Štrpci: 14 godina kasnije

Sreca u nesreci je bila da ih je bilo tako "malo" u tom prokletom vozu.Ova i slicne akcije su bile teznja t.j provokacije da se u Sandzaku stvori panika i strah medju Bosnjacima,u tme su dobrim djelom i uspjeli"vukovi sa Drine". Ili kako su se vec zvale te paravojne formacije.A da ova vlast koja javno osudjuje ratne zlocine 14 god.jos nisu nadjene kosti ljudi, koji su bili ubijeni samo zato sto su Bosnjaci,to je sramota.Jer oni su njeni gradjani i desilo se na njenoj teritoriji.A da su Strpci u to vrijeme pripadali Bosni,teoretski da´ali prakticno u to niko ne vjeruje.

Sećam se tog događaja. Ali tada su mediji samo spomenuli kako je kidnapovana grupa ljudi i onda se to zataškalo. Niko više o tome ništa više nije govorio! Nakon par meseci, kada se išlo na more, niko više nije mi spomenuo taj slučaj Štrpci. Sličan slučaj je bio i sa Sjeverinom.
Da li je novinarima bilo zabranjeno da to medijalizuju i ako jeste, treba i to ispitati.

Pokoj im dusi. Sve dok se ne otkriju i kazne pocinioci, bice me sramota sto pripadam ovom narodu.

Samo me interesuje, kojom su to uvrnutom logikom, ti razbojnici uspeli da ta mučka ubistva sebi opravdaju. Kako su došli do toga da je to "borba" (za naciju,domovinu,...bilo šta). Drugo što me interesuje je: Da li sam ja jedini koji se boji saznanja da je 30 monstruma, sposobnih da urade tako nešto, još među nama i da čekaju još jednu priliku da se osete gospodarima života i smrti.

Osim praznih obecanja koje su porodice zrtava dobijale svaki put kada bi se obratile politicarima na vlasti i malo medijske paznje posvecene ovom dogadjaju, nista se iz godine u godinu ne menja na dan ovog cnog jubileja. Zivela sam u Priboju kada se to desilo i po prvi put osetila intenzivan stid zbog postupaka mojih sunarodnika.

To je katastrofa. Bila sam jako mala kada se desila ta tragedija, zivela sam u Priboju a cesto sam isla i u Prijepolje. Mozda se desavalo da sam kao mala te zrtve sretala na ulicama a da nisam ni znala kako ce zavrsiti.Oni su isli u posetu porodici,prijateljima u Beograd i nije im ni padalo napamet da ce se tako nesto desiti.Kako pocinioci tog zlocina nisu mogli da uzmu u obzir da ti siroti ljudi imaju roditelje,decu, unucad?
Krajnje je vreme da se nadju posmrtni ostaci tih zrtava, da se izvini porodici tih zrtava i da se pocinioci tog zlocina kazne. I mene je ponekad sramota sto pripadam ovakom narodu..

Sreca u nesreci je bila da ih je bilo tako "malo" u tom prokletom vozu.-Malo?!?Ja ne mislim da je to malo ili puno,ubistvo je ubistvo ubijes li jednog ili 150 ljudi.I mene zanima da li je moguce da ostale ubice sede medju nama i svako jutro vode decu u vrtic,caskaju sa komsijom dok kupuju hleb.I pitam se da li sanjaju kada legnu da spavaju?I kako su mogli nekog da ubiju samo zato sto je Bosnjak?Ko su ti ljudi?Srbi?Koga su branili?Srbe,mene?Neee...samo su bili zeljni krvi a rat im je dao dozvolu da svoju krvavu stranu otkriju.Ima takvih koliko hocete,to su oni"simpaticni likovi koji vam na slavama kvare veceru zato sto previse galame i sami se smeju svojim homofobicnim vicevima.A svi ostali sede i cute i ne bune se,mada im se prevrce u stomaku.A kada se neko pobuni,kazu:"Ma hajde on se samo sali..."...hm da,takvi me do srzi plase zato sto znam da su na sve sposobni samo da im neko kaze:"KRENI!!!"

Ponosan sam sto pripadam ovom narodu,pojedinci koji su pocinili zlocine trba da odgovaraju,ali svi ne samo pojedinci Srpske nacionalnosti.Pa postoji mnogo srpskih grobova koji su neotkriveni,ne samo u Bosni nego i na Kosovu.U ostalom u ovom demokratskom svetu najveci smo izbeglicki narod,a to kao da se ne vidi.

To je jedan od najodvratnijih zlocina za koje sam cuo. Secam se da sam citao kako je jedan srpski novinar posetio Lukica u Visegradu(cini mi se) u zelji da ga intervjuise. Tu ga je nasao u krcmi njegovog brata, i secam se da je novinar opisao da je Lukicev stav, ako se to tako moze nazvati, bio takav da je imao osecaj da mu zivot visi o koncu. Od intervjua, naravno nije bilo nista. Covek je pobegao glavom bez obzira.

Sreca u nesreci je bila da ih je bilo tako "malo" u tom prokletom vozu.Ova i slicne akcije su bile teznja t.j provokacije da se u Sandzaku stvori panika i strah medju Bosnjacima,u tme su dobrim djelom i uspjeli"vukovi sa Drine". Ili kako su se vec zvale te paravojne formacije.A da ova vlast koja javno osudjuje ratne zlocine 14 god.jos nisu nadjene kosti ljudi, koji su bili ubijeni samo zato sto su Bosnjaci,to je sramota.Jer oni su njeni gradjani i desilo se na njenoj teritoriji.A da su Strpci u to vrijeme pripadali Bosni,teoretski da´ali prakticno u to niko ne vjeruje.

Sećam se tog događaja. Ali tada su mediji samo spomenuli kako je kidnapovana grupa ljudi i onda se to zataškalo. Niko više o tome ništa više nije govorio! Nakon par meseci, kada se išlo na more, niko više nije mi spomenuo taj slučaj Štrpci. Sličan slučaj je bio i sa Sjeverinom.
Da li je novinarima bilo zabranjeno da to medijalizuju i ako jeste, treba i to ispitati.

Pokoj im dusi. Sve dok se ne otkriju i kazne pocinioci, bice me sramota sto pripadam ovom narodu.

Samo me interesuje, kojom su to uvrnutom logikom, ti razbojnici uspeli da ta mučka ubistva sebi opravdaju. Kako su došli do toga da je to "borba" (za naciju,domovinu,...bilo šta). Drugo što me interesuje je: Da li sam ja jedini koji se boji saznanja da je 30 monstruma, sposobnih da urade tako nešto, još među nama i da čekaju još jednu priliku da se osete gospodarima života i smrti.

Osim praznih obecanja koje su porodice zrtava dobijale svaki put kada bi se obratile politicarima na vlasti i malo medijske paznje posvecene ovom dogadjaju, nista se iz godine u godinu ne menja na dan ovog cnog jubileja. Zivela sam u Priboju kada se to desilo i po prvi put osetila intenzivan stid zbog postupaka mojih sunarodnika.

To je katastrofa. Bila sam jako mala kada se desila ta tragedija, zivela sam u Priboju a cesto sam isla i u Prijepolje. Mozda se desavalo da sam kao mala te zrtve sretala na ulicama a da nisam ni znala kako ce zavrsiti.Oni su isli u posetu porodici,prijateljima u Beograd i nije im ni padalo napamet da ce se tako nesto desiti.Kako pocinioci tog zlocina nisu mogli da uzmu u obzir da ti siroti ljudi imaju roditelje,decu, unucad?
Krajnje je vreme da se nadju posmrtni ostaci tih zrtava, da se izvini porodici tih zrtava i da se pocinioci tog zlocina kazne. I mene je ponekad sramota sto pripadam ovakom narodu..

Sreca u nesreci je bila da ih je bilo tako "malo" u tom prokletom vozu.-Malo?!?Ja ne mislim da je to malo ili puno,ubistvo je ubistvo ubijes li jednog ili 150 ljudi.I mene zanima da li je moguce da ostale ubice sede medju nama i svako jutro vode decu u vrtic,caskaju sa komsijom dok kupuju hleb.I pitam se da li sanjaju kada legnu da spavaju?I kako su mogli nekog da ubiju samo zato sto je Bosnjak?Ko su ti ljudi?Srbi?Koga su branili?Srbe,mene?Neee...samo su bili zeljni krvi a rat im je dao dozvolu da svoju krvavu stranu otkriju.Ima takvih koliko hocete,to su oni"simpaticni likovi koji vam na slavama kvare veceru zato sto previse galame i sami se smeju svojim homofobicnim vicevima.A svi ostali sede i cute i ne bune se,mada im se prevrce u stomaku.A kada se neko pobuni,kazu:"Ma hajde on se samo sali..."...hm da,takvi me do srzi plase zato sto znam da su na sve sposobni samo da im neko kaze:"KRENI!!!"

Ponosan sam sto pripadam ovom narodu,pojedinci koji su pocinili zlocine trba da odgovaraju,ali svi ne samo pojedinci Srpske nacionalnosti.Pa postoji mnogo srpskih grobova koji su neotkriveni,ne samo u Bosni nego i na Kosovu.U ostalom u ovom demokratskom svetu najveci smo izbeglicki narod,a to kao da se ne vidi.

To je jedan od najodvratnijih zlocina za koje sam cuo. Secam se da sam citao kako je jedan srpski novinar posetio Lukica u Visegradu(cini mi se) u zelji da ga intervjuise. Tu ga je nasao u krcmi njegovog brata, i secam se da je novinar opisao da je Lukicev stav, ako se to tako moze nazvati, bio takav da je imao osecaj da mu zivot visi o koncu. Od intervjua, naravno nije bilo nista. Covek je pobegao glavom bez obzira.