"Avala film" - šta to beše?

Da, to jeste zemljište od skoro 20 hektara. I da, to jeste nikad završena priča o privatizacija i ne baš čistim poslovima. Ali to je pre svega istorija, pregršt sećanja i uspomena zapisanih na prašnjavim filmskim trakama.Velika oronula kapija i trošna portirnica pred njom. Nekoliko koraka dalje pruža se gusta šuma. Između drveća smestile su se zgrade sa kojih otpada fasada, parče po parče. Uz popločani put klate se natpisi za kafane &quot;Cinecitta&quot; i &quot;Audicija&quot;. Košutnjak. &quot;Avala film&quot;. Ili ono što je ostalo od njega. Priča 1: Ranko Petrić - direktor &quot;Avala filma&quot; - Ovo je najstarije filmsko preduzeće u nekadašnjoj Jugoslaviji. Građen je odmah posle rata, 1946. godine. Već je tadašnji režim uvideo koliki film ima značaj, pogotovo za propagadnu pa nisu štedeli na izgradnji. Ceo ovaj kompleks na Košutnjaku rađen je po uzoru na Cinecittu. Čak je i raspored studija i razmak između njih isti kao u slavnom italijanskom filmskom centru. &quot;Film 87&quot; je skoro snimao film čija se radnja odvija 1948. godine u Cinecitti. I, došli su da snimaju kod nas, jer Avala film danas više liči na Cinecittu iz tog doba, nego prava Cinecitta.Gledajući spolja, te zgrade ni ne liče na ono što bi jedan pravi filmski studio trebalo da bude. Opasane raznim kablima za struju, polomljnih ivica, na sebi nose razne grafite. A nekada su se tu snimali filmovi značajni za svetsku kinematografiju. &quot;The Long Ships&quot;, &quot;Ghengis Khan&quot;, &quot;Marco Polo&quot;... Tu su dolazile svetske filmadžije jer su mogle pronaći sve što im treba, po veoma povoljnim cenama. &quot;Columbia pictures&quot;, &quot;Warwick&quot;,... A sada se studiji iznajmljuju da bi se snimale zabavne emisije i po koja serija. Priča 2: Goran Marković - reditelj - U trenutku kada sam ja počeo da snimam filmove, &quot;Avala film&quot; je bila marginalan producent. Ipak, često sam snimao na Košutnjaku, i koristio mnoge njihove usluge. Polsednji film koji sam tamo snimao bio je &quot;Sabirni centar&quot;. Sećam se da smo snimali u dekoru koji je pripadao velikom spektaklu &quot;Quo vadis&quot; iz 1985. godine. Uvodnu scenu, dolazak profesora, snimali smo čak u Sahari. Nas sedmoro selo je u avion i zaputili smo se u Tunis. Tamo smo u jednom razrušenom gradu u Sahari snimili tu scenu. A pri povratku smo napunili najlonsku vreću peskom i taj isti pesak koristili u studiju za snimanje. To je zaista bilo veličanstveno!Kada je građen studio na Košutnjaku, predviđeno je da se godišnje tu snima po 15 filmova, i još nekoliko koprodukcija. Novac koji je od tih koprodukcija zarađen ulagan je u domaća ostvarenja. Tako je svake godine na filmskom festivalu u Puli prikazivano tridesetak filmova, od čega je oko deset bilo proizvod &quot;Avala filma&quot;. Za ovaj &quot;balkanski Hollywood&quot; vezana su ostvarenja &quot;Skupljači perja&quot;, &quot;Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT&quot;, &quot;Derviš i smrt&quot;, &quot;Mi nismo anđeli&quot;... Priča 3: Ranko Petrić - direktor &quot;Avala filma&quot; - &quot;Avala&quot; je najveće gubitke pretrpela tokom devedesetih, zbog svega što se desilo sa privatizacijom, embargom i sličnim stvarima. Za sve to vreme mi smo radili, ali je problem pre svega u savremenim tehnologijama. Mi imamo kvalitetno i profesionalno osoblje, ali ne možemo da pratimo svetske trendove kada je tehnika u pitanju, jer to iziskuje mnogo novca. Sada opstajemo zahvaljujući iznajmljivanju studija. Piero Amati u čijem je vlasništvu &quot;Film 87&quot; uradio je ovde tridesetak koprodukcija. Italijanski producenti ovde su snimili film o Karavađu, kao i film &quot;Pljačka trezora Narodne banke&quot; koji je bio najgledaniji filmski projekat na RAI televiziji. Ali to nije dovoljno, ako se uzme u obzir šta je &quot;Avala film&quot; nekada bila.Mali italijanski trg, prekriven krupnim pločnicima. Sa sve fontanom na sredini i rimskim brojevima na njoj. Po obodu trga rasuti su putokazi sa italijanskim natpisima koji bi trebalo da pomažu znatiželjnima. U jednom uglu, tik uz prolaz ka drugoj ulici smestila se pekara. Na kariranim stolnjacima u izlogu nanizana su peciva. Naspram nje, na drugom kraju trga nalazi se kafić &quot;Trattoria&quot;. Pored njega smeštena je antikvarnica u kojoj je vreme stalo. U njoj slike vise po zidovima, boje su prosute po radnom stolu iznad kojeg su nanizani razni ključevi. Da, pravi mali italijanski trg nikao je u studiju na Košutnjaku. Dokazuje da se ipak nešto snima, i da bitka za filmsku umetnost nije gotova. Priča 4: Goran Marković - reditelj - Ja imam ljudske razloge da se borim da sve to ne postane građevinsko zemljište. To je od početka jezgro naše profesije. Moji roditelji su igrali u preko 100 filmova ponaosob, a polovina tih ostvarenja vezana je za &quot;Avala film&quot;. Ako jedan prostor koji pripada kulturi promeni namenu i postane prostor koji je tržišno zanimljiv, onda to znači da ništa nije sveto i da sve može da se proda. Pa pogledajte šta se desilo sa bioskopima! Ali, za te stvari se treba boriti, mic po mic, od ćoška do ćoška, kao u uličnim borbama. Jer, za onoliko koliko uspete da se izborite, toliko kulture ostaje.