Studentski život sve stresniji

Clanak mi je odmah privukao paznju, jer prozivljavam trenutno ovo, a i ne tako mali broj ljudi iz moje okoline... Nazalost, u clanku se samo analizira, a ne nudi resenje...

Bolonja je totalno neuspeli pokusaj reforme skolstva. Sa ovakovom organizacijom student nema uopste vremena za neke aktivnosti nevezane za fakultet. Zbog toga se javljaju ekstremi, tj. oni koji se trude maksimalno i zbog toga zapostavljaju socijalni zivot i oni koji su jednostavno shvatili da ne mogu mnogo da ucine i kojima studiranje tada predstavlja samo zezanje na grbaci roditelja...
O nekoj ozbiljnijoj vezi ili braku na primer, za vreme studiranja, nema ni govora. Da ne govorim o razvoju sopstvenog biznisa koji je skoro pa nemoguc... Kreativnost studenata se ubija bas tada kada su najmastovitiji i najproduktivniji.

Ja sam na licnom primeru iskusio neke od stvari pomenutih u tekstu i mogu reci da mi je zivot od tada nimalo prijatan. Trenutno sam 2. godina studija, a na pocetku prve tj. za vreme prvog ispitnog roka sam doziveo prvi i najgori napad panike i to je bio znak obolevanja od anksioznosti i hipohondrije koje je posledica prevelikog stresa i pritiska. Naravno, odmah sam pomislio da je nesto organsko npr srce i isao na pretrage koje su pokazale da nije to u pitanju i nisam poslusao preporuku lekara da se obratim psihologu. Napadi su postali ucestaliji i tako je proslo par meseci najgorih u zivotu za sada, jer sam ja i dalje bio ubedjen da sam oboleo od neke organske bolesti koju lekari ne mogu da pronadju (ko je anksiozan zna o cemu pricam). Prva godina je nekako prosla - ne ponovila se i na pocetku druge sam cvrsto odlucio da cu otici kod psihologa. Smirili su me ti razgovori na mesec - dva, medjutim anksioznost se pocela vracati. Opet sam otisao kod psihologa koja me je uputila kod psihijatra i dobio sam odredjene medikamente odnoso lek za smirenje i anti-depresiv. Evo pijem sad to nekih pola meseca i dobro se osecam i verujem u oporavak. Lekovi nisu resenje, ali potrebni su da te poguraju. Potrebno je probleme resiti u glavi i zato planiram da se prijavim kod nekog psihoterapeuta koje ce me leciti na duge staze ukoliko mi se anksioznost vrati nakon terapije lekovima. Ovom pricom zelim da ohrabrim studente koji su u slicnim problemima da se ne ustrucavaju da potraze pomoc i to nije nikakva sramota jer sto vise odlazu, sve ce im gore biti! Ko zna sta bi bilo da sam se na pocetku obratio za pomoc, danas se verovatno ne bi ni secao toga. Na greskama se uci, naucite vi iz moje! Pozdrav.

Odlican clanak! Nazalost, niko ne analizira stanje studenata u Srbiji. Ovde su skolarine paprene, roditelji nemaju para, tek onda se stvara pritisak kod studenata. Ja radim od druge godine fakulteta, kako bih mogla da studiram, i pod konstantnim sam pritiskom sa svih strana, i sto je najgore i samoj sebi svaram pritisak zbog preostalih ispita. U prvoj godini sam dobila herpes, od stresa, a pre par meseci i neku neizlecivu koznu bolest. A sto se tice bolonje, to je najveca glupost koju su mogli da smisle! Al uspecemo, nadam se. Samo kad bi imali malo motivacije, npr., neki dobar posao, po zavrsenim studijama.:-(

Meni je fakultet uzeo 10 godina zivota, i to tako sto sam se 6-7 godina patio u nasem sistemu i imao vrlo nizak kvalitet zivota, a onda sam otisao u inostranstvo i tamo odradio sve kako treba i prije roka. Isto tako sam imao zapostavljen socijalni zivot ali sam bar imao perspektivu i rezultate. Nas obrazovni sistem je jedno veliko zlo koje jede ljude.

Istina!

Znaci Bolonja je potpuno uspela jer njen cilj i jeste bio bas taj, u mracnim glavama ljudi koji su smisljali da nabiju stres i strah jedinoj grupaciji ljudi koji su do sad pruzali otpor. Studenti su jedini uvek pravili neke proteste i pobune pa su ovi svatili da ih treba kao i ostale radnike izloziti stresu i pritisku, kao kod ostalih toliki ih uposliti da rmbace kako ne bi imali vremena da o bilo cemu drugom razmisljaju. Jos jedan plus za njih je u tome sto se dobija jos brza fruktuacija radne snage i brze ubacivanje u sistem izrabljivanja. Jednostavno previse stvari ukazuje na to da je bas ovo cilj ljudi koji smisljaju sve te strategije, ako primetite po nekim evropskim drzavama ima primera da se uvode skolice za decu od 4 godine ej pa da li je to normalno. Nema igre, nema opustenosti, odmah pritisak i odmah sistem.

Pa tako je kad sebi covek postavi eto npr ucenje kao primarnu stvar u zivotu, kad izludi sto je pao ispit itd.. Pa zivot tece uporedo sa skolovanjem, potrebno je imati ispravan sistem vrednosti da bi mogao valjano i bez pritiska da studiras prozivljavajuci usput svaki dan najbolje sto mozes.

Ove nove studije nisu bolonja, ljudi prenose ispite ko u starom sistemu pa stignu do 3 godine a nisu ocistili prvu. Sistem je od oka veoma los. Stari studenti nisu imali toliki pritisak , mogli su da sljaknu nesto sa strane, a i da obnove godinu i ostanu na budzetu. Stari studenti su bili jako dobro teorijski potkovani sto je bila jedina prednost s obzirom da u srbiji nema industrije (prodavnica nije industrija), a danas nemaju ni teorijsko znanje, a nemaju ni praksu nemaju ni gde da je odrze.

(st(res)udent

Opusti se i prihvati anksioznost, ja je imam 9 godina i dosta me je zakocila, nisam nikada isao na preglede, ali zato keva jeste ceo zivot. Nema tu mnogo matematike, sto vise mislis da imas problem sve vise ces imati strahova sve dok ne budes mogao napolje da izadjes. Moras da se pomiris sa tim i lagano da menjas ono sto je prihvatila podsvest, nikako sa voljom, vec lagano ohrabruj sebe. Ne smes misliti o napadu jer se strah strahom hrani, naravno da ces imati napada jer oni mogu da se pojave u delicu sekunde, ali nece ti nista biti od anksioznog napada. Posto vec planiras da posecujes psihijatra vidi negog da nadjes ko zna da sugerise, a ne samo da slusa i da ti daje lekove. Pravi psihijatar prica vise od pacjenta, jer je on svestan da je autoritet za pacjenta i shvata da moze svojom sugestijom da te izleci, ne idi kod indijanaca, dobro se raspitaj. Vi ostali studenti uzivajte dok studirate, kakav stres, pa ispit padnes i izadjes opet. Kad radis ozbiljan posao nema razmisljanja ae mozda se provucem, mozda budem imao srece itd. Tako da zaboravite na stres, Vi ste jos na teoriji, a tek cete videti sta je praksa i odgovornost. Greska u teoriji na ispitu nije po nikog stetna, a greska u praksi moze mnogo porodica da ugrozi.

Ako je "Bolonja" napravila frku, trebalo je da vidite na šta su tek ličile studije ranije. Što se tiče obaveza na fakultetu, mi smo na Mašinskom i pre ove tzv. reforme morali da dreždimo svaki dan na fakultetu i da redovno dajemo gomilu kolokvijuma, laboratorijskih vežbi i grafičkih radova da bismo uopšte stekli uslov da izađemo na ispit. Neki su godinama ganjali samo uslov da polažu ispit. Bilo je predmeta gde je moralo da se položi 4 kolokvijuma da bi se dobio uslov za izlazak na ispit, pa ako položiš prvi a padneš drugi, onda ti računaju kao da si onaj prvi položio slučajno i moraš da čekaš sledeću godinu pa da probaš ponovo. Prisustvo vežbama je u većini slučajeva bilo obavezno pa se na fakultet išlo redovno svakog dana, kao u školu. Te priče da je bila opuštencija, morao si da dolaziš samo na ispite i sl. je možda važila na nekim drugim fakultetima, dok su tehnički bili oduvek zahtevni. Naravno, i samo spremanje ispita je bilo užasno naporno. Učila se gomila teorije, bez ikakve prakse. Koliko vidim, bolonjci danas imanju manje teorije a opet nikakvu praksu (pričam za svoju struku). Sve u svemu, duplo golo.

Umesto sto kukate lupite sebi samar. Ovo je zivot, ili plivas ili ne. I nije fer, i moras stalno da se boris, nema posustajanja i odustajanja. Prvo morate da izaberete fakultet koji volite i da vam tokom tih godina studiranja on bude priorite. Vi imate srece sto vam se pruzila ta privilegija da studirate, znate li neke ljude koji to nisu mogli a hteli su, ja da. To su bili zdravstveni razlozi, materijalni problemi.....Ne budite razmazeni, i to sto stidirate ne cini vas uopste pameetnim, tek posle njega morate da zapnete i da budete jaki. Dobrodosli u surovu realnost. Vecina fakulteta traje 4 godine, tako da vecina vas vecu u 23 godini moze imati diplomu u rukama. I sa 23 si mlad i lud. Nista nije tesko ukoliko sve pretvorite u igru, ako napravite sebi lepu atmosferu na fakultetu, i sto se mora nije tesko, cuvena fraza. Poz, poz

stigao sam do samog kraja 4te godine ,svaka godina mi je donela po neki od simptoma.da je svima kao meni jeste!

Kakav je tek stres bio studirati u Srbiji devedesetih. Ja sam pod pritiskom nemastine morala da pocnem da radim tokom studija pa sam na jedvite jade zavrsila fakultet, dok su na poslu od mene ocekivali da diplomiram sto pre, a sve to uz napade panike koji su se javljali u snu. Ali bar sebe nisam lisavala sna, sto me je u neku ruku i postedelo vecih problema. Naime, moj je brat upisao fakultet koji nije bas toliko voleo ali je odlagao odlazak u vojsku, sto je 92. godine bilo pitanje zivota ili smrti. Kod njega je doslo do teskog "sagorevanja" usled dugotrajne nesanice i stresa, kao posledica javile su se halucinacije i teska psihoza koju i dalje leci. U nekim zemljama se vodi racuna o ovom aspektu zdravlja studenata jer se takve vrste psihoza i jave tokom studija, lako se pojavi "okidac" koji ih aktivira, odnosno to dugotrajno sedenje nad knjigom ili za racunarom, neadekvatna ishrana, umor i neispavanost, pritisak roditelja i okoline... I sto vise mlad covek ima osecaj odgovornosti, sto se vise trudi da sve norme zadovolji i sebi obezbedi normalnu buducnost, to je vise podlozan tom "sagorevanju" ili mozda bolje "pucanju".

Ni mene nisu nikakvi problemi zaobisli. Zavrsila sam fakultet sa svim desetkama skoro i primam stipendiju i sve je to super, ali od kada sam diplomirala ne mogu da nadjem posao. Nemam mnogo prijatelja, sto je pre svega posledica fakulteta, jer zaista nisam mogla da izlazim i cesto sam vikendom polagala kolokvijume. Ni jednu normalnu vezu za vreme studija nisam imala. U mom okruzenju svako ko je vodio normalan zivot nije jos zavrsio fakultet i svojim roditeljima je na grbaci, sto naravno uzrokuje probleme sa parama zbog placanja skolarine, ispita i knjiga. I sada se trudim da se sto vise bavim sportom, izlazim, da idem negde na vikende, da nadjem decka... Znam da su godine prosle, da ne mogu nista da nadoknadim sto se tice drustvenog i ljubavnog zivota, ali barem sam mojima ustedela pare, jer sam uvek bila na budzetu.

Koji ste vi ludaci !!!!!

Ovo mozda vazi za Evropu gde naravno spada i Srbija. Ne be reko da ovoga imas bas previse u SAD sem mozda na fakultetima gde je najveca konkurencija tipa Ivu League, Stanford i slicni. Studentski zivot je jedna najobicnija razbibriga, zurke skoro svaku noc, sportske utakmice i ostala zabava. Nema ti ovde ispitni rok, jedino sto mu dodje blizu toga je finals week a i to kod mnogih predmeta je gradivo iz zadnjioh par nedelja semestra. Stres oko koledza spada na ledja roditelja koji treba da rmbace da bi little Johhny mogo da ima fun na skoli koju je odabrao.

Koji ste vi ludaci !!!!!

Pa tako je kad sebi covek postavi eto npr ucenje kao primarnu stvar u zivotu, kad izludi sto je pao ispit itd.. Pa zivot tece uporedo sa skolovanjem, potrebno je imati ispravan sistem vrednosti da bi mogao valjano i bez pritiska da studiras prozivljavajuci usput svaki dan najbolje sto mozes.

Umesto sto kukate lupite sebi samar. Ovo je zivot, ili plivas ili ne. I nije fer, i moras stalno da se boris, nema posustajanja i odustajanja. Prvo morate da izaberete fakultet koji volite i da vam tokom tih godina studiranja on bude priorite. Vi imate srece sto vam se pruzila ta privilegija da studirate, znate li neke ljude koji to nisu mogli a hteli su, ja da. To su bili zdravstveni razlozi, materijalni problemi.....Ne budite razmazeni, i to sto stidirate ne cini vas uopste pameetnim, tek posle njega morate da zapnete i da budete jaki. Dobrodosli u surovu realnost. Vecina fakulteta traje 4 godine, tako da vecina vas vecu u 23 godini moze imati diplomu u rukama. I sa 23 si mlad i lud. Nista nije tesko ukoliko sve pretvorite u igru, ako napravite sebi lepu atmosferu na fakultetu, i sto se mora nije tesko, cuvena fraza. Poz, poz

Bolonja je totalno neuspeli pokusaj reforme skolstva. Sa ovakovom organizacijom student nema uopste vremena za neke aktivnosti nevezane za fakultet. Zbog toga se javljaju ekstremi, tj. oni koji se trude maksimalno i zbog toga zapostavljaju socijalni zivot i oni koji su jednostavno shvatili da ne mogu mnogo da ucine i kojima studiranje tada predstavlja samo zezanje na grbaci roditelja...
O nekoj ozbiljnijoj vezi ili braku na primer, za vreme studiranja, nema ni govora. Da ne govorim o razvoju sopstvenog biznisa koji je skoro pa nemoguc... Kreativnost studenata se ubija bas tada kada su najmastovitiji i najproduktivniji.

Meni je fakultet uzeo 10 godina zivota, i to tako sto sam se 6-7 godina patio u nasem sistemu i imao vrlo nizak kvalitet zivota, a onda sam otisao u inostranstvo i tamo odradio sve kako treba i prije roka. Isto tako sam imao zapostavljen socijalni zivot ali sam bar imao perspektivu i rezultate. Nas obrazovni sistem je jedno veliko zlo koje jede ljude.

Ovo mozda vazi za Evropu gde naravno spada i Srbija. Ne be reko da ovoga imas bas previse u SAD sem mozda na fakultetima gde je najveca konkurencija tipa Ivu League, Stanford i slicni. Studentski zivot je jedna najobicnija razbibriga, zurke skoro svaku noc, sportske utakmice i ostala zabava. Nema ti ovde ispitni rok, jedino sto mu dodje blizu toga je finals week a i to kod mnogih predmeta je gradivo iz zadnjioh par nedelja semestra. Stres oko koledza spada na ledja roditelja koji treba da rmbace da bi little Johhny mogo da ima fun na skoli koju je odabrao.

Ja sam na licnom primeru iskusio neke od stvari pomenutih u tekstu i mogu reci da mi je zivot od tada nimalo prijatan. Trenutno sam 2. godina studija, a na pocetku prve tj. za vreme prvog ispitnog roka sam doziveo prvi i najgori napad panike i to je bio znak obolevanja od anksioznosti i hipohondrije koje je posledica prevelikog stresa i pritiska. Naravno, odmah sam pomislio da je nesto organsko npr srce i isao na pretrage koje su pokazale da nije to u pitanju i nisam poslusao preporuku lekara da se obratim psihologu. Napadi su postali ucestaliji i tako je proslo par meseci najgorih u zivotu za sada, jer sam ja i dalje bio ubedjen da sam oboleo od neke organske bolesti koju lekari ne mogu da pronadju (ko je anksiozan zna o cemu pricam). Prva godina je nekako prosla - ne ponovila se i na pocetku druge sam cvrsto odlucio da cu otici kod psihologa. Smirili su me ti razgovori na mesec - dva, medjutim anksioznost se pocela vracati. Opet sam otisao kod psihologa koja me je uputila kod psihijatra i dobio sam odredjene medikamente odnoso lek za smirenje i anti-depresiv. Evo pijem sad to nekih pola meseca i dobro se osecam i verujem u oporavak. Lekovi nisu resenje, ali potrebni su da te poguraju. Potrebno je probleme resiti u glavi i zato planiram da se prijavim kod nekog psihoterapeuta koje ce me leciti na duge staze ukoliko mi se anksioznost vrati nakon terapije lekovima. Ovom pricom zelim da ohrabrim studente koji su u slicnim problemima da se ne ustrucavaju da potraze pomoc i to nije nikakva sramota jer sto vise odlazu, sve ce im gore biti! Ko zna sta bi bilo da sam se na pocetku obratio za pomoc, danas se verovatno ne bi ni secao toga. Na greskama se uci, naucite vi iz moje! Pozdrav.

Znaci Bolonja je potpuno uspela jer njen cilj i jeste bio bas taj, u mracnim glavama ljudi koji su smisljali da nabiju stres i strah jedinoj grupaciji ljudi koji su do sad pruzali otpor. Studenti su jedini uvek pravili neke proteste i pobune pa su ovi svatili da ih treba kao i ostale radnike izloziti stresu i pritisku, kao kod ostalih toliki ih uposliti da rmbace kako ne bi imali vremena da o bilo cemu drugom razmisljaju. Jos jedan plus za njih je u tome sto se dobija jos brza fruktuacija radne snage i brze ubacivanje u sistem izrabljivanja. Jednostavno previse stvari ukazuje na to da je bas ovo cilj ljudi koji smisljaju sve te strategije, ako primetite po nekim evropskim drzavama ima primera da se uvode skolice za decu od 4 godine ej pa da li je to normalno. Nema igre, nema opustenosti, odmah pritisak i odmah sistem.

Istina!

Odlican clanak! Nazalost, niko ne analizira stanje studenata u Srbiji. Ovde su skolarine paprene, roditelji nemaju para, tek onda se stvara pritisak kod studenata. Ja radim od druge godine fakulteta, kako bih mogla da studiram, i pod konstantnim sam pritiskom sa svih strana, i sto je najgore i samoj sebi svaram pritisak zbog preostalih ispita. U prvoj godini sam dobila herpes, od stresa, a pre par meseci i neku neizlecivu koznu bolest. A sto se tice bolonje, to je najveca glupost koju su mogli da smisle! Al uspecemo, nadam se. Samo kad bi imali malo motivacije, npr., neki dobar posao, po zavrsenim studijama.:-(

Clanak mi je odmah privukao paznju, jer prozivljavam trenutno ovo, a i ne tako mali broj ljudi iz moje okoline... Nazalost, u clanku se samo analizira, a ne nudi resenje...

Ove nove studije nisu bolonja, ljudi prenose ispite ko u starom sistemu pa stignu do 3 godine a nisu ocistili prvu. Sistem je od oka veoma los. Stari studenti nisu imali toliki pritisak , mogli su da sljaknu nesto sa strane, a i da obnove godinu i ostanu na budzetu. Stari studenti su bili jako dobro teorijski potkovani sto je bila jedina prednost s obzirom da u srbiji nema industrije (prodavnica nije industrija), a danas nemaju ni teorijsko znanje, a nemaju ni praksu nemaju ni gde da je odrze.

Ako je "Bolonja" napravila frku, trebalo je da vidite na šta su tek ličile studije ranije. Što se tiče obaveza na fakultetu, mi smo na Mašinskom i pre ove tzv. reforme morali da dreždimo svaki dan na fakultetu i da redovno dajemo gomilu kolokvijuma, laboratorijskih vežbi i grafičkih radova da bismo uopšte stekli uslov da izađemo na ispit. Neki su godinama ganjali samo uslov da polažu ispit. Bilo je predmeta gde je moralo da se položi 4 kolokvijuma da bi se dobio uslov za izlazak na ispit, pa ako položiš prvi a padneš drugi, onda ti računaju kao da si onaj prvi položio slučajno i moraš da čekaš sledeću godinu pa da probaš ponovo. Prisustvo vežbama je u većini slučajeva bilo obavezno pa se na fakultet išlo redovno svakog dana, kao u školu. Te priče da je bila opuštencija, morao si da dolaziš samo na ispite i sl. je možda važila na nekim drugim fakultetima, dok su tehnički bili oduvek zahtevni. Naravno, i samo spremanje ispita je bilo užasno naporno. Učila se gomila teorije, bez ikakve prakse. Koliko vidim, bolonjci danas imanju manje teorije a opet nikakvu praksu (pričam za svoju struku). Sve u svemu, duplo golo.

stigao sam do samog kraja 4te godine ,svaka godina mi je donela po neki od simptoma.da je svima kao meni jeste!

Ni mene nisu nikakvi problemi zaobisli. Zavrsila sam fakultet sa svim desetkama skoro i primam stipendiju i sve je to super, ali od kada sam diplomirala ne mogu da nadjem posao. Nemam mnogo prijatelja, sto je pre svega posledica fakulteta, jer zaista nisam mogla da izlazim i cesto sam vikendom polagala kolokvijume. Ni jednu normalnu vezu za vreme studija nisam imala. U mom okruzenju svako ko je vodio normalan zivot nije jos zavrsio fakultet i svojim roditeljima je na grbaci, sto naravno uzrokuje probleme sa parama zbog placanja skolarine, ispita i knjiga. I sada se trudim da se sto vise bavim sportom, izlazim, da idem negde na vikende, da nadjem decka... Znam da su godine prosle, da ne mogu nista da nadoknadim sto se tice drustvenog i ljubavnog zivota, ali barem sam mojima ustedela pare, jer sam uvek bila na budzetu.

(st(res)udent

Opusti se i prihvati anksioznost, ja je imam 9 godina i dosta me je zakocila, nisam nikada isao na preglede, ali zato keva jeste ceo zivot. Nema tu mnogo matematike, sto vise mislis da imas problem sve vise ces imati strahova sve dok ne budes mogao napolje da izadjes. Moras da se pomiris sa tim i lagano da menjas ono sto je prihvatila podsvest, nikako sa voljom, vec lagano ohrabruj sebe. Ne smes misliti o napadu jer se strah strahom hrani, naravno da ces imati napada jer oni mogu da se pojave u delicu sekunde, ali nece ti nista biti od anksioznog napada. Posto vec planiras da posecujes psihijatra vidi negog da nadjes ko zna da sugerise, a ne samo da slusa i da ti daje lekove. Pravi psihijatar prica vise od pacjenta, jer je on svestan da je autoritet za pacjenta i shvata da moze svojom sugestijom da te izleci, ne idi kod indijanaca, dobro se raspitaj. Vi ostali studenti uzivajte dok studirate, kakav stres, pa ispit padnes i izadjes opet. Kad radis ozbiljan posao nema razmisljanja ae mozda se provucem, mozda budem imao srece itd. Tako da zaboravite na stres, Vi ste jos na teoriji, a tek cete videti sta je praksa i odgovornost. Greska u teoriji na ispitu nije po nikog stetna, a greska u praksi moze mnogo porodica da ugrozi.

Kakav je tek stres bio studirati u Srbiji devedesetih. Ja sam pod pritiskom nemastine morala da pocnem da radim tokom studija pa sam na jedvite jade zavrsila fakultet, dok su na poslu od mene ocekivali da diplomiram sto pre, a sve to uz napade panike koji su se javljali u snu. Ali bar sebe nisam lisavala sna, sto me je u neku ruku i postedelo vecih problema. Naime, moj je brat upisao fakultet koji nije bas toliko voleo ali je odlagao odlazak u vojsku, sto je 92. godine bilo pitanje zivota ili smrti. Kod njega je doslo do teskog "sagorevanja" usled dugotrajne nesanice i stresa, kao posledica javile su se halucinacije i teska psihoza koju i dalje leci. U nekim zemljama se vodi racuna o ovom aspektu zdravlja studenata jer se takve vrste psihoza i jave tokom studija, lako se pojavi "okidac" koji ih aktivira, odnosno to dugotrajno sedenje nad knjigom ili za racunarom, neadekvatna ishrana, umor i neispavanost, pritisak roditelja i okoline... I sto vise mlad covek ima osecaj odgovornosti, sto se vise trudi da sve norme zadovolji i sebi obezbedi normalnu buducnost, to je vise podlozan tom "sagorevanju" ili mozda bolje "pucanju".