Čoveka nisu ubili

Hvala, gospodine Ivanji. Vrlo potresno.

Postovanje, Gospodinu Ivanji i Redakciji!
Ja nemam nikakve veze sa ovom temom, sem sto me je to sve oko logora zanimalo od kako sam saznala za ratove. Nisam mogla pisanim recima da
verujem pa sam sa svojih 20 godina otisla u Ausvic, i zanemela! Posle sam isla jos 4 puta, nisam mogla da verujem ono od prvi put, a i bila sam
zgranuta, zaista je izgledalo kado da je upravo pre koji trenutak prkinut proces stravicnog masovnog ubijanja nemocnih ljudi.mene je Ausvic zarobio, svima pricam da to treba videti i naravno nikad ne dozvoliti, nikada...Ljudi ne znaju i sa cudjenjem me gledaju, ne znaju.
Videla sam i Birkenau, dalje i vise nisam mogla... ne znam kako je gospodinu Ivanji otici tamo.
Pozdrav, Lara

Veliko postovanje i naklon do poda gospodine Ivanji

Čitao sam dosta njegovih tekstova u listu Vreme, kao i uvek veliki naklon za gospodina Ivanjija.

Gospodine Ivanji,
plasim se vremena kada ce se ovom temom baviti samo istoricari, plasim se krivljenja istine i uzasavam se statistike.
Hvala Vam sto pamtite za nas i zbog nas. I, izvinite sto to uopste ocekujemo od Vas.

Ana

Vrlo potresno! Mesta kao što su Aušvic, Dahau ili Jasenovac nas podsećaju koliko ljudska okrutnost i bezdušnost mogu daleko da odu! Na žalost danas u mnogim evropskim zemljama imamo na delu jačanje desnih ekstremističkih pa i neonacističkih snaga... Internet i youtube su puni propagande neonacističkih organizacija koje ili u potpunosti negiraju holokaust ili drastično umanjuju broj žrtava holokausta a Hitlera i naciste predstavljaju kao borce za pravdu i svetlu budućnost! Zato je potrebno da država (svaka država) učini sve da suzbije svaki oblik netolerancije, širenja rasne i nacionalne mržnje i da uči nove generacije mladih da je Aušvic bio i ostao najveća sramota za ljudski rod i da takav zločin nigde i nikada ne sme da se ponovi!

Da, gospodine Ivanji, porede bez stida te strahote sa ovim ili onim - pa evo, porede i sa Manjacom, Omarskom.. sta reci a da ih ne nazoves pogrdno?

Pitam se kad ce neko pisati o Manjaci, Omarskoj, Ketatermu, itd?

Sta ljudi mogu da urade jedni drugima,odvajati decu od roditelja i slati u gasne komore,pa to je cak tesko i napisati

Najgore od svega sto ovakve strahote posle nekog vrema prestaju to da budu u onom obimu u kom su se stvarno desile,sve se razvodni i na kraju zaboravi,kao sto mi danas zaboravljamo jasenovac i druga stratista iz tog uzasnog vremena
Ili bolje reci dozvoljavamo drugima zbog svoje ne brige da to prikazu u nekom drugom svetlu i u nekim drugim okolnostima,a ne u onom uzasu u kojem su se stvarno desili

Sve sto se zaboravi to se onda ponovi,zato ovakve stvari svet,a i mi sa njim,nema pravo da zaboravi

Hvala Vam, i neka Vam je uvek pun frizider gdine Ivanji. Apropo Babji Jar: ima jedna neverovatna knjiga na (izmedju ostalog) tu temu, najtoplije preporucujem. Zove se "Beli hotel" (The white hotel), autor je D. M. Thomas (D=Donald, nije Dylan). Pisac je malo poznat, ali knjiga je apsolutno remek-delo, nece vas ostaviti ravnodusnim.

Gospodine Ivanji:

ne mogu da kazem da sam uzivao u vasem clanku, jer je tema vaseg pisanja nesto u cemu verovatno ni najgori mazohista ne moze da uziva, ali vasoj elokvenciji zaista se nema sta dodati i oduzeti. Hvala Vam na secanjima koja, dok su ziva, prenose ljudima sveta svu strahotu nase kolektivne unutrasnje zveri, i savetuju nas kako sa njom da izadjemo na kraj. Nadam se da cemo vas videti i na sredini desete, i jedaneste decenije zivota. I neka vam Bog (ili B-g) uvek podari frizider pun hrane, po mogucstvu ne genetski modifikovane.

Davne 1966.god,kao gimnazijalac u Ćupriji, pročitao sam knjigu jednog lekara koji je preživeo strahote u logoru Jasenovac. Danima i mesecima nisam imao mira,kao mladić bio sam strašno razočaran u ljude. I danas bih rado pročitao tu knjigu. Nedugo posle toga pročitao sam i knjigu "Iskra života", E.M. Remarka, što je još više uvaćalo moje razočaranje. Svetunja je tuđ život, mnogi su se o tu SVETINJU ogrešili. I danas.
Maksa

Gospodin Ivan Ivanji pokušava da sačuva od zaborava svoja sećanja kao svoj "dukument" na monstruoznost i dubinu ponora ljudskog duha, u tome mu ide u prilog (zahvaljajući saveznicima i zapadnoj kulturi) sačuvani spomenici te monstruoznosti iz vremena III Raiha poznati kao "logori smrti" gde se potvrđuje i čuva autentičnost sećanja ljudi koji su bili (i uspeli da prežive) te strahote kao opomena do koje dubine ljudska monstruoznost može da dopre. Kod nas nema takvih spomenika, iako je bilo logora smrti koji po monstruoznosti ne zaostaju nego zbog primitivne "industrije" ubijanja izgledaju daleko monstruoznija.
U Hrvatskoj Jasenovac nema takav pijetet, ništa "autentično" sve je uništeno i sakriveno jer brozovi brojni filozofi "marksisti" i "povijesničari" (Dušan Bilandžić) su "mislili" da to nema smisla i da treba "se okrenuti napred," ka izgradnji "bratstva i jedinstva", "socijalizma i svetle budućnosti" a bivša stratišta pretvoreni u parkove gde raste cveće, (u tom smislu je u Jasenovcu i "kameni cvet" Bogdana Bogdanovića) nešto kao detelina sa četri lista, koja treba da donese sreću posetiocima, centre opuštanja, izvore nadahnuća, plemenitosti i radosti. Mnoga druga stratišta nisu postali ni parkovi nego zamaskirani, zabetonirani i zabranjeno da se govori o njima, kao tabu tema u nastojanju da se izbrišu iz sećanja i istorije i da se zaborave.

Moje najdublje postovanje!

Pitam se kad ce neko pisati o Manjaci, Omarskoj, Ketatermu, itd?

Da, gospodine Ivanji, porede bez stida te strahote sa ovim ili onim - pa evo, porede i sa Manjacom, Omarskom.. sta reci a da ih ne nazoves pogrdno?

Hvala, gospodine Ivanji. Vrlo potresno.

Veliko postovanje i naklon do poda gospodine Ivanji

Postovanje, Gospodinu Ivanji i Redakciji!
Ja nemam nikakve veze sa ovom temom, sem sto me je to sve oko logora zanimalo od kako sam saznala za ratove. Nisam mogla pisanim recima da
verujem pa sam sa svojih 20 godina otisla u Ausvic, i zanemela! Posle sam isla jos 4 puta, nisam mogla da verujem ono od prvi put, a i bila sam
zgranuta, zaista je izgledalo kado da je upravo pre koji trenutak prkinut proces stravicnog masovnog ubijanja nemocnih ljudi.mene je Ausvic zarobio, svima pricam da to treba videti i naravno nikad ne dozvoliti, nikada...Ljudi ne znaju i sa cudjenjem me gledaju, ne znaju.
Videla sam i Birkenau, dalje i vise nisam mogla... ne znam kako je gospodinu Ivanji otici tamo.
Pozdrav, Lara

Čitao sam dosta njegovih tekstova u listu Vreme, kao i uvek veliki naklon za gospodina Ivanjija.

Vrlo potresno! Mesta kao što su Aušvic, Dahau ili Jasenovac nas podsećaju koliko ljudska okrutnost i bezdušnost mogu daleko da odu! Na žalost danas u mnogim evropskim zemljama imamo na delu jačanje desnih ekstremističkih pa i neonacističkih snaga... Internet i youtube su puni propagande neonacističkih organizacija koje ili u potpunosti negiraju holokaust ili drastično umanjuju broj žrtava holokausta a Hitlera i naciste predstavljaju kao borce za pravdu i svetlu budućnost! Zato je potrebno da država (svaka država) učini sve da suzbije svaki oblik netolerancije, širenja rasne i nacionalne mržnje i da uči nove generacije mladih da je Aušvic bio i ostao najveća sramota za ljudski rod i da takav zločin nigde i nikada ne sme da se ponovi!

Gospodine Ivanji,
plasim se vremena kada ce se ovom temom baviti samo istoricari, plasim se krivljenja istine i uzasavam se statistike.
Hvala Vam sto pamtite za nas i zbog nas. I, izvinite sto to uopste ocekujemo od Vas.

Ana

Hvala Vam, i neka Vam je uvek pun frizider gdine Ivanji. Apropo Babji Jar: ima jedna neverovatna knjiga na (izmedju ostalog) tu temu, najtoplije preporucujem. Zove se "Beli hotel" (The white hotel), autor je D. M. Thomas (D=Donald, nije Dylan). Pisac je malo poznat, ali knjiga je apsolutno remek-delo, nece vas ostaviti ravnodusnim.

Sta ljudi mogu da urade jedni drugima,odvajati decu od roditelja i slati u gasne komore,pa to je cak tesko i napisati

Najgore od svega sto ovakve strahote posle nekog vrema prestaju to da budu u onom obimu u kom su se stvarno desile,sve se razvodni i na kraju zaboravi,kao sto mi danas zaboravljamo jasenovac i druga stratista iz tog uzasnog vremena
Ili bolje reci dozvoljavamo drugima zbog svoje ne brige da to prikazu u nekom drugom svetlu i u nekim drugim okolnostima,a ne u onom uzasu u kojem su se stvarno desili

Sve sto se zaboravi to se onda ponovi,zato ovakve stvari svet,a i mi sa njim,nema pravo da zaboravi

Gospodine Ivanji:

ne mogu da kazem da sam uzivao u vasem clanku, jer je tema vaseg pisanja nesto u cemu verovatno ni najgori mazohista ne moze da uziva, ali vasoj elokvenciji zaista se nema sta dodati i oduzeti. Hvala Vam na secanjima koja, dok su ziva, prenose ljudima sveta svu strahotu nase kolektivne unutrasnje zveri, i savetuju nas kako sa njom da izadjemo na kraj. Nadam se da cemo vas videti i na sredini desete, i jedaneste decenije zivota. I neka vam Bog (ili B-g) uvek podari frizider pun hrane, po mogucstvu ne genetski modifikovane.

Davne 1966.god,kao gimnazijalac u Ćupriji, pročitao sam knjigu jednog lekara koji je preživeo strahote u logoru Jasenovac. Danima i mesecima nisam imao mira,kao mladić bio sam strašno razočaran u ljude. I danas bih rado pročitao tu knjigu. Nedugo posle toga pročitao sam i knjigu "Iskra života", E.M. Remarka, što je još više uvaćalo moje razočaranje. Svetunja je tuđ život, mnogi su se o tu SVETINJU ogrešili. I danas.
Maksa

Gospodin Ivan Ivanji pokušava da sačuva od zaborava svoja sećanja kao svoj "dukument" na monstruoznost i dubinu ponora ljudskog duha, u tome mu ide u prilog (zahvaljajući saveznicima i zapadnoj kulturi) sačuvani spomenici te monstruoznosti iz vremena III Raiha poznati kao "logori smrti" gde se potvrđuje i čuva autentičnost sećanja ljudi koji su bili (i uspeli da prežive) te strahote kao opomena do koje dubine ljudska monstruoznost može da dopre. Kod nas nema takvih spomenika, iako je bilo logora smrti koji po monstruoznosti ne zaostaju nego zbog primitivne "industrije" ubijanja izgledaju daleko monstruoznija.
U Hrvatskoj Jasenovac nema takav pijetet, ništa "autentično" sve je uništeno i sakriveno jer brozovi brojni filozofi "marksisti" i "povijesničari" (Dušan Bilandžić) su "mislili" da to nema smisla i da treba "se okrenuti napred," ka izgradnji "bratstva i jedinstva", "socijalizma i svetle budućnosti" a bivša stratišta pretvoreni u parkove gde raste cveće, (u tom smislu je u Jasenovcu i "kameni cvet" Bogdana Bogdanovića) nešto kao detelina sa četri lista, koja treba da donese sreću posetiocima, centre opuštanja, izvore nadahnuća, plemenitosti i radosti. Mnoga druga stratišta nisu postali ni parkovi nego zamaskirani, zabetonirani i zabranjeno da se govori o njima, kao tabu tema u nastojanju da se izbrišu iz sećanja i istorije i da se zaborave.

Moje najdublje postovanje!