Kako povećati produktivnost?

Koliko smo samo puta čuli rečenicu “Čekam da mi prođe radno vreme pa da krenem kući”. Umesto da čekaju, mnogi bi bili zadovoljniji da za to vreme nešto rade, a efekat bi se ubrzo pokazao i na njihovom tekućem računu.

Tu, doduše, problem dolazi od poslodavca, i njegovih sposobnosti da obezbedi posao za sve zaposlene, ili nesposobnosti da njihov broj svede na razumnu meru. Ali, mnogo vremena bespotrebno odlazi i na pogrešno organizovan proces rada: ukoliko bi se radilo po već ustanovljenim standardima, koji se uspešno primenjuju već decenijama najpre u Japanu pa zatim i u evropskim zemljama, za kraće vreme postizalo bi se više, što znači da bi se za jedno radno vreme produktivnost značajno podigla.

Rast produktivnosti povećava prihode preduzeća, što poslodavcu omogućava da poveća plate zaposlenima i tako im podigne standard. S druge strane, povećanjem produktivnosti stvara se ekonomski višak, koji postaje dostupan potrošaču kroz niže cene, a deoničarima kroz veće profite. Kao krajnji rezultat, dolazi se do povećanja potražnje, investicija, izvoza, pa time i do povećanja bruto društvenog proizvoda.

Dva svetska eksperta, Klaus Helmrih iz Švedske i Šigejasu Sakamoto iz Japana, kreirali su program WCP (World Class Productivity) – Svetska klasa produktivnosti - za unapređenje produktivnosti u proizvodnji roba i usluga, koji se primenjuje na proizvodne procese, poslovanje i rukovođenje. Ovaj program je u Švedskoj sproveden na oko 20.000 projekata, u Singapuru u 70.000 preduzeća, a kao nacionalni program sprovodi se i u Japanu, Italiji, Engleskoj, Holandiji, Kini…

Tokom dve godine njegovog sprovođenja u Švedskoj, produktivnost je u globalu povećana za 50 odsto. U šest srpskih firmi WCP program sproveden je kao pilot projekat finansiran od strane države 2005. godine, u organizaciji Centra za produktivnost iz Novog Sada, a rezultati su sledeći: produktivnost u tim firmama u proseku je povećana za 115 odsto, vreme isporuke skraćeno je za 54 odsto, a količina škarta smanjena je za 46 odsto! Osnovno polazište nije kupovina skupih mašina i opreme, već iskorišćenje postojećih kapaciteta – materijalnih i ljudskih resursa. Proizvodni proces se sagledava tako da se najpre pravi dijagnoza, zatim se određuju “alati” i “terapija” koji dovode do maksimalnog iskorišćenja isključivo onog čime preduzeće raspolaže, bez ikakvih dodatnih investicija u opremu.

Rezultat je smanjenje svih troškova i smanjenje angažovanja kapitala po jedinici proizvoda (usluge). To praktično znači da se uočavaju “uska grla”, ali se i daje uvid u realne potrebe za investiranjem, u redosled investiranja i u vreme za koje se uloženi novac može vratiti. Drugi deo programa odnosi se na obuku rukovodilaca da proizvode (usluge) što bolje plasiraju na tržištu, čime bi se povećala proizvodnja, tržišno učešće i naravno – profit.

Neke od oblasti koje se obrađuju su analiza vrednosti koju kupac dobija, razvoj strukture marketinga, principi formiranja cena… Najzad, edukacija rukovodilaca na svim nivoima obuhvata oblasti od određivanja strategije do pravnih okvira, od nacionalnog do međunarodnog nivoa.

U Centru za produktivnost iz Novog Sada kažu da se efekti pokazuju već posle tri meseca, a da je produktivnost moguće povećati od nekoliko desetina do nekoliko stotina procenata. Dokaz da Svetska klasa produktivnosti nije “mačiji kašalj” je i to, što su ove metode rada nastale tokom razvoja firmi poput Tojote, Nokie, Forda, Volvoa, Honde, Mercedesa…

Lela Saković