"Ciao" smo videli, slede "auf Wiedersehen" i "Au revoir"?

Odluka Britanaca da sebi dozvole luksuz izlaska iz Evropske unije je za posledicu dovela totalni kolaps u zajednici evropskih država, koji se produbljuje svakom novom situacijom kada građani dobijaju šansu da iskažu svoj stav.

“Novu Evropu” je ka izlasku iz bunara trebalo da povedu tri lidera, Angela Merkel, Fransoa Oland i Mateo Renci ili je bar tako zvučalo u njihovim izjavama posle “spasonosnih” sastanaka koji na kraju nisu doneli ništa konkretno.

Jedan član ekipe nije dočekao 2017. godinu na vlasti. Mateu Renciju je glave došao referendum na kome nije prošla njegova opcija. Ostavka je bila neminovna i to u momentu kada se očekivalo da mladi lider napravi korak dalje u hijerarhijskoj lestvici evropskih moćnika i pozicionira se kao jedan od stubova.

Pritom, u finišu mandata Baraka Obame je stigao do šanse da se veoma približi vladajućem establišmentu, ali mu ni to ne bi vredelo posle pobede Donalda Trampa i mogućih tektonskih poremećaja u međunarodnim odnosima.

Koliko god mu bilo teško, Renci bi mogao komotno da se raduje tome što je otišao sa premijerske pozicije u Italiji. Šansu da se sklone nemaju, niti je žele Angela Merkel i Fransoa Oland, prve glave Nemačke i Francuske, ali nije isključena mogućnost da će im se to desiti, posle svega što se dogodilo 2016. godine.

Kritičan trenutak za prvu ženu Evrope

Getty Images

Migrantska kriza je potpuno obeležila godinu za nama, a pored miliona prognanih iz devastiranog Bliskog istoka glavni lik cele predstave je bila Angela Merkel.

Najmoćnija političarka Evrope je svoju zemlju videla kao pravo odredište za unesrećene, širom je otvorila kapije, iako su gotovo sve države u okolini na svoje stavljale katance.

Islamistički terorizam je razorio Evropu, uneo strah kakav se nije osetio ni u Drugom svetskom ratu, a sve je to stavljeno na dušu Merkelove.

Kažu desničari da su “otvorena vrata” u njihovu državu donela i teroriste, spremne da zagorčaju miran život prosečnog Evropljanina i da ga navedu da u svakom trenutku mora da bude na oprezu.

To je Evropljanima strano, nisu naučili na oprez, ne znaju da se suoče sa strahom, a što je najgore od svega, za lidere imaju ljude koji nemaju pravo rešenje za potpuni sunovrat u njihovim životima.

Tekovine solidarnosti, “dobrote”, “toplog srca” više nisu prva stvar o kojoj se razmišlja, spasavanje svoje glave je primarno, a tu, poput sekte, uleću ljudi sa idejama spasa.

Desničarske struje u nemačkoj politici imaju duboko utemeljenje, ali su tokom proteklih nekoliko decenija izgubile na snazi.

Njihove poruke danas dobijaju težinu, mogu se u njima naći i racionalni elementi i sve to spakovano na jedno mesto znači da postoji ozbiljna mogućnost da jedna Alternativa za Nemačku, potpomognuta pokretima poput Pegide stiče realan osećaj da može da obori evrofanatičnu vlast.

Tanjug

Merkelova ima probleme i u sopstvenim redovima. Brojni lokalni moćnici su osetili momenat za svoje isticanje i nemalo puta su se javno usprotivili njenom “majčinskom instiktu”.

DW ocenjuje da strahove građana u političke poene vešto pretvara stranka Alternativa za Nemačku (AfD), koja postoji tek od 2013, a 2016. je ušla u parlamente u pet pokrajina, udvostručivši svoje političko prisustvo. U Saksoniji-Anhalt, AfD je sa 24,3 odsto osvojenih glasova postala druga najjača stranka iza demohrišćana (29,8). Zbog jačanja AfD-a komplikovanije postaje formiranje vlade.

Navodi se da mnoge stvari govore u prilog tome da će u narednom sazivu Bundestaga umesto četiri biti šest stranaka. Prema aktuelnim anketama, koje su poslednjih meseci relativno stabilne, za koaliciju neće uvek biti dovoljne tri stranke. Trio SPD, Levica i Zeleni - koji je odnedavno na vlasti u Berlinu - kako trenutno stoje stvari ne bi imao većinu u Bundestagu.

Ipak, već neko vreme, stranke međusobno intenzivno razmatraju gde su im sličnosti, a gde razlike. Želja da se spreči još jedna velika koalicija koju će formirati CDU/CSU i SPD veća je nego ikada u crveno-crveno-zelenim redovima.

Za nemačku političku scenu i federalne izbore koji su na programu 2017. godine je veoma važan ekstremni pad popularnosti Hrišćanske demokratske unije na čijem čelu je Merkelova.

Getty Images

Od jula 2015. godine do decembra sledeće od tendencije rasta ka 45% podrške CDU se srozala za više od 15 odsto, dok je u istom periodu AfD skočila sa 5 na 15.

CDU je sa sobom povela i partnera Socijaldemokratsku partiju zbog čega postoji velika šansa da koalicione stranke na sledećim izborima ne prebace 50 odsto glasova.

Prvi test za to će biti predsednički izbori, zakazani za 12. februar.

Merkelova je stala uz svog šefa diplomatije Frank-Valtera Štajnmajera, uz nadu da će njegova česta putovanja u Moskvu doprineti poboljšanju odnosa sa Rusijom, koja ne namerava da se povinuje nikakvim sankcijama sa Zapada i nastavlja po svom, posebno osokoljena intenzivnim razvojem prijateljstva sa turskim vladarom Redžepom Tajipom Erdoganom i izabranim predsednikom SAD Donaldom Trampom.

Iznuđen potez ili ne, tek Merkelova se u više navrata našla na udaru kako lidera SPD Zigmara Gabrijela, tako i Štajnmajera, ali sada nema nazad – neophodno joj je da zajednički kandidat ubedljivo pobedi kako bi se uhvatio dobar zalet za izbore za Bundestag, čiji datum tek treba da bude određen.

Izbor Štajnmajera je i rezultat neuspelog traženje kandidata od strane konzervativaca. Kandidat kojeg oni žele, predsednik Bundestaga Norbert Lamert (CDU), odbio je funkciju. Štajnmajerovo ime se vezuje za kontinuitet i pouzdanost. To se može videti i kao signal. Jer imenovanje za najvišu državnu funkciju u nemačkoj istoriji je uvek u vezi sa vladajućim koalicijama koje se naziru ili kojima se teži.

Kad premijer podnese ostavku da bi se kandidovao…

Getty Images

Odlazak Manuela Valsa sa funkcije predsednika Vlade Francuske nije podigao veću tenziju u tamošnoj javnosti. Jednostavno, država koja već mesecima živi u vanrednom stanju ne reaguje redovno na redovne stvari.

Koliko su izbori za naslednika Fransoe Olanda bitni francuskim političarima govori i činjenica da se ministarske funkcije odrekao i Emanuel Makron, čovek koji je bio zadužen za ekonomiju i industriju u Valsovom kabinetu.

Oland nikada nije uspeo da dostigne snagu svojih prethodnika, ako iz te grupe izuzmemo Nikolu Sarkozija. U poslednjoj godini mandata se suočio sa potpunim haosom na svim poljima i neminovno je da će ličnost koja ga bude zamenila biti pred velikim izazovima, kako kod kuće, tako i u Evropi, a pogotovo u svetu.

Za razliku od Nemačke, u Francuskoj se prvo pita predsednik, a za najprestižniju funkciju u državi spremna je žestoko da se bori Marin Le Pen, političarka koja se nije libila ozbiljne svađe sa njenim i ocem njene partije Žan-Marijem, a poslednja dešavanja joj idu itekako na ruku.

O stanju u francuskom društvu dovoljno govori nedavno istraživanje jedne od kompanija za istraživanje javnog mnjenja koja u imenu ima naziv “Ipsos”.

Prosečan Francuz veruje da je 31% stanovništva njegove zemlje muslimanske veroispovesti, a stvaran podatak je četvorostruko manji - 7,5 odsto.

Od Šarli ebdoa, Bataklana, Nice, Francuska je u vanrednom stanju, nivo straha od terorističkih napada koji mogu da se dogode u apsolutno svakom trenutku je na nivou koji se ne pamti, a kao AfD koristi tu situaciju u Nemačkoj, tako radi i Nacionalni front.

Getty Images

Izraziti evroskepticizam, ispoljavanje i klerofašističkih elemenata nije strano porodici Le Pen, a za razliku od seniora koji je nasuprot sebi imao jake lidere i jaku Evropsku uniju, Marin ulazi u trku sa grupom političara koji se uklapaju u sistem “establišmenta”, sa malim naznakama da su spremni na drastične promene.

Od početka istraživanja ni Vals ni Makron ne deluju kao kandidati koji će moći da se suprostave desničarskoj kandidatkinji. Za sada, prvi u anketama je Fransoa Fijon, nekadašnji premijer za vreme predsednikovanja Sarkozija.

Kandidat Republikanaca, nekada partije poznate pod imenom Unija za narodni pokret, pred birače je izašao sa programom “desno od desnog”, želeći da razočaranima ponudi nešto razumniju opciju od one koju zastupa Nacionalni front.

Analitičari su ocenjivali da je prosto neverovatno da se francuski konzervativci, poštovaoci republikanskih ideja Šarla de Gola nisu ranije setili Fijona, koga ocenjuju kao socijalno angažovanog ubeđenog katolika, patriotu sa nacionalističkim momentima i pristalicom radikalne neoliberalne ekonomske reforme.

Kao i u Nemačkoj, favorit u Francuskoj je osoba koja važi za “Putinovog prijatelja”, kojim liberalnodemokratski i levičarski sistem neće biti zadovoljan jer je spreman da poput Trampa izbaci parolu “Učinimo Francusku velikom nacijom”, da udari oštrim merama kao Margaret Tačer i da orbanovski zaključa vrata izbeglicama.

Spasoje Veselinović