Samoubistvo u Kragujevcu: Mladić pucao sebi u grudi – preminuo na licu mesta

Istraživanja u SAD kažu da 2/3 onih koji su od 2011-e bili deca ili adolescenti (vreme proliferacije socijalnih mreža) imaju neki mentalni poremećaj (što znači ne može da se garantuje da neće da digne ruku na sebe ili drugog). Odrasli ne mogu da zamisle šta mreže rade dečjem mozgu i u kakvom je stanju dete kada je na netu i kako postaje ovisnik i koliko je podložno. Recimo klinac krene da istražuje temu vezanu za ono što ga muči, a filteri ga navedu na sadržaj koji govori o psihičkim problemima, a onda stranicu po stranicu na temu o samoubistvu, ideja koju do tada nije imalo niti dete moglo da zamisli. Kako mreže svest i sposobnost oporavka čine nemogućim (ranije ako se nešto desi u školi, nasilje, tuča, poniženje, dete je imalo bar kuću kao priliku za oporavak, u svetu socijalnih mreža to što se desilo ne umire nikada, sve se snimi i objavi, i svi znaju šta se desilo stalno i zauvek, oporavka nema), deca su lišena integriteta i ekstremno su osetljiva na sve sadržaje. A kako su im mozgovi po prirodi već naštelovani na učenje i upijanje svega oko sebe, nikakve šanse nemaju. Nama treba regulacija slična neuropravu, koji će da traže od mreža da imaju sadržaje koji ne mogu da naude deci ili da se pristup ovima ograniči (kao što lekovi moraju da budu bezbedni i da ih ne daje svako). Trebalo je više od pola veka da regulacija duvana zaživi (svojevremeno je i on reklamiran kao koristan), sa mrežama nemamo toliko vremena. Ubijaju brže, više i ne daju šansu leku.

Istraživanja u SAD kažu da 2/3 onih koji su od 2011-e bili deca ili adolescenti (vreme proliferacije socijalnih mreža) imaju neki mentalni poremećaj (što znači ne može da se garantuje da neće da digne ruku na sebe ili drugog). Odrasli ne mogu da zamisle šta mreže rade dečjem mozgu i u kakvom je stanju dete kada je na netu i kako postaje ovisnik i koliko je podložno. Recimo klinac krene da istražuje temu vezanu za ono što ga muči, a filteri ga navedu na sadržaj koji govori o psihičkim problemima, a onda stranicu po stranicu na temu o samoubistvu, ideja koju do tada nije imalo niti dete moglo da zamisli. Kako mreže svest i sposobnost oporavka čine nemogućim (ranije ako se nešto desi u školi, nasilje, tuča, poniženje, dete je imalo bar kuću kao priliku za oporavak, u svetu socijalnih mreža to što se desilo ne umire nikada, sve se snimi i objavi, i svi znaju šta se desilo stalno i zauvek, oporavka nema), deca su lišena integriteta i ekstremno su osetljiva na sve sadržaje. A kako su im mozgovi po prirodi već naštelovani na učenje i upijanje svega oko sebe, nikakve šanse nemaju. Nama treba regulacija slična neuropravu, koji će da traže od mreža da imaju sadržaje koji ne mogu da naude deci ili da se pristup ovima ograniči (kao što lekovi moraju da budu bezbedni i da ih ne daje svako). Trebalo je više od pola veka da regulacija duvana zaživi (svojevremeno je i on reklamiran kao koristan), sa mrežama nemamo toliko vremena. Ubijaju brže, više i ne daju šansu leku.