Šetnjom protiv depresije

Ja od kad prelazim dnevno 4-6 kilometra ( recimo ceo Bulevar od Ustanicke pa do Skupstine)
vise nikada nisam "ozbiljno" bolestan. Vise nikada nemam temperaturu, nikada nemam duzi
kasalj osim ako popijem zimi
ledeno, mogu da jedem sta hocu
sve mi sagori. Svaki strucnjak
bi vam savetovao trcanje, ali
trcanje bi radili sve manje i
manje jer je iscrpljujuce a
setnje ako svaki dan zaobidjete auto i idete samo
veoma udaljene distance autobusom su prilagodljivije.

Sto se tice depresije ja sam
patio od nje u laksem obliku
i sada patim cim ne mogu da
setam bar 1 sat dnevno.

Uopste je zdravo setati ili
sporo trcati bar sat vremena
tokom dana - videcete.

Za sat vremena normalnog hoda predjem 5 km, merila ja. E sad posto sam visoka 165 cm, nije iskljuceno da neko ko je visok recimo 190 cm istim tempom za sat vremena predje vise (jer pruza duzi korak).
Setnja i plivanje, a posebno ronjenje, to je zakon.
Uz to bih svim pusacima savetovala da ostave cigarete, neverovatno zvuci ali za samo dve nedelje nepusenja mnogo se poveca kapacitet pluca.

Potpuno se slazem sa najnovijim saznanjima i prethodnim komentarom. Soping me psihicki iscrpljuje, dodatno deprimira (nikad ne mogu da kupim sve sto mi se dopada, a ponekad mi se nista i ne svidi...).
Setam sat vremena dnevno ili bar pola sata (nikad manje od 4km). Kej, Ada...sta god. zelenilo. Imam 32 god, menadzer sam u jednoj stranoj kompaniji. Moja borba protiv stresa&bromazepama pesacenjem jos uvek daje dobre rezultate.

Hej, menadžer, kako 4km za pola sata? Znači da pređeš šetajući 8km na sat. Mnogo brzo. :)
Šetnja ili lagano trčanje, svejedno - ko šta voli.

Nije setnja kroz prirodu ta koja leci, vac manjak (nepostojanje) ljudi koji nas okruzuju i buke , kao promena tipicnog ambijenta...

ja sam bila depresivna i dok nisam dobial antidepresive jedino sam mogla da se smirim u prirodi, bez obzira da li su tu bili drugi ljudi ili ne. Jedino je buka, guzva i uzurbanost smetala.

Ali i sada, ima tome 3 godine, kada sam pod dugotrajnim napetim zivotnim stanjem osetim kako koracam polako ka depresiji. i trudim se onda da odem u prirodu sto cesce, ne u lokalni park, nego bas prirodu- i uvek mi pomogne.
kako je zivot u gradovima jedna neprirodna stvar!

Ja od kad prelazim dnevno 4-6 kilometra ( recimo ceo Bulevar od Ustanicke pa do Skupstine)
vise nikada nisam "ozbiljno" bolestan. Vise nikada nemam temperaturu, nikada nemam duzi
kasalj osim ako popijem zimi
ledeno, mogu da jedem sta hocu
sve mi sagori. Svaki strucnjak
bi vam savetovao trcanje, ali
trcanje bi radili sve manje i
manje jer je iscrpljujuce a
setnje ako svaki dan zaobidjete auto i idete samo
veoma udaljene distance autobusom su prilagodljivije.

Sto se tice depresije ja sam
patio od nje u laksem obliku
i sada patim cim ne mogu da
setam bar 1 sat dnevno.

Uopste je zdravo setati ili
sporo trcati bar sat vremena
tokom dana - videcete.

Potpuno se slazem sa najnovijim saznanjima i prethodnim komentarom. Soping me psihicki iscrpljuje, dodatno deprimira (nikad ne mogu da kupim sve sto mi se dopada, a ponekad mi se nista i ne svidi...).
Setam sat vremena dnevno ili bar pola sata (nikad manje od 4km). Kej, Ada...sta god. zelenilo. Imam 32 god, menadzer sam u jednoj stranoj kompaniji. Moja borba protiv stresa&bromazepama pesacenjem jos uvek daje dobre rezultate.

Hej, menadžer, kako 4km za pola sata? Znači da pređeš šetajući 8km na sat. Mnogo brzo. :)
Šetnja ili lagano trčanje, svejedno - ko šta voli.

Za sat vremena normalnog hoda predjem 5 km, merila ja. E sad posto sam visoka 165 cm, nije iskljuceno da neko ko je visok recimo 190 cm istim tempom za sat vremena predje vise (jer pruza duzi korak).
Setnja i plivanje, a posebno ronjenje, to je zakon.
Uz to bih svim pusacima savetovala da ostave cigarete, neverovatno zvuci ali za samo dve nedelje nepusenja mnogo se poveca kapacitet pluca.

Nije setnja kroz prirodu ta koja leci, vac manjak (nepostojanje) ljudi koji nas okruzuju i buke , kao promena tipicnog ambijenta...

ja sam bila depresivna i dok nisam dobial antidepresive jedino sam mogla da se smirim u prirodi, bez obzira da li su tu bili drugi ljudi ili ne. Jedino je buka, guzva i uzurbanost smetala.

Ali i sada, ima tome 3 godine, kada sam pod dugotrajnim napetim zivotnim stanjem osetim kako koracam polako ka depresiji. i trudim se onda da odem u prirodu sto cesce, ne u lokalni park, nego bas prirodu- i uvek mi pomogne.
kako je zivot u gradovima jedna neprirodna stvar!