Da li ste sagoreli na poslu?

I moja prica. Najveci je problem sto u ovoj zemlji radnim i vrednim ljudima ne treba dati ni vecu platu niti bilo kakve zasluge jer, ne daj boze da napreduju!!!! Ko ce onda da radi? Ovako, vecini i vise nego odgovara ono pravilo - Nemoj ovome da das nesto da radi, on to nece zavrsiti. Daj onome, on ce uraditi. Daj mu i to. I to. I jos. I jos.... Pa sta ako se razboli? To je njegov problem. Meni je bitno da je posao uradjen. A kad se razboli, bice zamenjen.

Nedavno sam dao otkaz u kompaniji u kojoj sam radio devet godina! Situacija je bila vrlo kompleksna, a sad mogu da kažem da je na kraju presudio burnout. Počeo sam kao neka vrsta administratora, potrčka, kurira... da bih na kraju svojim trudom i zalaganjem stigao do zamenika direktora u svom sektoru. Vremenom sam dobijao sve odgovornije radne zadatke da bih na kraju radio i poslove svoga šefa koji je bio premešten u ogranak preduzeća u drugom mestu. Umesto priznanja ili neke druge vrste satisfakcije, dobio sam potpunu negaciju da sam uopšte radio poslove svoga šefa (koji, uzgred budi rečeno, ima 3-tri! puta veću platu od mene, a o sposobnostima dotičnog da i ne govorim...čovek ne zna da koristi računar, ne govori strani jezik, ne ume da radi složenije proračune...). Sve u svemu, posle dugog razmišljanja shvatio sam da nema svrhe da ostajem u toj kompaniji. Iako još nisam pronašao novi posao, nekako sam psihički smireniji, imam vremena za neke stvari koje ranije nisam stizao da uradim zbog prethodnog posla. A u bivšoj kompaniji, moje poslove su prerasporedili na dva, tri čoveka. Uostalom, još pre nekoliko godina sam od samog vlasnika kompanije dobio jedan savet-predlog koji je vremenom prerastao u pravu mantru: Ukoliko ti se nešto ne sviđa ti slobodno daj otkaz! Od tada su me na tom radnom mestu održavali samo lični motivi i poslovni ciljevi. A kada sam i to ispunio te doživeo, ne umanjenje postignutih rezultata već potpuno nipodaštavanje, onda sam poslušao savet svog bivšeg gazde i dao otkaz. Potpuno sam se razočarao u svoje bivše pretpostavljene, jednostavno nisam želeo da verujem da su nekim menadžerima važnije neke totalno nebitne stvari od poslovnih rezultata kompanije. Čitava priča me je neodoljivo podsećala na onu bajku Carevo novo odelo. Dok ideš niz dlaku šefovima, ćutiš, radiš i pričaš ono što žele da čuju-dotle će sve biti ok. Kada tražiš veću platu ili daš neku objektivnu kritiku, tada padaš u nemilost.

Ovo je moja prica.

Nazalost i moja prica!!!

Nazalost sve je istina, u potpunosti sam prepoznao sebe. A jos je strasnije sto u firmi u kojoj radim se vredni radnici se ni malo ne cene i rade za smejuriju od plate od 300e, a pojedini neradnici imaju duplo vise. Samo izgoris za dzabe i zamene te drugim crncem. ''Konju koji moze da nosi natovari se jos''

Radim u firmi koja je nedavno privatizovana i mnogi ljudi su morali da odu. Ja sam ostala, cak sam i napredovala, ali po koju cenu... Subota je uvece, vec nekoliko vikenada radim. Radicu i sledeci vikend. Veceras su me zvali da mi kazu sta mi je na agendi za sledecu nedelju. Samo su mi uneli nemir. I sutra, u nedelju, cu ceo dan razmisljati o poslu. I tako iz nedelje u nedelju. Vise uopste ne mogu da se opustim. Svaka misao mi na kraju sklizne u razmisljanje o poslu. Ne mogu da se skoncentrisem ili posvetim nicemu, pocela sam da zapostavljam porodicu, a na privatnom planu stagniram. Uhvatila sam sebe kako mastam da dam otkaz....Da li je to resenje? Sta posle?

Burnout je ovde objasnjen kao iskljucivo krivica zaposlenog. To po nekad i jeste slucaj, ali u vecini situacija nije. Ja sam od primanja moje diplome promenio nekoliko poslova, nikada srecom nisam bio nezaposlen, i tako imam nekih 10 godina radnog iskustva. Iz tog iskustva sam naucio sledece. Burnout je kompleksna pojava koja u 95% slucajecva nastaje kao effekat loseg poslodavca, menadzera, direktora. Od toga u 8 od 10 slucajeva poslodavac ili menadzer svesno i s namerom, nekad impulsivno a nekad sistematski "pritiskaju dugmice" svojih radnika ne bi li sebe ubedili da su zaista mocniji. Ovo zvuci kao date koje daje izgovor "on to meni radi zato sto me mrzi". Ali to nije to. Ti menadzeri koji rade to ne rade to sto mrze odredjenog radnika ili sto mrze sve radnike uopste. Oni to nesvesno rade kao oblik terapije ze same sebe. Jednostavno, samo se zapitajte koliko menadzera, koji su ljudska bica kao i svi mi, je imalo problema u odrastanju sa roditeljima i sa vrsnjacima kada su se osecali da su nemocni i bezvredni, kada im niko nije dao paznje, niko nije vrednovao njihovo misljenje, nisu imali nikakvog uticaja, koji I dan danas na ulici kao da ne postoje? Velika vecina. Ali nekako su zavrsili neke skole, prosli kroz sistem i sada rade kao menageri iznad nekih drugih ljudi. Iako bi trebali da se ugledaju na onih 5% menadzera kojima je na prvom mestu (svesno i podsvesno) produktivnost i profitabilnost grupe kojom rukovode, oni dozvoljavaju sebi niz neprofesionalnih, ne-etickih i nekulturnih oblika ponasanja kojima, da bi sebi dali uzlet samopouzdanja, na licnom nivou guraju radnike u pesimizam i mrzovolju sto vodi u burnout, a na profesionalnom nivou otezavaju rad i smanjuju produktivnost kao i snizavaju standard i produktivnost kompanije. Sad, sta tu moze radnik da uradi da sebi pomogne? Po mom iskustvu, prvo da kazem, logican dijalog sa menadzerom o tome sta radniku moze pomoci da bude produktivniji ne vodi nikuda jer da je stvar logike ovakvog problema ne bi ni bilo. Cak, sta vise, radnik time moze da sam sebe identifikuje kao "dobru metu" koja definitivno ima "zeljenu" reakciju na "mocnog" menadzera. Jedino sto radnik moze da uradi je da situaciji pridje smireno. Na provokacije odgovarati treba iskljucivo sa iskrenim osmehom na licu, pokazujuci da se nije desilo nista sto radniku smeta. Radnik nikako ne sme to da primi k srcu kao da se “ponizno klanja” menadzeru, vec da on, radnik kontrolise situaciju trenirajuci menadzera da na tom radniku provokacije ne funkcionisu. Medjutim, treba izgledati kao da iskreno nije registrovana provokacija, bez ikakvog dokazivanja kroz govor tela I lica na sta nas nas ego moze navesti. Mnogima to nece biti lako. Ali, vremenom menadzer ce se okrenuti I otici - nekom drugom nazalost I probati isto.

Prvi put sam cuo za ovaj izraz od naseg jednog mladog uspesnog magistra u Cikagu 1997 godine, koji je radio u oblakoderima grada Cikaga i koga su nedugo zatim nasli golog da trci ulicama.Cuvajte se stresa, nije vredan vaseg zdravlja.

Do tancina opisan moj slucaj....
Samo kad bi malo konkretnije resenje bilo opisano...

Clanak pocinje sa problemima radnika, a zavrsava se time sta bi menadzment trebao da uradi da to spreci.
HAHA!
Kao da ih je briga.
Samo jedan savet - ne sme se preci u autodestrukciju. Ili treba dati otkaz, ili preci u -destrukciju-.
Oni koji "burnout"-uju u Americi imaju kucerinu, dvoje kola, vikendicu na planini, odu na mesec dana na Havaje. Isto tako stizu da odu na pecanje, utakmicu, koncert. Mogu i ja, ali cu ostati bez pola plate samo za jedan koncert.
Ovde ljudi jedva dobiju nedelju dana slobodno, plata nije dovoljna za racune, a kriminalci imaju po 20 kupatila.
Samo nas jos jedan 5. oktobara spasava, da se konacno malo burnout-ujemo, drugi izlaz ne postoji. Lep je osecaj kad "oni" malo strepe...

Ljudi iz Srbije su odlicni radnici, i to su pokazali svuda u svetu. Njihov razvojni put je skola, obuka, fakultet, praksa.
Rukovodioci u Srbiji su bagra i sljam. Njihov razvojni put je pljacka, ubistvo, ratni zlocin, placena diploma.

Upravo sam se nasao u prici!
Sve simptome imam ali do sad nisam znao da postoji bas medicinski izraz za to. Upravo tako postao sam razdrazljiv. prebcujem probleme na porodicu, nervozan sam na svaku sitnicu i jednostavno hocu da iskocim iz svoje koze.
Mada nije to sve zbog opterecenja posla koliko zbog nezadovoljstva da znam da mogu vise i da mi niko ne pruza sansu a pritom u Srbiji ne mozes da zaradis za pristojan zivot, za odmor, da imas visak vremena za sebe i prijatelje i porodicu. Jednostavno kod nasih poslodavaca treba da radis 12 sati umesto 8 i u ostalom sve znate kakavo je stanje.
Prosto mladi ljudi su u sah mat poziciji bas zbog ne pruzanja sansi. Zao mi je da gledam moje vrsnjake koji u vecini misle upravo ovako. To su sve ljudi sa kapacitetom i imaju ogroman potencijal samo im hvali SANSA!
To bi trebalo nasa politicka elita da vidi kako na visokom nivou tako i na lokalnom.
Mnogi mladi ljudi bi zeleli da pobegnu iz zemlje i da se nikad ne vrate.
Svi mozemo da zakljucimo zasto je tako! Zar ne?

I moja prica!

"Ljudi iz Srbije su odlicni radnici, i to su pokazali svuda u svetu. Njihov razvojni put je skola, obuka, fakultet, praksa. Rukovodioci u Srbiji su bagra i sljam. Njihov razvojni put je pljacka, ubistvo, ratni zlocin, placena diploma." Bravo Nindza!

Ovo svakodnevno mogu da vidim na poslu i u okruzenju,
rukovodeci kadar nastao "politicko - kriminalno - tajne sluzbe - preko kreveta - ja tebi ti meni" kombinacijama koji ce uciniti sve da iskoristi i unisti svakoga ko je vredan, sposoban i posten.

Odlican tekst! Slozila bih se ipak sa autorom da, na kraju, to sami sebi radimo ili dopustamo da nam se desi. Ako nesto ne valja, menjaj, ako ni to ne valja, menjaj opet i tako sve dok ne nadjes nesto sto valja i sto je vredno truda. Imam 32 godine, 9 godina radnog iskustva, promenila sam oko 10 poslodavaca (svega je tu bilo: od neplacenih prekovremenih, neplacenih radnih vikenada iako nije tako dogovoreno, samoinicijativne promene cene mog rada bez prethodnog dogovora sa mnom, do otvorenog mobinga). Kod nekih sam se zadrzavala po mesec do 3 meseca, cisto da premostim. Konacno sam preko godinu dana u firmi gde imam normalnog pretpostavljenog, gde mogu da napredujem, da ucim i gde se trud i znanje vrednuju. Ipak ima nade i u Srbiji :)

Problem je što je kod nas privatna poslovna praksa mlada i poslodavci ne shvataju da je radnik najproduktivniji kada je zadovoljan. Takođe imao sam priliku da vidim da jedna "renomirana" firma odbija da profesionalizuje menadžment iako je za to sazrela. Problem je što su preduzetnici osioni zbog svog početnog uspeha, pa kasnije nisu spremni na promene koje ekonomske nauke predlažu. Tako imate velike firme koje posluju po organizacionom modelu koji se primenjuje za male i mlade organizacije, što neminovno vodi propasti.

Svakodnevno smirivanje samog nije lako, posebno u okruzenju gde, cini mi se, 95% kolega ili ne vidi nista lose u takvom ponasanju ili predstavlja najponizbiji vid ulizica.

hmm, upravo sam saznao da mi se desio burnout..... :/, dakle ipak ima objasnjenje moje situacije.... ima li neki konekretniji odgovor kako ga se osloboditi.....ughhh

Odlican tekst! Slozila bih se ipak sa autorom da, na kraju, to sami sebi radimo ili dopustamo da nam se desi. Ako nesto ne valja, menjaj, ako ni to ne valja, menjaj opet i tako sve dok ne nadjes nesto sto valja i sto je vredno truda. Imam 32 godine, 9 godina radnog iskustva, promenila sam oko 10 poslodavaca (svega je tu bilo: od neplacenih prekovremenih, neplacenih radnih vikenada iako nije tako dogovoreno, samoinicijativne promene cene mog rada bez prethodnog dogovora sa mnom, do otvorenog mobinga). Kod nekih sam se zadrzavala po mesec do 3 meseca, cisto da premostim. Konacno sam preko godinu dana u firmi gde imam normalnog pretpostavljenog, gde mogu da napredujem, da ucim i gde se trud i znanje vrednuju. Ipak ima nade i u Srbiji :)

Burnout je ovde objasnjen kao iskljucivo krivica zaposlenog. To po nekad i jeste slucaj, ali u vecini situacija nije. Ja sam od primanja moje diplome promenio nekoliko poslova, nikada srecom nisam bio nezaposlen, i tako imam nekih 10 godina radnog iskustva. Iz tog iskustva sam naucio sledece. Burnout je kompleksna pojava koja u 95% slucajecva nastaje kao effekat loseg poslodavca, menadzera, direktora. Od toga u 8 od 10 slucajeva poslodavac ili menadzer svesno i s namerom, nekad impulsivno a nekad sistematski "pritiskaju dugmice" svojih radnika ne bi li sebe ubedili da su zaista mocniji. Ovo zvuci kao date koje daje izgovor "on to meni radi zato sto me mrzi". Ali to nije to. Ti menadzeri koji rade to ne rade to sto mrze odredjenog radnika ili sto mrze sve radnike uopste. Oni to nesvesno rade kao oblik terapije ze same sebe. Jednostavno, samo se zapitajte koliko menadzera, koji su ljudska bica kao i svi mi, je imalo problema u odrastanju sa roditeljima i sa vrsnjacima kada su se osecali da su nemocni i bezvredni, kada im niko nije dao paznje, niko nije vrednovao njihovo misljenje, nisu imali nikakvog uticaja, koji I dan danas na ulici kao da ne postoje? Velika vecina. Ali nekako su zavrsili neke skole, prosli kroz sistem i sada rade kao menageri iznad nekih drugih ljudi. Iako bi trebali da se ugledaju na onih 5% menadzera kojima je na prvom mestu (svesno i podsvesno) produktivnost i profitabilnost grupe kojom rukovode, oni dozvoljavaju sebi niz neprofesionalnih, ne-etickih i nekulturnih oblika ponasanja kojima, da bi sebi dali uzlet samopouzdanja, na licnom nivou guraju radnike u pesimizam i mrzovolju sto vodi u burnout, a na profesionalnom nivou otezavaju rad i smanjuju produktivnost kao i snizavaju standard i produktivnost kompanije. Sad, sta tu moze radnik da uradi da sebi pomogne? Po mom iskustvu, prvo da kazem, logican dijalog sa menadzerom o tome sta radniku moze pomoci da bude produktivniji ne vodi nikuda jer da je stvar logike ovakvog problema ne bi ni bilo. Cak, sta vise, radnik time moze da sam sebe identifikuje kao "dobru metu" koja definitivno ima "zeljenu" reakciju na "mocnog" menadzera. Jedino sto radnik moze da uradi je da situaciji pridje smireno. Na provokacije odgovarati treba iskljucivo sa iskrenim osmehom na licu, pokazujuci da se nije desilo nista sto radniku smeta. Radnik nikako ne sme to da primi k srcu kao da se “ponizno klanja” menadzeru, vec da on, radnik kontrolise situaciju trenirajuci menadzera da na tom radniku provokacije ne funkcionisu. Medjutim, treba izgledati kao da iskreno nije registrovana provokacija, bez ikakvog dokazivanja kroz govor tela I lica na sta nas nas ego moze navesti. Mnogima to nece biti lako. Ali, vremenom menadzer ce se okrenuti I otici - nekom drugom nazalost I probati isto.

Nedavno sam dao otkaz u kompaniji u kojoj sam radio devet godina! Situacija je bila vrlo kompleksna, a sad mogu da kažem da je na kraju presudio burnout. Počeo sam kao neka vrsta administratora, potrčka, kurira... da bih na kraju svojim trudom i zalaganjem stigao do zamenika direktora u svom sektoru. Vremenom sam dobijao sve odgovornije radne zadatke da bih na kraju radio i poslove svoga šefa koji je bio premešten u ogranak preduzeća u drugom mestu. Umesto priznanja ili neke druge vrste satisfakcije, dobio sam potpunu negaciju da sam uopšte radio poslove svoga šefa (koji, uzgred budi rečeno, ima 3-tri! puta veću platu od mene, a o sposobnostima dotičnog da i ne govorim...čovek ne zna da koristi računar, ne govori strani jezik, ne ume da radi složenije proračune...). Sve u svemu, posle dugog razmišljanja shvatio sam da nema svrhe da ostajem u toj kompaniji. Iako još nisam pronašao novi posao, nekako sam psihički smireniji, imam vremena za neke stvari koje ranije nisam stizao da uradim zbog prethodnog posla. A u bivšoj kompaniji, moje poslove su prerasporedili na dva, tri čoveka. Uostalom, još pre nekoliko godina sam od samog vlasnika kompanije dobio jedan savet-predlog koji je vremenom prerastao u pravu mantru: Ukoliko ti se nešto ne sviđa ti slobodno daj otkaz! Od tada su me na tom radnom mestu održavali samo lični motivi i poslovni ciljevi. A kada sam i to ispunio te doživeo, ne umanjenje postignutih rezultata već potpuno nipodaštavanje, onda sam poslušao savet svog bivšeg gazde i dao otkaz. Potpuno sam se razočarao u svoje bivše pretpostavljene, jednostavno nisam želeo da verujem da su nekim menadžerima važnije neke totalno nebitne stvari od poslovnih rezultata kompanije. Čitava priča me je neodoljivo podsećala na onu bajku Carevo novo odelo. Dok ideš niz dlaku šefovima, ćutiš, radiš i pričaš ono što žele da čuju-dotle će sve biti ok. Kada tražiš veću platu ili daš neku objektivnu kritiku, tada padaš u nemilost.

Do tancina opisan moj slucaj....
Samo kad bi malo konkretnije resenje bilo opisano...

Nazalost sve je istina, u potpunosti sam prepoznao sebe. A jos je strasnije sto u firmi u kojoj radim se vredni radnici se ni malo ne cene i rade za smejuriju od plate od 300e, a pojedini neradnici imaju duplo vise. Samo izgoris za dzabe i zamene te drugim crncem. ''Konju koji moze da nosi natovari se jos''

Radim u firmi koja je nedavno privatizovana i mnogi ljudi su morali da odu. Ja sam ostala, cak sam i napredovala, ali po koju cenu... Subota je uvece, vec nekoliko vikenada radim. Radicu i sledeci vikend. Veceras su me zvali da mi kazu sta mi je na agendi za sledecu nedelju. Samo su mi uneli nemir. I sutra, u nedelju, cu ceo dan razmisljati o poslu. I tako iz nedelje u nedelju. Vise uopste ne mogu da se opustim. Svaka misao mi na kraju sklizne u razmisljanje o poslu. Ne mogu da se skoncentrisem ili posvetim nicemu, pocela sam da zapostavljam porodicu, a na privatnom planu stagniram. Uhvatila sam sebe kako mastam da dam otkaz....Da li je to resenje? Sta posle?

I moja prica!

Prvi put sam cuo za ovaj izraz od naseg jednog mladog uspesnog magistra u Cikagu 1997 godine, koji je radio u oblakoderima grada Cikaga i koga su nedugo zatim nasli golog da trci ulicama.Cuvajte se stresa, nije vredan vaseg zdravlja.

Problem je što je kod nas privatna poslovna praksa mlada i poslodavci ne shvataju da je radnik najproduktivniji kada je zadovoljan. Takođe imao sam priliku da vidim da jedna "renomirana" firma odbija da profesionalizuje menadžment iako je za to sazrela. Problem je što su preduzetnici osioni zbog svog početnog uspeha, pa kasnije nisu spremni na promene koje ekonomske nauke predlažu. Tako imate velike firme koje posluju po organizacionom modelu koji se primenjuje za male i mlade organizacije, što neminovno vodi propasti.

"Ljudi iz Srbije su odlicni radnici, i to su pokazali svuda u svetu. Njihov razvojni put je skola, obuka, fakultet, praksa. Rukovodioci u Srbiji su bagra i sljam. Njihov razvojni put je pljacka, ubistvo, ratni zlocin, placena diploma." Bravo Nindza!

Ovo svakodnevno mogu da vidim na poslu i u okruzenju,
rukovodeci kadar nastao "politicko - kriminalno - tajne sluzbe - preko kreveta - ja tebi ti meni" kombinacijama koji ce uciniti sve da iskoristi i unisti svakoga ko je vredan, sposoban i posten.

Ovo je moja prica.

Nazalost i moja prica!!!

I moja prica. Najveci je problem sto u ovoj zemlji radnim i vrednim ljudima ne treba dati ni vecu platu niti bilo kakve zasluge jer, ne daj boze da napreduju!!!! Ko ce onda da radi? Ovako, vecini i vise nego odgovara ono pravilo - Nemoj ovome da das nesto da radi, on to nece zavrsiti. Daj onome, on ce uraditi. Daj mu i to. I to. I jos. I jos.... Pa sta ako se razboli? To je njegov problem. Meni je bitno da je posao uradjen. A kad se razboli, bice zamenjen.

Clanak pocinje sa problemima radnika, a zavrsava se time sta bi menadzment trebao da uradi da to spreci.
HAHA!
Kao da ih je briga.
Samo jedan savet - ne sme se preci u autodestrukciju. Ili treba dati otkaz, ili preci u -destrukciju-.
Oni koji "burnout"-uju u Americi imaju kucerinu, dvoje kola, vikendicu na planini, odu na mesec dana na Havaje. Isto tako stizu da odu na pecanje, utakmicu, koncert. Mogu i ja, ali cu ostati bez pola plate samo za jedan koncert.
Ovde ljudi jedva dobiju nedelju dana slobodno, plata nije dovoljna za racune, a kriminalci imaju po 20 kupatila.
Samo nas jos jedan 5. oktobara spasava, da se konacno malo burnout-ujemo, drugi izlaz ne postoji. Lep je osecaj kad "oni" malo strepe...

Ljudi iz Srbije su odlicni radnici, i to su pokazali svuda u svetu. Njihov razvojni put je skola, obuka, fakultet, praksa.
Rukovodioci u Srbiji su bagra i sljam. Njihov razvojni put je pljacka, ubistvo, ratni zlocin, placena diploma.

Upravo sam se nasao u prici!
Sve simptome imam ali do sad nisam znao da postoji bas medicinski izraz za to. Upravo tako postao sam razdrazljiv. prebcujem probleme na porodicu, nervozan sam na svaku sitnicu i jednostavno hocu da iskocim iz svoje koze.
Mada nije to sve zbog opterecenja posla koliko zbog nezadovoljstva da znam da mogu vise i da mi niko ne pruza sansu a pritom u Srbiji ne mozes da zaradis za pristojan zivot, za odmor, da imas visak vremena za sebe i prijatelje i porodicu. Jednostavno kod nasih poslodavaca treba da radis 12 sati umesto 8 i u ostalom sve znate kakavo je stanje.
Prosto mladi ljudi su u sah mat poziciji bas zbog ne pruzanja sansi. Zao mi je da gledam moje vrsnjake koji u vecini misle upravo ovako. To su sve ljudi sa kapacitetom i imaju ogroman potencijal samo im hvali SANSA!
To bi trebalo nasa politicka elita da vidi kako na visokom nivou tako i na lokalnom.
Mnogi mladi ljudi bi zeleli da pobegnu iz zemlje i da se nikad ne vrate.
Svi mozemo da zakljucimo zasto je tako! Zar ne?

Svakodnevno smirivanje samog nije lako, posebno u okruzenju gde, cini mi se, 95% kolega ili ne vidi nista lose u takvom ponasanju ili predstavlja najponizbiji vid ulizica.

hmm, upravo sam saznao da mi se desio burnout..... :/, dakle ipak ima objasnjenje moje situacije.... ima li neki konekretniji odgovor kako ga se osloboditi.....ughhh