Leto koje nam je dato

Leto je u svom zenitu. Juli je predao štafetu avgustu, a ovaj, vreo i trom, ne pomišlja da nas pusti iz usijanog zagrljaja. Tako razmišljam hodajući lagano Knez Mihailovom. Grupa mladića svira i peva Tominu „Svirajte noćas“. Melanholija leta: „Sve je u životu prolazno moj druže…" Stavim neku paru u kutiju pred momke. Tomi bi bilo drago da vidi kako se svet okuplja da sluša.

Živim umetnicima treba hleba.

Kada su odavno mrtvi, kao umetnik čiju izložbu želim da posetim, treba im samo poštovanje i sećanje.

Izložba posvećena Stojanu Ćeliću pod nazivom „Pomrene granice prostora“ zapravo je najbolji oblik sećanja sa pijetetom. Dr Zoran Erić je u Galeriji SANU autorski postavio izložbu jednog od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih slikara druge polovine 20. veka. Povod je čitav vek od rođenja Stojana Ćelića.

Za slučajne prolaznike koji nisu skloni izložbama valja napomenuti da je prostor Galerije ugodan i klimatizovan. Pa neka navrate do sredine septembra, makar da se rashlade. Slike plene oblicima i bojama čiju poruku ne razumemo „na prvu“. Tek kada pročitamo naziv slike, počinje da se odmotava asocijativni niz.

Tektonika urbanog

Na platnima su gradski pejzaži  geometrijskom metodom redukovani do neprepoznatljivosti.

U naslovima slika su neretko toponimi – od Atike do Kine. Dve slike to najbolje ilustruju. Leva se zove „Grad", a desna „Sunion". Oba ulja na platnu nastala su 1966.

Rt Sunion se nalazi na samoj ivici Atike, sedamdesetak kilometara jugoistočno od Atine, i značajna je tačka na kulturnoj mapi grčkog antičkog sveta. Promiče mi kroz glavu sudbina kralja Egeja, čiji je sin Tezej otišao na Krit da ubije Minotaura. To mu je pošlo za rukom uz pomoć Arijadne, ali je zaboravio da u povratku skine crno jedro sa svog broda, koje je bilo znak dogovoren sa ocem – ako ga otac ugleda Minotaur mu je ubio sina. Ugledavši crno jedro, Egej je  skočio sa Suniona u more i tako se ubio. Od tada se to more zove Egejsko. Pred tim platnom se pitamo nije li žuta figura Egej. Gde je jedro? Ili ništa od naših asocijacija nije na tragu umetnikove namere?

Iskustvo druženja sa likovnjacima mi govori da postoje generalno dva tipa slikara. Jedni kao da odbijaju verbalnu artikulaciju smatrajući da je vizuelni jezik jedino sredstvo saopštavanja onoga što im je bitno. A najmanje žele da govore o svojim slikama. Na sasvim drugom kraju spektra su slikari intelektualci. Njih ne zanima samo put do slike, a onda put do posmatračevog oka. Oni svemu tome dodaju put od slike do reči. Stojan Ćelić je bio takav. Da je umeo i sa rečima pokazuju i izloženi rukopisi. Na primer, njegovi dnevnici od 1952. do 1972.

Oglašavao se redovno i kao likovni kritičar. Objavio je niz knjiga, počev sa onom o Marku Čelebonoviću, pa do knjige „Između slike i sveta“ koju je početkom osamdesetih štampao NOLIT.

Kada bi umetnik razmišljao o prostoru to bi onda artikulisao ovako: „Prostor me je interesovao i danas je za mene nezaobilazan problem. Prostor je fikcija i realnost istovremeno: mesto, obim, veličina, dubina, širina, dužina; u dimenzijama sveobuhvatno polje zbivanja.

Tamo gde ga u bezgraničnosti i graničnosti poimamo omogućen je kretanjem. Kad kažem da me prostor u različitim projekcijama interesuje, kazujem i da sam prinuđen da se njime bavim. On se u slici ostvaruje nezavisno od moje volje, bolje rečeno, moja volja se njime ostvaruje“.

Početkom šezdesetih slikar je naslikao seriju platana pod zajedničkim nazivom „Drugo podneblje“. Na ovoj izložbi te slike su predstavljene kao „Vrtlog". Nemirnu apstrakciju je u celini „Portal" zamenila želja za kompozicionim skladom. Za oko mi zapinje naslov „Nostalgija II (Sićevo)“.

Ovakvo markiranje sela u Sićevačkoj klisuri, gde se nalazi čuvena slikarska kolonija, u isto vreme emotivno uokvirenje rada pojmom nostalgija, opet pokreću pretraživanje slike. Nostalgija je osećajni registar tamnijih tonova. Ali gde je Sićevo?

„Ta potreba da se  prekorači vidljiva granica slike i otkrije ono skriveno, za njega je predstavljala jedan od najvažnijih zadataka slikarstva“, kaže utor izložbe. Ovo što gledam, dakle, jeste nevidljivo Sićevo.

Životni put u nemirnom vremenu

Stojan Ćelić rodio se u Bosanskom Novom 1925. U Beograd je porodica prešla 1937. To znači da je skoro celo detinjstvo proveo na ušću Sane u Unu. Za vreme rata, u Beogradu pohađa časove crtanja, potom upisuje likovnu akademiju. Godine 1944. pridružuje se Narodno-oslobodilačkoj vojsci. U Beograd se vraća tek 1948. i nastavlja da studira, a potom i specijalizuje slikarstvo. Po završetku studija izabran je za asistenta na Akademiji za likovne umetnosti. Kasnije će postati vanredni, pa redovni profesor, naposletku i dekan.

Vlada mu 1955. dodeljuje stipendiju za studijski boravak u Parizu i Londonu, a četiri godine kasnije kao stipendista boravi još jednom u oba grada ali i u Belgiji i Holandiji.

Verovatno su i ovi boravci u inostranstvu doprineli njegovom postepenom napuštanju realističnih elemenata na platnu, a potom radikalnom apstrahovanju.

Tako na slici More II postoje i sklad i nemir. Ali to je neko unutrašnje umetnikovo more, koje nama stavlja na uvid.

Usred leta

Nisam mnogo znao o Ćelićevom radu. Srećom, najava izložbe me je zainteresovala. Priznajem da me je nadrealan svet Dada Đurića više fascinirao, a prvi susret sa slikama Ilije Bašičevića Bosilja delovao je na mene potresno.

Ovako bojama i formom peva intelekt. Ovo je potpuno drugačije iskustvo.

Dolazim do radova koji će me primorati da im se nekoliko puta vraćam. Ne znam da li je to zbog skoro metafizičkog sklada u njima, boja kojima sam sklon ili nečeg trećeg. Ali ta platna su u meni pokrenula nešto, pre nego što sam pročitao nazive slika.

Levo je „Kraj jula" označen godinom 1967. Mada na platnu dominiraju tamniji tonovi, nešto mi govori da je reč o podnevnom bleštavilu. Kao kad pogledaš u sunce, a ono te zaslepi. U sredini je slika „Sećanje na 20. juli 1971". Pogledam u istorijski kalendar. To je bio ponedeljak.

Šta se desilo između ta dva jula, u te četiri godine između ove dve slike? Platno se užarilo. Ali odiše skoro meditativnim mirom.

Naposletku, slika na desnoj strani nosi naziv „Sredina leta III". Za mene to zapravo ne može biti pejzaž. To je nepomični urbani enterijer usred leta, sa liftom koji vodi na nevidljive spratove. Mogu to da budu i spratovi svesti.

I onda shvatim da me slike „rade“, oslobađaju misaone skokove kojih do maločas nije bilo. To nam radi umetnost ako joj se prepustimo. A svi smo kao deca imali tu sposobnost slobodnog asocijativnog nizanja misli.

 Višestruko obdaren čovek

Video sam preko četrdeset slika različitih formata, sedam grafika i jednu tapiseriju.

Dovoljno da shvatim zašto je umetnik, pedagog i akademik Stojan Ćelić kao malo koji slikar ovog podneblja obeležio svoju epohu. Ipak, njegovi vizuelni znakovi ostaju dovoljno apstraktni da se odupru ulasku u vrtlog drečavog digitalnog prostora. Čovek analogne epohe – umro je 1992. – sudeći po izložbi ipak ima nešto da ponudi i ljudima iz ubrzanog i dodatno obesmišljenog sveta.  Izuzetno mi se dopala i jedina tapiserija na izložbi.

Stojan Ćelić je pisao je o svojim najvećim savremenicima, sastavljao predgovore za kataloge kolega kao što su Marina Abramović ili Vladimir Veličković. Proces slikanja tekao je paralelno sa stalnim procesom razmišljanja o slikama, slikanju i slikarstvu.

Jedna od najboljih stvari na izložbi je beskonačna projekcija dokumentarnih snimaka – intervjua sa umetnikom. Stojan Ćelić pred kamerom objašnjava da su početkom prošlog veka slikari iz ateljea u kojem se nalazi videli Dunav i priobalje. Potom je razgrnuo zavese i pokazao šta slikar vidi sada. Ispred prozora su bili zidovi zgrada. Time je objasnio zašto je prestao da odlazi u prirodu i da tamo slika. Tražio je jezik za gradske pejzaže, jezik koji neće kopirati gradsku stvarnost, ali će umeti da likovno izrazi njenu kompleksnu lepotu kao i sve veću dehumanizaciju.  Dr Erić o tome kaže: „Kao slikar urbanog senzibiliteta, Ćelić je bio duboko povezan sa savremenim životom grada: njegove slike upijaju ritam, strukturu i vizuelne impulse urbanog okruženja, ali izražavaju i zabrinutost zbog njegove dehumanizovanosti. Na taj način, otuđenom urbanom ambijentu biva pridodata poetska dimenzija“.

Pre nego što izađem iz Galerije zastanem za trenutak da osmotrim Knez Mihailovu. Ovde unutra se vreme na prijatan način usporilo. Možda čak za čas i suspendovano. Ovde je na najlepšim slikama Sredina leta 1974. A iza stakla ključa sredina leta 2025.

I to je umetnost. Ako ne vremeplov, onda čulno-intelektualni most prema danima i godinama, prema životima koji su zauvek prošli.

Prostor i njegovo tumačenje jesu tema ove izložbe. Ali prostor i vreme su povezani. Otuda je melanholija prostora uvek i melanholija vremena koje usred leta kao da stoji, ali već se neumitno naginje ka jeseni. Lepo su nam oni momci na ulici zapevali: Sve je u životu prolazno moj druže.

I onda izađem iz jednog davnog leta u ovo koje mi je danas dato.