Beznađe nezaposlenih radnika Srbije

Od 800.000 nezaposlenih, 200.000 je, kako pokazuje istraživanje Centra za demokratiju smeštenog u publikaciju „Stariji radnici – neki na poslu, a neki ni posla ni penzije“ – bez izlaza, diksriminisano zbog krštenice. Starosna diskriminacija tako je postala i u Srbiji, kao i u svetu, treća po učestalosti, iza rasizma i seksizma. Fondacija Centar za demokratiju (FCZD) i neke nevladine organizacije, uz studiju, sprovele su i prve radionice da potraže mogući načini motivacije građana koji su izgubili posao, a nisu stigli do penzije. Kroz razgovor, istraživala se mogućnost samoorganizovanja i povećanja socijalnog kapitala ovih ljudi, te da se u okviru razgovora s poslodavcima sazna više o njihovoj proceni i načinima angažmana tih ljudi.

Da problem nije nimalo naivan, ukazuje i najavljeni paket mera za rešavanje pet ključnih problema socijalno ugroženih u Srbiji. Jedna od njih je „Druga šansa”, namenjen upravo nezaposlenima srednje generacije koje su zahvaćene sindromom „ejdžizma„, odnosno stariji su od 45 godina, da bi pronašli ili sami sebi stvorili posao.

Po rečima sociologa Srećka Mihailovića, nosioca projekta FCZD-a, koji se susretao s ugroženima i okviru rada njegove fokus grupe, faktički niko u Srbiji nema tačne podatke o tome koliko ljudi zbog starosne diskriminacije završi na ulici.

"U fokusu pažnje bila nam je starosna grupa zaposlenih i nezaposlenih koji imaju između 45 i 65 godina. Brojka od oko 200.000 nezaposlenih u toj starosnoj dobi nije za potcenjivanje jer su ti ljudi iz raznoraznih razloga otpušteni i ne mogu da nađu posao i gotovo svi ulaze u kategoriju dugoročno neposlenih kod nas, a trebalo bi još uvek da izdržavaju i nekog u porodici", kaže Mihailović, jedan od najboljih znalaca u oblasti društvenog istraživanja koji je osmislio i realizovao čitav projekat Centra za demokratiju.

"Razgovori i intervjui u okviru fokus grupe su bili veoma potresni jer je reč o sudbinama ljudi, i to veoma teškim. Beležimo slučajeve da je posao izgubio poslednji član domaćinstva i nakon toga su ostali bez ikakvog prihoda. To je ostavljalo posledice i na te ljude i na porodicu, što je bilo teško preneti u samu analizu jer se uvek čini kao opšte mesto, svakom dobro poznato, ali kada čujete čoveka koji priča svoju sudbinu, onda je to mnogo drugačije", navodi on.

Sagovornik ističe da su diskriminisani zbog godina odbijali da budu identifikovani imenom i prezimenom, iako posebnog razloga za anonimnost nije bilo. Odbijali su i da se pojave u medijima sa svojim pričama.

"Jednostavno je postojala neka vrsta stida pred drugima, a rekao bih, i pred svojim ukućanima, od situacije u kojoj su se našli. Porodice su se i raspadale zbog ovakve vrste diskriminacije s kojom se Srbija suočava. Veoma čest uzrok raspadanja brakova u kasnim godinama je kada jedan supružnik ostane bez posla i time porodica bez prihoda, onda to poremeti ukupne odnose i često dolazi do raspada i razlaza ljudi koji su dugo godina bile u braku", ukazuje sociolog Mihailović.

Programska direktorka Fondacije Centar za demokratiju dr Ksenija Petovar ističe za „Dnevnik“ da su razlog i osnova sprovedenog istraživačkog programa dramatične priče o raspadu porodice, besmislu života i dramama „preranog starenja“ zbog široko rasprostranjenih predrasuda u Srbiji o starima, njihovoj nesposobnosti, nemoći, fizičkoj i intelekutualnoj istrošenosti... "Nije obaveza države da otvara i obezbezbeđuje radna mesta, ali jeste obaveza države da garantuje poštovanje normi i pravila ponašanja utvrđenih u zakonima i drugim propisima", objašnjava Ksenija Petovar.

Svedoci smo svakodnevnog kršenja Zakona o radu i Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, koje se odigrava bez odgovarajuće reakcije državnih službi odgovornih za kontrolu sprovođenja zakonskih propisa. Status radnika danas često zavisi od savesti i dobre volje poslodavaca, koji očigledno imaju odgovarajuću zaštitu onih čija je obaveza da obezbede poštovanje normi iz radnog zakonodavstva. Stariji nezaposleni radnici su i medijski marginalizovani, tako da se malo zna o dramatičnim egzistencijalnim, porodičnim i psihološkim problemima s kojima se oni suočavaju, kaže ona.

Ej, ćale, samo ti na dnu

U čitav projekat brobe protiv ovog vida diskriminacije uključila se i NVO „Snaga prijateljstva Amity“ s njenom čelnom ženom mr Nadeždom Satarić:

"Na delu je prikrivena, a brutalna diskriminacija jer vam niko neće reći da se sprovodi diskriminacija u odnosu na godine, pol, ali treba videti broj onih koji su tokom procesa tranzicije ostali bez posla s navršenih 40 i više godina, i broj onih koji su se vratili u radni proces. Minimalan je broj onih koji su se ponovo zaposlili. Ljudi s više od 50 godina prijavljuju se kod nas i imaju srednje, više škole, fakultete, i svi negde imaju 25 do 30 godina radnog staža i svi su negde rođeni između 1953. i 1959. godine. To je ta ciljna grupa. Diskriminacija prema njima je tiho ubijanje, posebno muškaraca", kaže ona.

"Žena nakon gubitka posla kao majka, domaćica, zadržava neki životni ritam u kući. Mnogi muškarci pokušavaju da rade prodajući nešto na pijaci, doživljavaju poniženje, rade privremene i povremene fizičke poslove, koji su daleko od njihovih intelektualnih i obrazovnih sposobnosti. Naravno, ni takvih poslova nema. I tako se suočavaju s okrutnom stvarnošću u kojoj, prvo, više nisu onaj autoritet u porodici koji su bili, ni za suprugu, ni za decu. Deca ih preziru i najčešće se čuje da im kažu: kako ti nisi ostao na poslu, kako se nisi snašao, a mogao je ovaj i onaj, ne možeš da mi priuštiš ni školovanje, izlaske, džeparac...", navodi Satarić.