Vlasnik

Suvlasnik, a ne novi vlasnik, zato što je nemački VAC mogao da proda samo svoj vlasnički udeo u „Politici novine i magazini”. Državni deo je ostao – državni, a to praktično znači vladin.

Otud ne bi trebalo očekivati da se menja način odlučivanja u „Politici PNM” (dnevni list „Politika”, „Sportski žurnal” i Štamparija). Sve odluke donosi dvoje direktora, do sada srpski i nemački, od sada srpski i... recimo, moskovski.

I meni stvara problem ovo „moskovski”. Zato što tu nema imena i prezimena, ni Petar Petrović ni Pjotr Petrovič, zato što iza firme „Ist medija grupa” može da bude hiljadu različitih ljudi.

Verujem da je za medije dobro da se zna ime i prezime njihovog vlasnika. Znam da postojeći zakon ne obavezuje vlasnika da se pojavi u javnosti i znam da sam protiv toga i pisao i govorio 2003. godine kada je zakon donet. I znam da ima zemalja u Evropskoj uniji koje ne traže jasan uvid u vlasničku strukturu znajući da ona uvek ili skoro uvek može da se prikrije.

Ipak, i dalje mislim da je bolje kada se zna ko je vlasnik, jer će se on na jedan način ponašati ako javnost zna za njega, a na drugi način – kada ga ne poznaje. Naravno, u oba slučaja on će se truditi da kroz medije čiji je vlasnik progura sopstvene i interese svojih partnera iz sveta politike i posla, pre svega. Ali, ako ga javnost zna, radiće to sa mnogo više mere i opreza i razumevanja za suštinu novinarskog posla.

Konačno, ako novinar želi da zaviri u džep i imovinu ministra, prirodno je i da javnost može da proveri lik i delo vlasnika medija.

U Zakonu o informisanju iz 2003. godine koji pominjem piše i da država može biti vlasnik samo jedne novinske agencije, a nemože da bude vlasnik novina, radio i TV stanica. To će reći da je država morala da proda svoje udele u „Politici” i „Večernjim novostima” još pre devet godina. Nije prodala, kršila je zakon.

Verujem da „Politika” treba da bude privatizovana, baš kako zakon predviđa. To što je država ljuljala „Politiku” u svom krilu koštalo je ove novine gubitka oko 200.000 čitalaca i, između ostalog, zgrade u centru Beograda čiji je vlasnik sada Komercijalna banka, a „Politika” podstanar koji plaća zakupninu.

Privatizacija „Politike” treba da bude javna stvar, kao što je bila i onda kada je VAC postao njen suvlasnik. Svaka promena vlasničkog odnosa u njoj mora da bude dostupna javnosti.

Ovoga puta VAC je u proleće prošle godine rekao da će prodati svoj udeo u „Politici”. U međuvremenu, prodao je tri dnevna lista u Makedoniji i dva u Bugarskoj. Ponudio je i „Politici” AD da kupi njegov udeo po pravu preče kupovine. Odgovor koji je stigao iz „Politike” AD u VAC-u je protumačen kao odustajanje od kupovine i pravo da se traži neki drugi kupac.

O ovim odlukama i ponudama VAC-a javnost je bila upoznata, o tome se priča mesecima. Ali, to ne znači da javnost nema pravo da postavi hiljadu dodatnih pitanja. I na njih treba da odgovore i državni organi i predstavnici vlasnika državnog kapitala.