"Obrazovanje, kultura i umetnost za bolje društvo"

&quot;Jedino se kroz obrazovanje, kulturu i umetnost možemo boriti za bolje društvo,&quot; smatra fotograf Goran Veljić, autor izložbe &quot;Snapshot jednakosti&quot; koja će u Kući ljudskih prava u Beogradu biti otvorena 8. decembra.Brak je jedna od stvari koja se najčešće uzima zdravo za gotovo. Ali ako zamislimo da je pravo na brak uskraćeno, postaju očigledni brojni problemi i životne prepreke i nejednakosti. Ljudi koji nemaju pravo na brak ne mogu da zajedno sa dečkom ili devojkom podignu kredit i kupe stan, kola ili frižider, što nije loše samo po njih već i po celo društvo, jer onda troše manje novca i plaćaju manji porez. Ljudi koji nemaju pravo na brak ne mogu da naslede imovinu koju su kroz život stekli sa izabranim partnerom ili partnerkom. Ljudi koji nemaju pravo na brak, nemaju pravo ni da ih životni partner poseti u bolnici kada su bolesni ili umiru, jednom rečju - nemaju pravo na jednakost. Jedan od savremenika sociološke i antropološke promene koju su od 2011. gradu Njujorku bračna jednakost i zakoni o istopolnim bračnim zajednicama doneli je i srpski fotograf Goran Veljić koji radi kao licencirani fotograf za venčanja u &quot;NY City Hall-u&quot; (njujorškoj gradskoj skupštini) i vodi agenciju za brza venčanja NY 1 Minute Weddings. Fotografisao je i bio zvanični svedok za preko 5000 parova, a neki od njih su i istopolni parovi, od kojih su neki čekali i po nekoliko decenija do uvođenja Zakona o bračnoj jednakosti bi ozvaničili svoju zajednicu. Deo ovih dokumentarnih crno-belih fotografija izložen je u Kući ljudskih prava u Beogradu (Kneza Miloša 4), gde se u ponedeljak 8. decembra od 17 do 19h organizuje razgovor i vođenje kroz izložbu pod nazivom SNAPSHOT JEDNAKOSTI. Ovim povodom, autor fotografija Goran Veljić govori o pozitivnoj društvenoj promeni koju je bračna jednakost donela Njujorku i svetu, ali i o kulturi, umetnosti i obrazovanju kao jedinim sferama kroz koje se i u Srbiji treba boriti za bolje društvo. Više od 5 godina živite i radite u Njujorku kao licencirani fotograf za venčanja u NY City Hall. Svakodnevno imate priliku da fotografišete jedan od najintimnijih momenata dvoje ljudi. Uvođenje zakona o bračnoj jednakosti za LGBT osobe u NY 2011. godine omogućilo je i istopolnim parovima da stupe u brak i da uživaju jednaka prava kao i svi drugi parovi širom sveta. Da li se fotografisanje venčanja istopolnih parova razlikuje po nečemu (ili da li se u početku razlikovalo)? Odmah po svom dolasku u Njujork, počeo sam da fotografišem parove koji se venčavaju u NY City Hall, otvorenom 2009.godine. Već samo beleženje, u smislu fotografisanja, tog intimnog momenta dvoje ljudi bila je novina u NY City Hall. Uvođenje Zakona o bračnoj jednakosti 2011. ovom gradu je dalo jednu novu dimenziju. Njujork, kao možda i najatraktivnija turistička destinacija, bio je i sada je veoma interesantna lokacija za venčanja uopšte. Mnogi parovi, muško/ženski, ali i istopolni, svoju ljubav upravo ovde žele da potvrde i ovekoveče. Imajući u vidu da, kako mi se čini slobode kreću odavde, upravo iz Njujorka, mislim da je ova inicijativa uticala svakako na osvešćivanje ljudi ali i onih koji kreiraju zakone da SVI imaju pravo na jednakost, SVI imaju pravo na ljubav.Da li je za vas kao fotografa to iskustvo drugačije, i da li se istopolni parovi na venčanju i u tom &bdquo;snapshotu jednakosti&ldquo; koji beležite kamerom ponašaju isto kao i parovi žena-muškarac? U tom smislu rekao bih da (za mene) nema razlike između ovih venčanja. Možda sa nekog drugog aspekta, aspekta fotografa ali i zvaničnog svedoka (fotografisao preko 5.000 parova), rekao bih da su možda istopolni parovi ipak originalniji i hrabriji u osmisljavanju svojih ceremonija, kao i u nameri da to bude najupečatljiviji trenutak u njihovim životima. Ono što je najvrednije u tom trenutku kao i na mojoj fotografiji, jeste zabeležena emocija, tačnije erupcija emocija koju emituju istopolni parovi, jer neki od njih su godinama, decenijama zajedno, a tek u poslednjih par godina stekli su pravo da ozvaniče svoje zajednice. Inače, kroz svoj rad, rekao bih da sam svedok ne samo momenta kada je dobijena i prva dozvola za venčanje istopolnog para u NYC City Hall-u, već i načina na koji se ovo pravo na jednakost realizuje svakodnevno i u Njujorku. Tako su se dešavala venčanja na najrazličitijim lokacijama u gradu, Central parku, Brooklyn Bridge, ali i u stanovima, u vazduhu (helikopterima), što svedoči da apsolutno svaka tačka ovog grada može biti kapela za venčanje gde se parovi ujedinjuju u svojim zajednicama. Na nekim od mojih fotografija zaista možete videti i koliko su oni originalni i u smislu kreiranja priča/scenarija koji prate njihove ceremonije.Kako je iz Vaše perspektive ova (pozitivna) promena uvođenja bračne jednakosti uticala na društvo u Njujorku i da li se reflektovala na ostatak sveta? Kao sto sam vec naveo, po mom mišljenju ovo jeste pozitivna promena, i Njujork svakako nije jedini grad i država u kojoj su istopolna venčanja i legalizacija istopolne zajednice moguća, ali je svakako grad inovativnosti, grad koji kako u turističkom, infrastrukturnom, kulturnom segmentu, pa tako i u segmentu borbe za ljudska prava i jednakost, može biti predvodnik i uzor. Ako bolje pogledamo ova promena doprinela je kako u sferi ostvarivanja osnovnih ljudskih prava, ali i sveukupnom poboljšanju gradskog turizma i ekonomije, a samim tim i standarda života u Njujorku.Svoje fotografije sa istopolnih venčanja u Njujorku ustupili ste organizacijama u Srbiji koje se bave pitanjem ljudskih prava LGBT osoba. Kako ste došli na ovu ideju? Sve je počelo izložbom mojih fotografija &quot;The Bridge&quot; (mart 2014. u UK Parobrod) koja je imala za cilj da predstavi ovaj fascinantan grad i publici u Srbiji, u Beogradu, a potom da pokaže da su mostovi između ovog grada, pre svega mostovi umetnosti i kulture, za koje verujem da su i najjači mogući i tako potrebni. Kao sastavni deo pre svega svakodnevnog života u Njujorku, na mojim crno belim fotografijama u okviru projekta &bdquo;Snapshot jednakosti&ldquo; našli su se upravo i neki zabeleženi momenti sa venčanja istopolnih parova. To je samo bila inicijacija za dalje razvijanje projekta. Kako mislim da se važna društvena pitanja pre svega mogu problematizovati i otvarati kroz umetnički aktivizam i da je to način kako mi možemo da doprinesemo dok čekamo da počnu da nas prate i zakonske regulative, želeo sam da ustupim svoje fotografije zabeleženih NY1 Minute istopolnih venčanja organizacijama u Srbiji koje se bave ovim pitanjima. Želeo sam da na taj način doprinesem da se kroz jednu drugu vizuru mojih fotografija, čije je možda dokumentaristička komponenta ovde i najvažnija jer prate baš trenutak kada je pomenuti zakon u Njujorku i usvojen, pokrenu ova pitanja, da se doprinese osvešćivanju javnosti o neophodnosti da se svi započeti procesi ka legalizaciji jednakosti ubrzaju i konačno dese i u Srbiji, i da na taj način i Srbija postane deo sveta.Da li je moguće boriti se za bolje društvo u Srbiji kroz umetnost i kulturu? Jedine sfere kroz koje se mozemo boriti za bolje društvo ne samo u Srbiji vec i šire, jesu pre svega obrazovanje, a potom kultura i umetnost. Umetnost i kultura su oduvek bili jezik koji se svuda razume, alat kojim se jedino može i delovati i alat koji zaista i suštinski može da menja društvo. Pozitivno sam iznenađen radom i inicijativama pojedinih institucija kulture (UK Parobrod, DOB, KC Grad), ali bih takođe napomenuo da se društvo možda i najznačajnije menja kroz aktivizam i rad civilnog i nevladinog sektora. Možda je taj put teži i svakako sporiji, ali verujem da je jedini pravi put. Da li imate nešto da poručite (mladim) fotografima i umetnicima u Srbiji? Ideja, upornost, istrajnost, doslednost.