Godina primene bolonjskih pravila

Magistrirao sam u inostranstvu i znam sta podrazumeva takav nacin studiranja. Nastavni programi nisu manjeg obima nego ovde, niti su ispiti laksi osim sto su iskljucivo u pismenoj formi. Ono sto cini razliku su aktivnosti na fakultetu. To je serija aktivnosti osmisljenih tako da se znanje na najpogodniji nacin bukvalno ulije u glavu studenta. U pitanju su, kako je i navedeno, seminari, domaci zadaci (i jedno i drugo u odredjenom procentu pozitivno utice na krajnju ocenu) i ono sto je najbitnije, odlicna predavanja radjena u Power Point-u sa gomilom animacija tako da i najsitniji detalji jos na predavanju postaju jasni. Posle takvih aktivnosti ucenje iz knjiga je samo zavrsni uticaj na vec kreirano znanje. Na zalost, nasi profesori nisu smpremni da se odreknu komfora koji im je pruzao stari sistem pa se i ne muce da konacno priblize svoj predmet studentu i da mu olaksaju. Kada bi i njihov status zavisio od broja studenata koji zavrsavaju dati kurs, verovatno bi i oni predavanja shvatili ozbiljnije. Pre godinu dana sam slusao profesora sa Rudarskog fakulteta koji je na televiziji objasnjavao sta donosi bolonjska konvnencija. Covek je rekao: "Mnogo vise rada i mnogo manje studenata koji stizu do diplome." A ja sam pomislio: "Mnogo vise tvog rada, a mnogo manje studenata koji prenose ispite u sledecu godinu." Ali on je profesor a ne ja.

Nekada davno, od 1981 do 1986 zavrsio sam fakultet po bolonjskoj konvenciji u tadašnjoj SFRJ. Bio je to Vojno tehnički fakultet u Zagrebu. Nastava je bila samo ujutro i nije bilo praznih časova. Bilo je tri biblioteka, skripti, domaća literatura i strana literatura. Bibliotekar je bio u obavezi da nabavi članak ili knjigu ako je nije imao na stanju. Asistenti kod profesora koji su imali mali procenat prolaznosti (ispod 70%) imali su obavezu da našim zajedničkim prostorijama (van kruga fakulteta) održavaju dopunsku nastavu. Svi profesori su imali obavezu da u roku od jedne godine napišu skripte za predmet koji predaju. Sa druge strane kvalifikacioni ispit je bio podeljen u nekoliko segmenata, znanje matematike (sve su bili tehnički smerovi), psiho test i dodatni razgovor. Razultat cele priče je da smo nas 72 od početnih 81 završili u roku a da je još 4 završilo JEDNU godinu kasnije. Mogla se izgubiti samo jedna godine. U prevodu, nije ovo neko božje slovo, zanmo mi kako se to može najbolje i najlakše uraditi samo interesi onih koji učestvuju u lancu odlučivanja ne poklapaju se sa interesima države (kao predstavnika narodnih interesa). Starija ćerka mi je sada upisala redovno četvrtu godinu na arhitekturi. Znači može se ali provela je najmanje 60 neprospavanih noći tokom cele godine. Vredi li to. Pozdrav.

U inostranstvu gde se pravilno primenjuje Bolonjska deklaracija, ispiti su tako prilagodjeni da 90% studenata moze da ih polozi. Zadaci su tako struktuirani da ima bar 20 podpitanja, koja idu od laksih ka tezim, dok na matematickom i fizickom fakultetu u BG-u na ispitu se dobiju 3 teska zadatka, koja su dakle dovoljno osetljiva na nivo znanja samo onih koji znaju sve. Kako sa tri teska zadatka, koja nose po isti broj poena oceniti studente? sta znaci resiti 2 od 3 teska zadatka? I kada je prolaznost na ispitu na nasim univerzitetima 5% niko ne pita profesore kako je moguce da njegov/njen metod predavanja daje tako lose rezultate. Uzas! I jadni studenti. Mnogo sam se vise namucila/istresirala/nervirala u BG-u, nego na MSc studijama u inostranstvu (prestizan univerzitet).

Po prvi put sam procitala tekst koji odgovornost za katastrofu na univerzitetu konacno nalazi na pravom mestu. Naslusali smo se gluposti o tome kako studentima treba po deset godina da diplomiraju jer toboze nece da uce. Neka mi neko objasni kako to da sam ja srednju skolu u Srbiji zavrsila bez ikakvih problema sa odlicnim ocenama, zatim osam godina provela na fakultetu sa osrednjim prosekom da bih postdiplomske u Americi ispunila u roku sa, opet, odlicnim prosekom. Studenti u Srbiji niti su losiji niti manje angazovani od studenata po Evropi, problem je u nerealnim zahtevima i sveprisutnoj nesposobnosti i nezainteresovanosti vecine profesora.

Sta ce onda biti naredne godine, kada uz obaveze koje ta godina nosi treba da se nadoknadi i ono iz predhodne, tu nema kraja, rezultati ce biti porazavajuci. Interesuje me i da li ce se sve zavrsiti samo na kritici 'nedodirljivih' profesora koji nisu prilagodili program, ili bi oni zaista mogli i biti kaznjeni?

A kada ce poceti da se primenjuje onaj sastavni deo Bolonjske konvencije gde studenti ocenjuju profesore??? Onda bi svi oni koji nisu sposobni od profesorskih metuzalema da se prilagode otisli u penziju.
Ako je u inostranstvu normalno da imaju doktore sa 27 godina, sto mi ne bi imali profesore sa 35-40? Izvinjavam se svim onim super profesorima koji sa svojih 60+ super rade svoj posao ali u manjini su moramo priznati. Ako kod studenata vazi pravilo prirodne selekcije (ko ispuni kvotu moze dalje), onda bi to trebalo da vazi i za profesore. I oni su nekada bili studenti zar ne? Ocenjivanje profesora pod hitno i to bi bio najbolji filter ka smanjenju negativne selekcije gde se profesor postaje u klanovima a ne sposobnoscu. Uostalom ako je neko dobar strucnjak ne znaci i da je dobar pedagog, pa neka se bazi samo naucnim radom ne treba da predaje. Isto tako moramo priznati da je procenat prakticnog znanja i korisnog znanja a koje nije odavno postalo praistorija u ostatku sveta jako mali cak i u sadasnjem Bolonjskom sistemu skolovanja. Dakle studenti, gde su ti protesti sta cekate???
Ja sam svoje bitke izborio proteklih godina, sta vi cekate?
Niko, ali niko nece nista uraditi da vam pomogne ako se sami ne izborite. Tako je bilo i od 68 do danas. Tako je i u celome svetu ne zavaravajte se da njih maze i paze ako sami ne preduzmu nesto.
Zasto je arhitektura u Srbiji gde se pise kredom po tabli skuplja dva puta nego u Italiji??? Mislim da ne moze da se poredi nikako, dakle...
Podigla se kuka i motika...

Ovo je dosta dobar tekst. Mediji bi trebalo da posvećuju više prostora razvoju bolonjskog procesa na univerzitetima u Srbiji. Istina je da se taj proces vrlo sporo razvija i da su za to najviše odgovorni profesori koji nisu spremni da napuste svoje zastarele metode rada (čast izuzecima) i okrenu se nekim savremenijim. Nije baš logično da studenti ne mogu da se naviknu na rad kakav su imali u srednjim školama, kad su oni baš iz tih srednjih škola upravo došli na fakultet. Oni samo treba da nastave sa načinom rada kakav su imali do upisa na fakultet. A zašto to ne čine?

Bolonjska konvencija je pre svega doneta kako bi povecala procenat visoke strucne radne snage u EU. Taj % je pre donosenja konvencije bio izuzetno nizak. Ako uzmete za primer Italiju ili Spaniju, cak i Francusku.. koje su bile najkriticnije po tom pitanju, pre 10 godina, posle zavrsene srednje skole na fakultet se upisivalo 7-10%. od tog procenta, koji je sada 100%, fakultet je zarsavalo opet 10-15%. Iz prostog razloga sto fakultet nije bio za svakoga. Rezultati konvencije su izuzetni, ono sto je bio cilj to je i postignuto, fakulteti postaju na neki nacin "kompanije", drzavni mogu da postanu privatni, otvaraju se novi privatni fakulteti i slicno. Znaci samim tim, posto je vidjen kao profitabilan entitet, kredibilitet fakulteta se bazira na uslovima koje nudi studentima. Ako se za trenutak osvrnemo na zdravu konkurenciju koja ce se javiti izmedju drzavnih, polu-drzavnih i novih privatnih, dolazimo do toga da je cilj fakulteta da ponudi maximalne uslove, mocice da ga upise svako i da ga zavrsi svako, ali na samom pojedincu ostaje koliko ce on da iskoristi to sto mu je sam fakultet ponudio - profesore, racunare, istrazivanja, ambijent ..i slicno.
Sve ima svoju odredjenu logiku, ali ono gde se javlja problem je da fakultet kod samog poslodavca, ukoliko nije u pitanju prvo zaposlenje, gubi smisao koji je imao i ono sto presudjuje je iskustvo i brzina razvoja radnog iskustva. Jer, danas da bi covek radio u banci, osiguranju ili velikoj kompaniji, ukoliko se ne radi o specificnoj industriji, uopste nije neophodan profil sa fakultetom. Procesi su precizno mapirani i definisani, ako ste u probnom periodu sposobni da udjete u fazon i naucite proceduru, to je to - danas se retko trazi topla voda, vec rutina - a to nije prirodno nasem ponosnom mentalitetu.
... Ima tu jos niz stvari, ali hajde da zakljucim sa ovim.

Secam se na primer kad sam polagao mehaniku 2, 1985te mislim. izadjem na ispit sa provezbanom zbirkom ispitnih zadataka iz zadnjih 10 godina i kompletno spremljenom teorijom. ni jedan zadatak nisam uspeo da zavrsim a par nisam ni znao da pocnem. dodje profesor Grbic i kaze "teski zadaci a? te zadatke sam pokupio iz jedne Ruske zbirke iz 1903 godine". ko veli djabe studiranje pa mozemo da izlazimo koliko hocemo. imao sam masu ispita sa 3%-5% prolaznoscu (obicno je oko 10-15% bilo). to je GULAG a ne bolonja.

Ja mogu da kazem i neke negativne strane ovog nacina rada koje sam primetio dok sam bio asistent na univerzitetu u Americi. Studenti se satiru od kolicine obaveza, iako ta predavanja nisu neka sustina nego uglavnom povrsno doticanje gradiva. Ono sto sam ja na ETF ucio prvih mesec dana kod njih je citav semestar. Ali oni svaki dan imaju po 2-3 ili kviza ili testova ili domacih ili papira i koje cega jos. Svi testovi se curve, tj ko uradi najbolje to je maksimalna ocena. Na kraju to predje u kukumavcenje ispred profesora kome je cilj da ima 90% prolaz pa svima poveca ocene. Kad oni zavrse undergrad Amerikanci su toliko iscrpljeni da skoro svi krenu odmah da rade u firmama gde su radili praksu preko leta i ne upisuje postdiplomske. Svi studiraju na kredit koji se daje da bi sto vise njih zavrsilo fakultet, a zato su i studije ovako koncipirane. Onda nema kog da ide na postdiplomske pa tu upadaju kinezi i indijci, a nadje se neki slucaj iz Evrope. Ja sam bio prakticno jedini belac redovan student na postdiplomskim. Kazem redovan, jer svi ti Amerikanci posle 3-5 godina rada provale da bez postdiplomskih ne mogu da dobiju nikakvu promociju pa se vracaju i zavrsavaju vandredno, nocu, radeci puno radno vreme a idu na predavanje uvece, jer treba vracati kredite. Postdiplomske su jedino dobre jer sve sto se predaje se gleda i u praksi, a fakultet je dosta povrsan kao sto sam rekao. Cisto jedna obzervacija.

Ja sam student Filoloskog fakulteta u Beogradu i mogu reci da je profesorima ostavljeno da izaberu hoce li raditi po Bolonjskoj deklaraciji ili ne. Oni koji su se pridrzavali pravila stvorili su odlicnu radnu atmosferu-studenti su bili u potpunosti ukljuceni u rad, spremali usmene referate, seminarske radove, kolokvijume i ispite. Za svaka naredna vezbanja trebalo je nesto pripremiti, procitati, napisati... To je uveliko olaksalo polaganje zavrsnog usmenog ispita i donekle sprecilo kamanjski rad. Istina, mnogo se vise vrmena provodilo na fakultetu, ali rezultati su bolji. Oni profesori koji su se opredelili za stari nacin rada otezali su i sebi i studentima, koji su imali obavezu da pohadjaju predavanja i vezbe, a da malo toga dobiju za uzvrat. Cak se od profesora moglo cuti da im je nekad bilo bolje kada vecina nije dolazila na fakultet.
Naravno, nije nedosledna primena "bolonje" samo krivica profesora, mnogi studenti nisu zeleli ili mogli da se prilagode novom nacinu rada.
Na Filoloskom fakultetu ispiti su obimni, te iz tog razloga ne mogu svi biti jednosemestralni, ali smatram da bi onda trebalo da budu podeljeni na dva dela, tj. dva parcijalna ispita.
Iz svog iskustva mogu reci da kontinuirani rad i stalne provere donose postojanije i sigurnije znanje, a i bolji odnos profesora i studenata, koji na taj nacin mnogo vise saradjuju i zajedno postizu zeljeni cilj.
Bolonjska deklaracija je trebalo da donese izjednacavanje sistema i nacina rada na svim fakultetima u svim evropskim zemljama, a dobili smo razlicita tumacenja i primene, tako da se sada na istom fakultetu, a na razlicitim katedrama ista pravila sprovode na 1001 nacin.

Ja sam profesorka koja vec cetiri godine predaje po programu koji je sacinjen po merilima Bolonjske deklaracije. Moji studenti nemaju problema sa prolaznoscu, a znate li zbog cega? Zato sto se satirem pripremajuci jednosemestralne kurseve (neuporedivo dinamicnije nego sto su to bili dvosemestralni), materijale, skripta, dodatnu literaturu, citajuci seminarske radove, slusajuci prezentacije, ispravljajuci seminarske radove, do u beskraj se konsultujuci sa studentima uzivo i mejlom. Nisam jedina koja radi tako i toliko. Verujte mi da bih radije tezgarila sa strane 'svercujuci' se na kartu ugleda i autoriteta nego se duplo naprezala za istu, a relativno nepristojnu, platu.

Ja sam profesorka koja vec cetiri godine predaje po programu koji je sacinjen po merilima Bolonjske deklaracije. Moji studenti nemaju problema sa prolaznoscu, a znate li zbog cega? Zato sto se satirem pripremajuci jednosemestralne kurseve (neuporedivo dinamicnije nego sto su to bili dvosemestralni), materijale, skripta, dodatnu literaturu, citajuci seminarske radove, slusajuci prezentacije, ispravljajuci seminarske radove, do u beskraj se konsultujuci sa studentima uzivo i mejlom. Nisam jedina koja radi tako i toliko. Verujte mi da bih radije tezgarila sa strane 'svercujuci' se na kartu ugleda i autoriteta nego se duplo naprezala za istu, a relativno nepristojnu, platu.

Ja mogu da kazem i neke negativne strane ovog nacina rada koje sam primetio dok sam bio asistent na univerzitetu u Americi. Studenti se satiru od kolicine obaveza, iako ta predavanja nisu neka sustina nego uglavnom povrsno doticanje gradiva. Ono sto sam ja na ETF ucio prvih mesec dana kod njih je citav semestar. Ali oni svaki dan imaju po 2-3 ili kviza ili testova ili domacih ili papira i koje cega jos. Svi testovi se curve, tj ko uradi najbolje to je maksimalna ocena. Na kraju to predje u kukumavcenje ispred profesora kome je cilj da ima 90% prolaz pa svima poveca ocene. Kad oni zavrse undergrad Amerikanci su toliko iscrpljeni da skoro svi krenu odmah da rade u firmama gde su radili praksu preko leta i ne upisuje postdiplomske. Svi studiraju na kredit koji se daje da bi sto vise njih zavrsilo fakultet, a zato su i studije ovako koncipirane. Onda nema kog da ide na postdiplomske pa tu upadaju kinezi i indijci, a nadje se neki slucaj iz Evrope. Ja sam bio prakticno jedini belac redovan student na postdiplomskim. Kazem redovan, jer svi ti Amerikanci posle 3-5 godina rada provale da bez postdiplomskih ne mogu da dobiju nikakvu promociju pa se vracaju i zavrsavaju vandredno, nocu, radeci puno radno vreme a idu na predavanje uvece, jer treba vracati kredite. Postdiplomske su jedino dobre jer sve sto se predaje se gleda i u praksi, a fakultet je dosta povrsan kao sto sam rekao. Cisto jedna obzervacija.

Ovo je dosta dobar tekst. Mediji bi trebalo da posvećuju više prostora razvoju bolonjskog procesa na univerzitetima u Srbiji. Istina je da se taj proces vrlo sporo razvija i da su za to najviše odgovorni profesori koji nisu spremni da napuste svoje zastarele metode rada (čast izuzecima) i okrenu se nekim savremenijim. Nije baš logično da studenti ne mogu da se naviknu na rad kakav su imali u srednjim školama, kad su oni baš iz tih srednjih škola upravo došli na fakultet. Oni samo treba da nastave sa načinom rada kakav su imali do upisa na fakultet. A zašto to ne čine?

Magistrirao sam u inostranstvu i znam sta podrazumeva takav nacin studiranja. Nastavni programi nisu manjeg obima nego ovde, niti su ispiti laksi osim sto su iskljucivo u pismenoj formi. Ono sto cini razliku su aktivnosti na fakultetu. To je serija aktivnosti osmisljenih tako da se znanje na najpogodniji nacin bukvalno ulije u glavu studenta. U pitanju su, kako je i navedeno, seminari, domaci zadaci (i jedno i drugo u odredjenom procentu pozitivno utice na krajnju ocenu) i ono sto je najbitnije, odlicna predavanja radjena u Power Point-u sa gomilom animacija tako da i najsitniji detalji jos na predavanju postaju jasni. Posle takvih aktivnosti ucenje iz knjiga je samo zavrsni uticaj na vec kreirano znanje. Na zalost, nasi profesori nisu smpremni da se odreknu komfora koji im je pruzao stari sistem pa se i ne muce da konacno priblize svoj predmet studentu i da mu olaksaju. Kada bi i njihov status zavisio od broja studenata koji zavrsavaju dati kurs, verovatno bi i oni predavanja shvatili ozbiljnije. Pre godinu dana sam slusao profesora sa Rudarskog fakulteta koji je na televiziji objasnjavao sta donosi bolonjska konvnencija. Covek je rekao: "Mnogo vise rada i mnogo manje studenata koji stizu do diplome." A ja sam pomislio: "Mnogo vise tvog rada, a mnogo manje studenata koji prenose ispite u sledecu godinu." Ali on je profesor a ne ja.

Sta ce onda biti naredne godine, kada uz obaveze koje ta godina nosi treba da se nadoknadi i ono iz predhodne, tu nema kraja, rezultati ce biti porazavajuci. Interesuje me i da li ce se sve zavrsiti samo na kritici 'nedodirljivih' profesora koji nisu prilagodili program, ili bi oni zaista mogli i biti kaznjeni?

U inostranstvu gde se pravilno primenjuje Bolonjska deklaracija, ispiti su tako prilagodjeni da 90% studenata moze da ih polozi. Zadaci su tako struktuirani da ima bar 20 podpitanja, koja idu od laksih ka tezim, dok na matematickom i fizickom fakultetu u BG-u na ispitu se dobiju 3 teska zadatka, koja su dakle dovoljno osetljiva na nivo znanja samo onih koji znaju sve. Kako sa tri teska zadatka, koja nose po isti broj poena oceniti studente? sta znaci resiti 2 od 3 teska zadatka? I kada je prolaznost na ispitu na nasim univerzitetima 5% niko ne pita profesore kako je moguce da njegov/njen metod predavanja daje tako lose rezultate. Uzas! I jadni studenti. Mnogo sam se vise namucila/istresirala/nervirala u BG-u, nego na MSc studijama u inostranstvu (prestizan univerzitet).

Bolonjska konvencija je pre svega doneta kako bi povecala procenat visoke strucne radne snage u EU. Taj % je pre donosenja konvencije bio izuzetno nizak. Ako uzmete za primer Italiju ili Spaniju, cak i Francusku.. koje su bile najkriticnije po tom pitanju, pre 10 godina, posle zavrsene srednje skole na fakultet se upisivalo 7-10%. od tog procenta, koji je sada 100%, fakultet je zarsavalo opet 10-15%. Iz prostog razloga sto fakultet nije bio za svakoga. Rezultati konvencije su izuzetni, ono sto je bio cilj to je i postignuto, fakulteti postaju na neki nacin "kompanije", drzavni mogu da postanu privatni, otvaraju se novi privatni fakulteti i slicno. Znaci samim tim, posto je vidjen kao profitabilan entitet, kredibilitet fakulteta se bazira na uslovima koje nudi studentima. Ako se za trenutak osvrnemo na zdravu konkurenciju koja ce se javiti izmedju drzavnih, polu-drzavnih i novih privatnih, dolazimo do toga da je cilj fakulteta da ponudi maximalne uslove, mocice da ga upise svako i da ga zavrsi svako, ali na samom pojedincu ostaje koliko ce on da iskoristi to sto mu je sam fakultet ponudio - profesore, racunare, istrazivanja, ambijent ..i slicno.
Sve ima svoju odredjenu logiku, ali ono gde se javlja problem je da fakultet kod samog poslodavca, ukoliko nije u pitanju prvo zaposlenje, gubi smisao koji je imao i ono sto presudjuje je iskustvo i brzina razvoja radnog iskustva. Jer, danas da bi covek radio u banci, osiguranju ili velikoj kompaniji, ukoliko se ne radi o specificnoj industriji, uopste nije neophodan profil sa fakultetom. Procesi su precizno mapirani i definisani, ako ste u probnom periodu sposobni da udjete u fazon i naucite proceduru, to je to - danas se retko trazi topla voda, vec rutina - a to nije prirodno nasem ponosnom mentalitetu.
... Ima tu jos niz stvari, ali hajde da zakljucim sa ovim.

Nekada davno, od 1981 do 1986 zavrsio sam fakultet po bolonjskoj konvenciji u tadašnjoj SFRJ. Bio je to Vojno tehnički fakultet u Zagrebu. Nastava je bila samo ujutro i nije bilo praznih časova. Bilo je tri biblioteka, skripti, domaća literatura i strana literatura. Bibliotekar je bio u obavezi da nabavi članak ili knjigu ako je nije imao na stanju. Asistenti kod profesora koji su imali mali procenat prolaznosti (ispod 70%) imali su obavezu da našim zajedničkim prostorijama (van kruga fakulteta) održavaju dopunsku nastavu. Svi profesori su imali obavezu da u roku od jedne godine napišu skripte za predmet koji predaju. Sa druge strane kvalifikacioni ispit je bio podeljen u nekoliko segmenata, znanje matematike (sve su bili tehnički smerovi), psiho test i dodatni razgovor. Razultat cele priče je da smo nas 72 od početnih 81 završili u roku a da je još 4 završilo JEDNU godinu kasnije. Mogla se izgubiti samo jedna godine. U prevodu, nije ovo neko božje slovo, zanmo mi kako se to može najbolje i najlakše uraditi samo interesi onih koji učestvuju u lancu odlučivanja ne poklapaju se sa interesima države (kao predstavnika narodnih interesa). Starija ćerka mi je sada upisala redovno četvrtu godinu na arhitekturi. Znači može se ali provela je najmanje 60 neprospavanih noći tokom cele godine. Vredi li to. Pozdrav.

Ja sam student Filoloskog fakulteta u Beogradu i mogu reci da je profesorima ostavljeno da izaberu hoce li raditi po Bolonjskoj deklaraciji ili ne. Oni koji su se pridrzavali pravila stvorili su odlicnu radnu atmosferu-studenti su bili u potpunosti ukljuceni u rad, spremali usmene referate, seminarske radove, kolokvijume i ispite. Za svaka naredna vezbanja trebalo je nesto pripremiti, procitati, napisati... To je uveliko olaksalo polaganje zavrsnog usmenog ispita i donekle sprecilo kamanjski rad. Istina, mnogo se vise vrmena provodilo na fakultetu, ali rezultati su bolji. Oni profesori koji su se opredelili za stari nacin rada otezali su i sebi i studentima, koji su imali obavezu da pohadjaju predavanja i vezbe, a da malo toga dobiju za uzvrat. Cak se od profesora moglo cuti da im je nekad bilo bolje kada vecina nije dolazila na fakultet.
Naravno, nije nedosledna primena "bolonje" samo krivica profesora, mnogi studenti nisu zeleli ili mogli da se prilagode novom nacinu rada.
Na Filoloskom fakultetu ispiti su obimni, te iz tog razloga ne mogu svi biti jednosemestralni, ali smatram da bi onda trebalo da budu podeljeni na dva dela, tj. dva parcijalna ispita.
Iz svog iskustva mogu reci da kontinuirani rad i stalne provere donose postojanije i sigurnije znanje, a i bolji odnos profesora i studenata, koji na taj nacin mnogo vise saradjuju i zajedno postizu zeljeni cilj.
Bolonjska deklaracija je trebalo da donese izjednacavanje sistema i nacina rada na svim fakultetima u svim evropskim zemljama, a dobili smo razlicita tumacenja i primene, tako da se sada na istom fakultetu, a na razlicitim katedrama ista pravila sprovode na 1001 nacin.

A kada ce poceti da se primenjuje onaj sastavni deo Bolonjske konvencije gde studenti ocenjuju profesore??? Onda bi svi oni koji nisu sposobni od profesorskih metuzalema da se prilagode otisli u penziju.
Ako je u inostranstvu normalno da imaju doktore sa 27 godina, sto mi ne bi imali profesore sa 35-40? Izvinjavam se svim onim super profesorima koji sa svojih 60+ super rade svoj posao ali u manjini su moramo priznati. Ako kod studenata vazi pravilo prirodne selekcije (ko ispuni kvotu moze dalje), onda bi to trebalo da vazi i za profesore. I oni su nekada bili studenti zar ne? Ocenjivanje profesora pod hitno i to bi bio najbolji filter ka smanjenju negativne selekcije gde se profesor postaje u klanovima a ne sposobnoscu. Uostalom ako je neko dobar strucnjak ne znaci i da je dobar pedagog, pa neka se bazi samo naucnim radom ne treba da predaje. Isto tako moramo priznati da je procenat prakticnog znanja i korisnog znanja a koje nije odavno postalo praistorija u ostatku sveta jako mali cak i u sadasnjem Bolonjskom sistemu skolovanja. Dakle studenti, gde su ti protesti sta cekate???
Ja sam svoje bitke izborio proteklih godina, sta vi cekate?
Niko, ali niko nece nista uraditi da vam pomogne ako se sami ne izborite. Tako je bilo i od 68 do danas. Tako je i u celome svetu ne zavaravajte se da njih maze i paze ako sami ne preduzmu nesto.
Zasto je arhitektura u Srbiji gde se pise kredom po tabli skuplja dva puta nego u Italiji??? Mislim da ne moze da se poredi nikako, dakle...
Podigla se kuka i motika...

Po prvi put sam procitala tekst koji odgovornost za katastrofu na univerzitetu konacno nalazi na pravom mestu. Naslusali smo se gluposti o tome kako studentima treba po deset godina da diplomiraju jer toboze nece da uce. Neka mi neko objasni kako to da sam ja srednju skolu u Srbiji zavrsila bez ikakvih problema sa odlicnim ocenama, zatim osam godina provela na fakultetu sa osrednjim prosekom da bih postdiplomske u Americi ispunila u roku sa, opet, odlicnim prosekom. Studenti u Srbiji niti su losiji niti manje angazovani od studenata po Evropi, problem je u nerealnim zahtevima i sveprisutnoj nesposobnosti i nezainteresovanosti vecine profesora.

Secam se na primer kad sam polagao mehaniku 2, 1985te mislim. izadjem na ispit sa provezbanom zbirkom ispitnih zadataka iz zadnjih 10 godina i kompletno spremljenom teorijom. ni jedan zadatak nisam uspeo da zavrsim a par nisam ni znao da pocnem. dodje profesor Grbic i kaze "teski zadaci a? te zadatke sam pokupio iz jedne Ruske zbirke iz 1903 godine". ko veli djabe studiranje pa mozemo da izlazimo koliko hocemo. imao sam masu ispita sa 3%-5% prolaznoscu (obicno je oko 10-15% bilo). to je GULAG a ne bolonja.