga. „Pažljivo čita i svaki put kad nađe riječ SADA, on je prekriži.“ Autor sugeriše na večno kretanje duha – sadašnjost nestaje i pretvara se u kretanje ka smrti i njeno iščekivanje.

Od nepomirljivosti s prolaznošću pisac se brani i likovima iz prošlosti, te se često priseća prijatelja sa Balkana, a jedan od značajnijih jeste upravo Sarajevo. U svetu Amerike Sarajevo se pojavljuje kao žarište. Poput Džojsa koji je napustio Dablin, Mehmedinović se nalazi u svojevrsnom dobrovoljnom egzilu, a Autoportret s torbom je njegov Ex Ponto. Sa tačke u zidu, Mehmedinovićevog ličnog Alefa, on posmatra prostor iz različitih perspektiva. Tako se Sarajevo često pojavljuje kao mesto sreće i mesto smrti: „tamo ulice nema, tamo je ambis kojem se ne vidi dno. Bezdan, u koji pada snijeg.“ Možda odatle potiče podsvesna opsednutost rupama od liftova, skloništima i bunkerima. Kao lokacije koje upozoravaju na smrt, crne rupe takođe upućuju na povučenost u kojoj se osluškuje život: „Ovdje od buke ne možeš čuti sebe, a tamo je tišina u kojoj čuješ samo svoje srce.“

Sa svakom pojavom, pisac se ponovo rađa i umire i kao da iznova preživljava sve trenutke iz prošlosti: „dvadesetak godina kasnije, i na drugom kontinentu, sjedim iščekujući ubod igle. Redovi stolica, kao slika ljudskog odsustva. Zaboravljene na gradilištu, danima su bile tamo, u ruševini.“ Predmeti žive život u priči i u skici i na taj način zauvek ostaju zarobljeni u piščevom sećanju. One su scenografija za njegove snove, za ponovno rađanje. On se uzdiže iz tela i posmatra život iz druge perspektive. Gubljenjem sebe, pisac se identifikuje s protagonistima priče stvarajući autofikciju. „Kad bi bilo moguće, ja bih bio on. Ostavio bih ovog sebe za stolom. I gledao bih njegovim očima.“

Sabirajući sve aspekte forme, teme i perspektive knjige, Autoportret s torbom je izvanredno delo. Mirisi, ukusi i dodiri svakodnevice postali su svedočanstvo života, a čitalac njegov deo. U skicama odjekuje ono Borhesovo: „Kad se prevali četrdeseta, svaka promena postaje odvratni simbol proticanja vremena.“ Pisanjem i crtanjem, pisac zaustavlja kretanje ne bi li zaustavio i vreme i tako stvara čudesan zapis beznačajnog života grada, traži mesto u njemu i vidi sebe okrenut leđima.