Nikome nije bilo jasno kako je Stenli Kjubrik ovo znao: Jedan film podstakao je lavinu teorija zavere VIDEO

U filmu "2001: Odiseja u svemiru", Kjubrikovo razumevanje svemirskih putovanja bilo je toliko detaljno da je pokrenulo dugotrajne teorije zavere kako je zapravo režirao misiju Apolo 11.

Film je delovao toliko realistično da su neki verovali da je imao pristup poverljivim informacijama, ili čak da je NASA tražila njegovu pomoć za ono što pojedinci smatraju "najvećom vladinom prevarom".

Slična situacija dogodila se i ranije, u filmu "Doktor Strejndžlov". Ovaj satirični ratni film prikazuje više ključnih lokacija, uključujući unutrašnjost bombardera B-52, gde se nalazi major T. J. King Kong i odakle, u jednoj od najupečatljivijih scena, pada jašući nuklearnu bombu.

Međutim, važan detalj je da je scenografija bombardera bila gotovo potpuno verna stvarnosti, što je iznenadilo i same pilote. Iako vlada nije dozvolila Kjubriku pristup pravom avionu jer je bio previše moderan i poverljiv, njegov tim je, na osnovu jedne fotografije i kratkog uvida u unutrašnjost, uspeo da napravi preciznu repliku – uključujući i položaj "crne kutije", što je tada bila poverljiva informacija.

Ključ za razumevanje toga, ali i Kjubrikovog načina rada uopšte, krije se u još jednom detalju iz istog filma.

U sceni u kojoj se svetski lideri okupljaju oko ogromnog ratnog stola, Kjubrik je insistirao da sto bude presvučen zelenim vunenim platnom – iako je film sniman crno-belo.

Naglasio je da želi baš onu nijansu zelene kakva se koristi na poker stolovima. Scenografi su se usprotivili, ističući da publika to neće moći da vidi, ali je Kjubrik mirno odgovorio: "Glumci hoće."

Ovaj detalj otkriva suštinu njegovog pristupa. Sto je zapravo zamišljen kao ogroman poker sto, čime se dodatno naglašava ideja da svetski lideri rat tretiraju kao "igru" sa životima ljudi, , piše Far Out Magazin.

Iako publika to ne vidi direktno, Kjubrik je znao da će takav detalj uticati na glumce i njihovu interpretaciju uloga.

Sličan pristup imao je i u radu sa glumcima, koje je često iscrpljivao ponavljanjem scena iznova i iznova. Iako to možda nije uvek donosilo vidljivu razliku u finalnom kadru, takav proces je pomagao glumcima da dublje uđu u stanje svojih likova bilo da je reč o ludilu ili očaju.

Da li je sve to radio zarad potpune autentičnosti ili je jednostavno bio izuzetno zahtevan, ostaje otvoreno pitanje. Ipak, njegova opsesija detaljima, čak i onima koje publika ne može da vidi, jasno pokazuje koliko je bio posvećen svakom segmentu filmskog stvaranja.