Stidljivi bolje "čitaju" sa lica

Pa ja prepoznajem, vidim samo tuzne, utucene, nezadovoljne face, obicnih smrtnika, ove druge i ne vidim na ulici. Ko moze srecan da bude sa 25.000 plate, a mnogi nemaju ni 0 din, jer nemaju posao.

"Imamo običaj da na stidljivost gledamo kao na manu, možda je vreme da se to promeni" misli Laura Grejvs O`Hara, vođa studije.

Nemaš ti Laura pojma. Stid jeste mana, ali je jedina kočnica za one nesavesne. Stoga je zapzavo savest neophodna.

Preporuka za čitanje: Oslobodite se stida koji vas sputava.

""Moguće je da prepoznavanje tužne i uplašene face drugog doprinosi povećanju stidljivosti" dodaje O Hara. "
Baš obratno, doprinosi povećanju samopouzdanja stidljivog... Po sistemu, što je samopouzdaniji i sigurniji u sebe sagovornik, stidljiva osoba je jos povučenija ... a kada sagovornik pokaže neku "slabost", pa proporcionalno nedostatku samopouzdanja sagovornika, u toj meri raste samopouzdanje stidljivka....

Интересантно...
Стидљив сам. Иако имам довољно година, стажа са људима (од јаслица до факултета), природе посла, а пре свега тога из нормалне сам породице и одрастања у (широј) заједници... никако да се навикнем на свет. Бар се не осећам онако комотно и спокојно као са самим собом.
Саговорнике не гледам у очи, лако поцрвеним, запињем, замуцкујем и сл. неподопштине, ал ми је довољно врло мало времена/погледа/невербалног да приметим (и послужим се тиме у процењивању): држање, гестикулацију, мимику, тик, бору, штеп, тон... а потом како каже Настасијевић, такође стидљивко: "Ево како продирем у човека: Први слој - улична прашина; други - занат; трећи - класне предрасуде; четврти - особени знаци његова соја и напослетку он. Та срж који пут је тако мала да се сва истроши у одржању коре."
Да не фантазирам, ал као да се развију нека друга чула... без претеривања.
Најстидљивији сам према горима од себе (шта год то подразумевало), и онима које не познајем, а чију стопу вредности дижем (у предубеђењу) на две.
Парадокс, најнесигурнији сам (при том не мислим на усамљеност!) кад сам сам с собом, док у друштву то нестаје... Ваљда кад видим и чујем шта си људи дозвољавају, бивам мање самокритичан...
Интересантно је да Монтењ (у својим есејима), интроверт Андрић (у "Знаковима"), па и Мишкин ("Идиот")... сви, такви, деле пресликане сензације према спољашњем свету. До најситнијих детаља. Што је свакако на корист њиховим читаоцима са "проблемом".
Ето. Ако је неком било од користи. :)

"Imamo običaj da na stidljivost gledamo kao na manu, možda je vreme da se to promeni" misli Laura Grejvs O`Hara, vođa studije.

Nemaš ti Laura pojma. Stid jeste mana, ali je jedina kočnica za one nesavesne. Stoga je zapzavo savest neophodna.

Preporuka za čitanje: Oslobodite se stida koji vas sputava.

Pa ja prepoznajem, vidim samo tuzne, utucene, nezadovoljne face, obicnih smrtnika, ove druge i ne vidim na ulici. Ko moze srecan da bude sa 25.000 plate, a mnogi nemaju ni 0 din, jer nemaju posao.

""Moguće je da prepoznavanje tužne i uplašene face drugog doprinosi povećanju stidljivosti" dodaje O Hara. "
Baš obratno, doprinosi povećanju samopouzdanja stidljivog... Po sistemu, što je samopouzdaniji i sigurniji u sebe sagovornik, stidljiva osoba je jos povučenija ... a kada sagovornik pokaže neku "slabost", pa proporcionalno nedostatku samopouzdanja sagovornika, u toj meri raste samopouzdanje stidljivka....

Интересантно...
Стидљив сам. Иако имам довољно година, стажа са људима (од јаслица до факултета), природе посла, а пре свега тога из нормалне сам породице и одрастања у (широј) заједници... никако да се навикнем на свет. Бар се не осећам онако комотно и спокојно као са самим собом.
Саговорнике не гледам у очи, лако поцрвеним, запињем, замуцкујем и сл. неподопштине, ал ми је довољно врло мало времена/погледа/невербалног да приметим (и послужим се тиме у процењивању): држање, гестикулацију, мимику, тик, бору, штеп, тон... а потом како каже Настасијевић, такође стидљивко: "Ево како продирем у човека: Први слој - улична прашина; други - занат; трећи - класне предрасуде; четврти - особени знаци његова соја и напослетку он. Та срж који пут је тако мала да се сва истроши у одржању коре."
Да не фантазирам, ал као да се развију нека друга чула... без претеривања.
Најстидљивији сам према горима од себе (шта год то подразумевало), и онима које не познајем, а чију стопу вредности дижем (у предубеђењу) на две.
Парадокс, најнесигурнији сам (при том не мислим на усамљеност!) кад сам сам с собом, док у друштву то нестаје... Ваљда кад видим и чујем шта си људи дозвољавају, бивам мање самокритичан...
Интересантно је да Монтењ (у својим есејима), интроверт Андрић (у "Знаковима"), па и Мишкин ("Идиот")... сви, такви, деле пресликане сензације према спољашњем свету. До најситнијих детаља. Што је свакако на корист њиховим читаоцима са "проблемом".
Ето. Ако је неком било од користи. :)