"Oprosti velika reko, al' ja sam morao preko": Najlepši stihovi Đorđa Balaševića VIDEO

Nošen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zašto, ko da zna, al' to sam jutro dočekao umoran.
K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teškim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.

Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin.
Nek mi ne drže govore, nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

O, zagrli me sad, jako, najbolje što znaš
i nemoj crnoj ptici da me daš.

O ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam šta mu je,

što luduje, od sreće tugu tka
moja prosta duša slovenska.

Uplaši me sjaj milion sveća kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zašto se sve to dešava, dal' covek ista rešava
il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?


Meni omiljena Slovenska.

Nisu krivci primitivci
Što su pokupili mast
Korov nikne digod stigne
Ma svaka njima čast
Krivi smo mi

Dno dna.
Kliče se nebulozama
Dno dna
U inat dijagnozama
Dno dna, i isti krezubi statisti mlate barjakom.
Dno dna.
I što je više štrajkova
Dno dna pazari više lajkova
Onaj opsenar.com…

Ko nije drvo razumeo prvo
pa tek onda sadio
taj nije nista uradio
i shvatice kad-tad
da ne zna sta je hlad!

Sta god nocas da zapevam
vuci ce na sevdalinku
usnuo sam cobanicu uplakanu u sljiviku
grom udari, planu seno
rasturi se stado njeno
zaplete se dim na uvojku
rece da se zove Bosna
cudno ime za devojku

Nekom Drina tece desno
nekom Drina lijevo tece
ma sve da tece u dubinu
na dve pole svet da sece
znam tajni gaz, moje lane
most se pruzi gde ja stanem
sve da vuku me konji vrani
nema meni jedne strane
dok si ti na drugoj strani

Osta ovaj stari kompas u grudima
a po polju nikli zabrani
crne senke sto se gnezde u ljudima
nadlecu me kao gavrani

Nekada sam putovao po mjesecu
kroz vilajet pun hajducije
a sada me oci ljudske
plase vise nego vucije

Sto puta su prijatelji u molitvi pomenuti
da l' ce mi se radovati
ili glavu okrenuti
sta slagati, sta im ka'sti
svet ne mozes pesmom spas'ti
njine brige me i nocas brinu
dok se spremam na put kuci
na put kuci u tudjinu

Svetom smo se rasipali ko djerdani
nosili nas nebom cilimi
da li su to stvarno bili bolji dani
ili smo to bolji bili mi
nekad smo se bratimili po pogledu
sluteci da isto sanjamo
i Bogu je prosto bilo
krstimo se ili klanjamo

1. "Stari Nestorov, potpalivši korov
Tad reče mi: "Ti si mlad...
Ti ćeš dospeti za taj hlad..." (Jednom su sadili lipu)
2. "Sale Nađ je umro u snu...
Slutim da je snivao Srem...
Onaj bunar studen pri dnu...
I šarom loze zasenčen trem...
Slutim da je snivao Nju...
Čije ime sam gospod zna..
I da se u ječmu tog sna jednostavno zbilo to što ga je i ubilo..." Savršena pesma. Nema bolje na srpskom jeziku.. (Nevena (Sale Nađ))
3. "Negde u tebi ceka okovana neka pesma
koju niko ziv jos ne zna
u tebi lanac zvecka tajnim alkama
bices ti majka majkama " (Naopaka bajka)
4. "Al svaka psovka mišolovka
I on je jedva čekao da se ulovimo
Odgurnu volan ko supu vrelu
Okrenu se lupi po čelu
Zaglavljen metak i tišina
A srce tuče sedam osmina" (Mi smo još uvek zemljaci)
5. Al' moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti,
neka u dobru, neka u zlu ali uz nju. " (Rapsodija o Katrin)
Đorđe Balašević je najveći umetnik Srbije i Srba svih vremena.

Umro je deo mene, deo sa prvih poslušanih pesama Đoletovih pre 30ak godina. Ne znam, nekakva neopisiva bol me prožima, kao kad ti neko uzme nešto samo tvoje. Đole, zastaću svaki put u Jovana Cvijića, jer svaki tvoj stih zaslužuje večni pomen i sećanje. Slava ti, neka te anđeli čuvaju

Kad pred crkvom baci buket, neka padne kao uklet, neka bude zadnja sto se udala.
Poslednja nevesta

...
O, ja bih znao da je volim
Ja bih znao s' njom da maštam
Da je čuvam, da je ljubim
Da joj lažem, da joj praštam
To bih hteo, da joj radim lično

I uvek smišljam neki novi stih
Il' neki fazon drukčiji od svih
Al' uvek kad je sretnem
Kažem ja, istu stvar

Pa dobro gde si ti
Baš sam ovih dana
Hteo da te zovnem
Hej, reci mi, da l' još uvek imaš
Onaj broj sa dvesto tri

Pa dobro gde si ti
Što ne navratiš
Kod kuče sam popodne
Hej, reci mi, kako mama
Kako tata, kako baka, kako svi
...

ja sam danas ceo dan i vece slusao i plakao.

nisam mogao da zaustavim suze same idu.

Djole ziveces dok je nas.
hvala na divnim pesmam i pocivaj u miru

Ne volem... Nikog, lutko... Takva mi je narav...
Kao odžak star i garav...
Puno dima je kroz mene prošlo...

Ne volem... Ujne, strine, šogore, komšiluk...
Nataknem ih na čiviluk...
Od njih ništa dobro nije došlo...

Ne volem... Semenkare... Cigane trubače...
Burek... Ulične pišače...
Nek mi moju lepu varoš vrate...

Ne volem... Džipadžije... Dizel... Butikaše...
Restoteke... Tamburaše...
Svaku pesmu bar za strofu skrate...
Mater im...

Ne volem... Škrtariju... Intelektualce...
Koji važno vrte palce...
Kupiš ih za špricer i kavurmu...
(koju ja lično ne volem...)

Al tebe volem to je fakat...
Ti si mi ljubav jedina...
Prodaću onu našu kućerdu na lakat...
Pa nek je stoput dedina...
Napuklo srce na dve pole...
Ljubav je teret pregolem...
Baš ni to što tol'ko volem... Ne volem...

Đorđe Balašević je daleko najpopularniji umetnik u Jugoslaviji voljen poštovan i obožavan svuda u svim našim državama.

Vidiš li gde sam to sad, u kom sam dobu?
Čudne mi ptice, da znaš, snovima jezde.
Jer, još sam suviše mlad da mislim o grobu,
a već sam suviše star da brojim zvezde...

Čuješ tišinu, taj zvuk? Prolazi vreme.
Zuji i preti kroz noć, drhti k'o kobra.
Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra...

Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
veceras treća smena vraća tuđi dug...

Znaš šta, neka mora sve potope,
nek se glečeri rasture, večni snegovi otope.
Pa šta, neka kiše ne prestaju,
neka gromovi polude, samo rata da ne bude!

Znaš šta, nek se doba preokrenu,
nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu.
Pa šta, vetri nek pomahnitaju,
nek se vulkani probude, samo rata da ne bude!

Najdrazi stihovi najdraze pjesme

RIP

Ko u tudji vrt udje
Crn lebac mesi u crnom plehu,
Ne poželi ništa tudje
Svi smrtni gresi u tom su grehu.

Čivutski vrt

Najbolje godine ovog zivota mog,
sjajne i rdjave
samo su kliznule k'o sila Dunava
pod senkom Tvrdjave.
Godine lavova, vina i makova
prosle su lagano,
k'o carski porucnik,
mlad i uobrazen, sa svojom draganom.

Veliki datumi, cekani,
cifrani kruzicem crvenim,
tiho su minuli k'o oblak pamucni
nad tornjem crkvenim.
Najbolje godine ovog zivota mog
prosle su podmuklo.
Malo sam zastao,
lose ih drustvo vec zauvek odvuklo.

Al' marim ja,
to su samo kapi vremena
prosute k'o saka semena
po sirokoj njivi gospodnjoj.

Voleo sam da na jutjubu pogledam ponekad Crnog Gruju, sve dok Marinko nije otišao. Posle, više nisam mogao. Sad ne znam da li ću moći da slušam Đoletove pesme, kad njega nema.

Ljudi se dele na dve vrste:
ne one koji klanjaju ili se krste,
ne one koji dupe peru ili brišu,
ne one koji ostanu ili zbrišu,
na one koji isplivaju ili se udave,
pogotovo ne na ružne ili ubave.
Ljudi se dele kad ih muka stigne,
jednima spusti, drugima digne,
pa se prebrojavaju na prste,
dok se ne prebroje na dve vrste
po onome šta potegnu u toj muci.
Jedni budu jagnjad, a drugi vuci,
jedni rakiju i kalaša, a mi Zvrndovi Đoleta Balaša.

Oni ne pricaju o njoj, a ja se ne raspitkivam.
Ukrstim politru i noc,i tu i tamo na taj krst se prikivam...

Mesec prosipa bokal fosfora
Vitraž mraza na oknu prozora
Jedne noći k'o ova, znaće Bog
Doslikaću portret života svog
Silueta se davno nazire
Neko uzdahne, neko zazire
Isto vide a razno tumače
Đavo prste u farbu umače
Prave si boje dodala na taj portret života mog
Talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog
I lila, tamnu, čeznjivu
I boju breskve, nežnu i sramežljivu
Setno sivu, nepogrešivu
Roze nađoh međ starim pismima
Modru vrpcu nad teškim mislima
Ukrah riđu iz pera drozdova
Laki purpur iz prvih grozdova
Uzeh oker sa sveće svečarske
Drap sa svilene mašne bećarske
Mrku s tambure tužnih tonov
A cinober sa nosa klovnova
Prave si boje dodala na taj portret života mog
Talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog
A crnu nisi štedela
Ali bez nje bi bela još izbledela
Bez crne bela ne bi vredela
Srce je moje napuklo
K'o kora starog bagrema
Al u tvom oku kao lane zadrema
I, jedva, kao šapati
Niču u uglovima zlatne paprati
Pramen sna u sliku navrati
Vetar dokono senke spopada
Huk u ambis tišine propada
Jedne noći, k'o ova, znaće Bog
Doslikaću portret života svog

Portret Života Mog

Jedan je Djole ! RIP

"Bog je katkad pravi šeret
na strmini doda teret
i potura nedohvatno da se dohvati."

"Daleko putujem
vetar nudi neke rime, kupujem
pristaju uz tvoje ime
dva, tri stiha na dar."

Znatel' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo...
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije... Kažu da je bio čudna sorta?
Otac mu je bio sitni paor... 'ranio je sedam gladni' usti...
Mati mu je bila plava... Tiha... Nežna... Jektičava...
Umrla je s trideset i nešto?
Imali su par jutara zemlje... Malu kuću na kraju sokaka...
Na astalu navek leba... Taman tolko kolko treba... Al je Vasa 'teo mnogo više...

Želeo je konje vrane, po livadi razigrane... Sat, sa zlatnim lancem... I salaše...
Želeo je njive plodne... Vinograde blagorodne...U karuce pregnute čilaše...
Samo... Nije mogo da ih ima...

Voleo je lepu... Al sirotu... Uzo bi je... Samo da je znao:
Voleš jednom u životu... Sad, bogatu il' sirotu? To ne bira pamet... Nego srce...
Sve se nado da će ljubav proći... Zanavek je otišo iz sela...
Nikad nije piso nikom... Venčo se sa miraždžikom...
Jedinicom ćerkom nekog gazde...
Dobio je konje vrane, po livadi razigrane... Sat, sa zlatnim lancem... I salaše...
Dobio je njive plodne... Vinograde blagorodne... U karuce pregnute čilaše...
Sve je im'o... Ništa imo nije...

Jedan D-mol, me dobije, kako odeš ti, u sobi je.
Glupi D-mol, uvek sazna kad je to.
Uhvati me čvrsto i ne popušta, lud je za tišinom, to ne propušta. Vodi me u svoj plavičasti dom.
Jedan D-mol me razvali, neki bi to prosto, tugom nazvali. Nije to. Šta je tuga za D-mol.

Koliko puta i koliko mladih ljudi je identifikovalo svoju tugu sa ovim predivnim rečima.

Jao divan je bio.

Procitao sam komentare, svakom sam dao plus.
Sticu sutra do mraka
Do komsijskog oblaka
Pod njim Cu se opet roditi
Nisi ti na nebu sam
Bogova je povazdan
Snekim Cu se vec nagoditi

Svašta se rodi u mutnoj vodi,
lukava mrena i glupavi smuđ,
karaš i bandar, lopov i džandar
i ribe što žive na račun tuđ.

Malene one većih se klone,
ne paziš i već te nema za tren.
Gde god da beže stignu u mreže,
neko se rodi da postane plen.

Ja pevam svoj blues bez namere bitne.
I najveće ribe za mene su sitne.
Ja sa strane samo posmatram taj svet.
A budem i ja i smuvan i varan,
pa svakom se desi da ispadne šaran,
to je bar rutinska stvar.

Ko život vodi u mutnoj vodi
mora sve trikove dobro da zna,
u mutnoj vodi, što mnogim godi
posebno onim sa vrha i dna.

Svi znaju svrhu, štuka na vrhu,
tu su da kvare i naprave lom,
a dole na dnu, sudbinu jadnu,
mnogima rešava nekakav som.

Ja pevam svoj blues bez namere bitne.
I najveće ribe za mene su sitne.
Ja sa strane samo posmatram taj svet.
Ja pevam svoj blues u srcu dubine
i držim se pretežno zlatne sredine,
to je bar rutinska stvar, rutinska stvar.

Na šta se svodi život u vodi?
Pa eto, grabljivci imaju vlast.
Grgeč je glupan, ali je krupan,
pa male ribice guta u slast.

U dane gadne, kad voda padne,
plašljive ribe ne vrede ni groš,
naiđu krize, drukčije grize,
i samo najbolji plivaju još.

Ti nosis racun za sve zablude, na tvome vratu vidim svoj krst
Ja sam te cekao moj crni labude, od ko zna kad, podjimo sad

Negde u meni je kvar i mrak sto me gricka k'o mis...
I sav sam k'o ona staklena stvar u kojoj veje kad je pomeris.

U ovoj sobi ravnoteza je prosta:
sto i krevet i prekidac za luc...
Ispod cene mole cenjenog gosta da pre puta ne zaboravi kljuc.

Uglavnom prodje sve, ali ostane blues,
boje se razliju kad ga cujem na radiju.
Ubija metronom... sta taj sat radi tu?
Jedan i nula pet, neko misli na nju.

Život je more, pučina crna, po kojoj tonu mnogi što brode. Nije mi srce plašljiva srna, ja se ne bojim velike vode.
Lome me vali, nose me struje, oseka sreće, a tuge plima, šiba me nebo bičem oluje, al još se ne dam, i još me ima.

Još sam bio sasvim mlad
(neke barske tice sam lovio tad)
kad je došla da se kupa lepa protina kći...

Nije znala gde sam ja
(da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš)...
Preko reke noć je pala... Kao plašt...

Mesec tinja nad vrbakom...
Srebri nebo zveda roj...
I kapi vode, kao biseri...
Koji blistaju svud po njoj...

O, srce ludo... Ludi sni...
(već se moji drugovi momčili svi)
Ja sam hteo samo jednu...
Lepu protinu kći...

Odlazi circus iz naseg malog grada....

ovo je fenomen koliko nas je danas slushalo Djoleta I plakalo, suze same idu

Pricace ti o plovidbi
ti sto nisu sidro digli
sta sam za njih neg' ukleta sajka
tvrdice sa cudnim sjajem
da sam drhtao pred zmajem
videli su oni iz prikrajka

Al' ti slutis otkud bore
trunje se u oku diglo
olujno je tamo gore
gde nas nije puno stiglo
znam da sanjas more sveca
i korake po tom doku
ti si tamo bio u mom oku

Pricace ti, kojekakvi
zloba se k'o rubin cakli
kako odjek mog osmeha jeci
i klece se u pretpostavke
kljuckajuci kao cavke
moje lose prepricane reci

Brojao sam ljude s krsta
pravila i izuzetke
posvud promasena vrsta
samo retki nadju retke
znam da sanjas vaskrsenje
jednu siluetu plahu
ti si tamo bio u mom dahu

Pricace ti jednom svasta
boljima se tesko prasta
pile moje, pace moje malo
i silni misevi u boci
javice se k'o svedoci
pustolovnog traganja za Gralom

Ne znam vise, Boze prosti
dal' da strepim
il' da stremim
da to breme posebnosti
i na tebe nakalemim
ako nije kasno vec

Jer znam da sanjas rimovanja
krike i tisinu nemu
ti si bio svugde
u mom' svemu
pile moje, pace moje malo
lavce moje

Mesec prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
đavo prste u farbu umače.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čeznjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.

Roze nađoh međ' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riđu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

Odlazi cirkus iz našeg malog grada
Širokim drumom što izlazi na most.
Odlazi cirkus i ja se pitam sada:
ko je domaćin a ko je bio gost?

Nestaje cirkus u širokoj ravnici.
U kišnoj noći za njim se srebri trag.
Odlazi fakir i artisti na žici
i tužni pajac što bio mi je drag.

Dal' je sve bilo samo fol?
Dal' je sve samo jeftin trik?
Il' sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik?

Pričaće deca o svetlima arene,
vežbaće krišom kod kuće neki štos.
Ali već sutra, čim prođe neko vreme
samo će retko pomišljati na to.

Bolje da šešir nemam
Pod njime djavo drema
drema i izvoljeva

Bila je moja zlatna šansa, a tek sam načeo svoj krug.
Moj mali verni Sančo Pansa, ljubavnica, saborac i najverniji drug... oni ne pričaju o njoj... :(

Ja nisam luzer,o naprotiv,osmeh mi je lajtmotiv...
Pa dobro gde si ti,bas sam ovih dana hteo da zovem...
Nisam te nikad cuvao,nisam te nikada pazio,mazio,tvoju sam ljubav gazio...

Nije stih,ali...Dani bez nje su mi kao crno-bele slike sa izlozbe cveca...

Al moju narav znaju tu,brbljaju svasta pred svanuce,al cak ni pripiti ni da pomenu nju!-Na Bogojavljensku noc!

Protiv sam preimenovanja trgova, ulica itd (sagradi novu pa je krsti kako hoces) ali mislim da bi u ovom slucaju ulicu Jovana Cvijica trebalo mazvati po ovom
Velikom pesniku koji je tu ziveo.

Zove me da kaze da sam fuck boi
Ja joj kazem uskoro je grad moj
E to su bile pesme

Saucesce jugoslovenima i hr..

Pros'o sam sever i jug
sirom, pa u krug
i cega sam ostao zeljan
pa ne bas mnogo tog
brsljana s jednog zida visokog
i Bube Erdeljan

Zove me da kaze da sam fuck boi
Ja joj kazem uskoro je grad moj
E to su bile pesme

Protiv sam preimenovanja trgova, ulica itd (sagradi novu pa je krsti kako hoces) ali mislim da bi u ovom slucaju ulicu Jovana Cvijica trebalo mazvati po ovom
Velikom pesniku koji je tu ziveo.

Dno dna.
Kliče se nebulozama
Dno dna
U inat dijagnozama
Dno dna, i isti krezubi statisti mlate barjakom.
Dno dna.
I što je više štrajkova
Dno dna pazari više lajkova
Onaj opsenar.com…

1. "Stari Nestorov, potpalivši korov
Tad reče mi: "Ti si mlad...
Ti ćeš dospeti za taj hlad..." (Jednom su sadili lipu)
2. "Sale Nađ je umro u snu...
Slutim da je snivao Srem...
Onaj bunar studen pri dnu...
I šarom loze zasenčen trem...
Slutim da je snivao Nju...
Čije ime sam gospod zna..
I da se u ječmu tog sna jednostavno zbilo to što ga je i ubilo..." Savršena pesma. Nema bolje na srpskom jeziku.. (Nevena (Sale Nađ))
3. "Negde u tebi ceka okovana neka pesma
koju niko ziv jos ne zna
u tebi lanac zvecka tajnim alkama
bices ti majka majkama " (Naopaka bajka)
4. "Al svaka psovka mišolovka
I on je jedva čekao da se ulovimo
Odgurnu volan ko supu vrelu
Okrenu se lupi po čelu
Zaglavljen metak i tišina
A srce tuče sedam osmina" (Mi smo još uvek zemljaci)
5. Al' moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti,
neka u dobru, neka u zlu ali uz nju. " (Rapsodija o Katrin)
Đorđe Balašević je najveći umetnik Srbije i Srba svih vremena.

Nošen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zašto, ko da zna, al' to sam jutro dočekao umoran.
K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teškim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.

Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin.
Nek mi ne drže govore, nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

O, zagrli me sad, jako, najbolje što znaš
i nemoj crnoj ptici da me daš.

O ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam šta mu je,

što luduje, od sreće tugu tka
moja prosta duša slovenska.

Uplaši me sjaj milion sveća kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zašto se sve to dešava, dal' covek ista rešava
il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?


Meni omiljena Slovenska.

Sta god nocas da zapevam
vuci ce na sevdalinku
usnuo sam cobanicu uplakanu u sljiviku
grom udari, planu seno
rasturi se stado njeno
zaplete se dim na uvojku
rece da se zove Bosna
cudno ime za devojku

Nekom Drina tece desno
nekom Drina lijevo tece
ma sve da tece u dubinu
na dve pole svet da sece
znam tajni gaz, moje lane
most se pruzi gde ja stanem
sve da vuku me konji vrani
nema meni jedne strane
dok si ti na drugoj strani

Osta ovaj stari kompas u grudima
a po polju nikli zabrani
crne senke sto se gnezde u ljudima
nadlecu me kao gavrani

Nekada sam putovao po mjesecu
kroz vilajet pun hajducije
a sada me oci ljudske
plase vise nego vucije

Sto puta su prijatelji u molitvi pomenuti
da l' ce mi se radovati
ili glavu okrenuti
sta slagati, sta im ka'sti
svet ne mozes pesmom spas'ti
njine brige me i nocas brinu
dok se spremam na put kuci
na put kuci u tudjinu

Svetom smo se rasipali ko djerdani
nosili nas nebom cilimi
da li su to stvarno bili bolji dani
ili smo to bolji bili mi
nekad smo se bratimili po pogledu
sluteci da isto sanjamo
i Bogu je prosto bilo
krstimo se ili klanjamo

Voleo sam da na jutjubu pogledam ponekad Crnog Gruju, sve dok Marinko nije otišao. Posle, više nisam mogao. Sad ne znam da li ću moći da slušam Đoletove pesme, kad njega nema.

Ko u tudji vrt udje
Crn lebac mesi u crnom plehu,
Ne poželi ništa tudje
Svi smrtni gresi u tom su grehu.

Čivutski vrt

Saucesce jugoslovenima i hr..

Jao divan je bio.

Kad pred crkvom baci buket, neka padne kao uklet, neka bude zadnja sto se udala.
Poslednja nevesta

Ljudi se dele na dve vrste:
ne one koji klanjaju ili se krste,
ne one koji dupe peru ili brišu,
ne one koji ostanu ili zbrišu,
na one koji isplivaju ili se udave,
pogotovo ne na ružne ili ubave.
Ljudi se dele kad ih muka stigne,
jednima spusti, drugima digne,
pa se prebrojavaju na prste,
dok se ne prebroje na dve vrste
po onome šta potegnu u toj muci.
Jedni budu jagnjad, a drugi vuci,
jedni rakiju i kalaša, a mi Zvrndovi Đoleta Balaša.

Jedan je Djole ! RIP

ja sam danas ceo dan i vece slusao i plakao.

nisam mogao da zaustavim suze same idu.

Djole ziveces dok je nas.
hvala na divnim pesmam i pocivaj u miru

Đorđe Balašević je daleko najpopularniji umetnik u Jugoslaviji voljen poštovan i obožavan svuda u svim našim državama.

Nisu krivci primitivci
Što su pokupili mast
Korov nikne digod stigne
Ma svaka njima čast
Krivi smo mi

Negde u meni je kvar i mrak sto me gricka k'o mis...
I sav sam k'o ona staklena stvar u kojoj veje kad je pomeris.

U ovoj sobi ravnoteza je prosta:
sto i krevet i prekidac za luc...
Ispod cene mole cenjenog gosta da pre puta ne zaboravi kljuc.

Uglavnom prodje sve, ali ostane blues,
boje se razliju kad ga cujem na radiju.
Ubija metronom... sta taj sat radi tu?
Jedan i nula pet, neko misli na nju.

Ko nije drvo razumeo prvo
pa tek onda sadio
taj nije nista uradio
i shvatice kad-tad
da ne zna sta je hlad!

Još sam bio sasvim mlad
(neke barske tice sam lovio tad)
kad je došla da se kupa lepa protina kći...

Nije znala gde sam ja
(da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš)...
Preko reke noć je pala... Kao plašt...

Mesec tinja nad vrbakom...
Srebri nebo zveda roj...
I kapi vode, kao biseri...
Koji blistaju svud po njoj...

O, srce ludo... Ludi sni...
(već se moji drugovi momčili svi)
Ja sam hteo samo jednu...
Lepu protinu kći...

Umro je deo mene, deo sa prvih poslušanih pesama Đoletovih pre 30ak godina. Ne znam, nekakva neopisiva bol me prožima, kao kad ti neko uzme nešto samo tvoje. Đole, zastaću svaki put u Jovana Cvijića, jer svaki tvoj stih zaslužuje večni pomen i sećanje. Slava ti, neka te anđeli čuvaju

Mesec prosipa bokal fosfora
Vitraž mraza na oknu prozora
Jedne noći k'o ova, znaće Bog
Doslikaću portret života svog
Silueta se davno nazire
Neko uzdahne, neko zazire
Isto vide a razno tumače
Đavo prste u farbu umače
Prave si boje dodala na taj portret života mog
Talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog
I lila, tamnu, čeznjivu
I boju breskve, nežnu i sramežljivu
Setno sivu, nepogrešivu
Roze nađoh međ starim pismima
Modru vrpcu nad teškim mislima
Ukrah riđu iz pera drozdova
Laki purpur iz prvih grozdova
Uzeh oker sa sveće svečarske
Drap sa svilene mašne bećarske
Mrku s tambure tužnih tonov
A cinober sa nosa klovnova
Prave si boje dodala na taj portret života mog
Talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog
A crnu nisi štedela
Ali bez nje bi bela još izbledela
Bez crne bela ne bi vredela
Srce je moje napuklo
K'o kora starog bagrema
Al u tvom oku kao lane zadrema
I, jedva, kao šapati
Niču u uglovima zlatne paprati
Pramen sna u sliku navrati
Vetar dokono senke spopada
Huk u ambis tišine propada
Jedne noći, k'o ova, znaće Bog
Doslikaću portret života svog

Portret Života Mog

Najbolje godine ovog zivota mog,
sjajne i rdjave
samo su kliznule k'o sila Dunava
pod senkom Tvrdjave.
Godine lavova, vina i makova
prosle su lagano,
k'o carski porucnik,
mlad i uobrazen, sa svojom draganom.

Veliki datumi, cekani,
cifrani kruzicem crvenim,
tiho su minuli k'o oblak pamucni
nad tornjem crkvenim.
Najbolje godine ovog zivota mog
prosle su podmuklo.
Malo sam zastao,
lose ih drustvo vec zauvek odvuklo.

Al' marim ja,
to su samo kapi vremena
prosute k'o saka semena
po sirokoj njivi gospodnjoj.

Oni ne pricaju o njoj, a ja se ne raspitkivam.
Ukrstim politru i noc,i tu i tamo na taj krst se prikivam...

...
O, ja bih znao da je volim
Ja bih znao s' njom da maštam
Da je čuvam, da je ljubim
Da joj lažem, da joj praštam
To bih hteo, da joj radim lično

I uvek smišljam neki novi stih
Il' neki fazon drukčiji od svih
Al' uvek kad je sretnem
Kažem ja, istu stvar

Pa dobro gde si ti
Baš sam ovih dana
Hteo da te zovnem
Hej, reci mi, da l' još uvek imaš
Onaj broj sa dvesto tri

Pa dobro gde si ti
Što ne navratiš
Kod kuče sam popodne
Hej, reci mi, kako mama
Kako tata, kako baka, kako svi
...

Odlazi circus iz naseg malog grada....

"Bog je katkad pravi šeret
na strmini doda teret
i potura nedohvatno da se dohvati."

"Daleko putujem
vetar nudi neke rime, kupujem
pristaju uz tvoje ime
dva, tri stiha na dar."

Ne volem... Nikog, lutko... Takva mi je narav...
Kao odžak star i garav...
Puno dima je kroz mene prošlo...

Ne volem... Ujne, strine, šogore, komšiluk...
Nataknem ih na čiviluk...
Od njih ništa dobro nije došlo...

Ne volem... Semenkare... Cigane trubače...
Burek... Ulične pišače...
Nek mi moju lepu varoš vrate...

Ne volem... Džipadžije... Dizel... Butikaše...
Restoteke... Tamburaše...
Svaku pesmu bar za strofu skrate...
Mater im...

Ne volem... Škrtariju... Intelektualce...
Koji važno vrte palce...
Kupiš ih za špricer i kavurmu...
(koju ja lično ne volem...)

Al tebe volem to je fakat...
Ti si mi ljubav jedina...
Prodaću onu našu kućerdu na lakat...
Pa nek je stoput dedina...
Napuklo srce na dve pole...
Ljubav je teret pregolem...
Baš ni to što tol'ko volem... Ne volem...

Vidiš li gde sam to sad, u kom sam dobu?
Čudne mi ptice, da znaš, snovima jezde.
Jer, još sam suviše mlad da mislim o grobu,
a već sam suviše star da brojim zvezde...

Čuješ tišinu, taj zvuk? Prolazi vreme.
Zuji i preti kroz noć, drhti k'o kobra.
Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra...

Pa naspi još jednu, za večite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce,
za proletere,
veceras treća smena vraća tuđi dug...

Znaš šta, neka mora sve potope,
nek se glečeri rasture, večni snegovi otope.
Pa šta, neka kiše ne prestaju,
neka gromovi polude, samo rata da ne bude!

Znaš šta, nek se doba preokrenu,
nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu.
Pa šta, vetri nek pomahnitaju,
nek se vulkani probude, samo rata da ne bude!

Najdrazi stihovi najdraze pjesme

RIP

Ja nisam luzer,o naprotiv,osmeh mi je lajtmotiv...
Pa dobro gde si ti,bas sam ovih dana hteo da zovem...
Nisam te nikad cuvao,nisam te nikada pazio,mazio,tvoju sam ljubav gazio...

Nije stih,ali...Dani bez nje su mi kao crno-bele slike sa izlozbe cveca...

Ti nosis racun za sve zablude, na tvome vratu vidim svoj krst
Ja sam te cekao moj crni labude, od ko zna kad, podjimo sad

Znatel' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo...
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije... Kažu da je bio čudna sorta?
Otac mu je bio sitni paor... 'ranio je sedam gladni' usti...
Mati mu je bila plava... Tiha... Nežna... Jektičava...
Umrla je s trideset i nešto?
Imali su par jutara zemlje... Malu kuću na kraju sokaka...
Na astalu navek leba... Taman tolko kolko treba... Al je Vasa 'teo mnogo više...

Želeo je konje vrane, po livadi razigrane... Sat, sa zlatnim lancem... I salaše...
Želeo je njive plodne... Vinograde blagorodne...U karuce pregnute čilaše...
Samo... Nije mogo da ih ima...

Voleo je lepu... Al sirotu... Uzo bi je... Samo da je znao:
Voleš jednom u životu... Sad, bogatu il' sirotu? To ne bira pamet... Nego srce...
Sve se nado da će ljubav proći... Zanavek je otišo iz sela...
Nikad nije piso nikom... Venčo se sa miraždžikom...
Jedinicom ćerkom nekog gazde...
Dobio je konje vrane, po livadi razigrane... Sat, sa zlatnim lancem... I salaše...
Dobio je njive plodne... Vinograde blagorodne... U karuce pregnute čilaše...
Sve je im'o... Ništa imo nije...

Procitao sam komentare, svakom sam dao plus.
Sticu sutra do mraka
Do komsijskog oblaka
Pod njim Cu se opet roditi
Nisi ti na nebu sam
Bogova je povazdan
Snekim Cu se vec nagoditi

Mesec prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
đavo prste u farbu umače.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čeznjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.

Roze nađoh međ' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riđu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

Svašta se rodi u mutnoj vodi,
lukava mrena i glupavi smuđ,
karaš i bandar, lopov i džandar
i ribe što žive na račun tuđ.

Malene one većih se klone,
ne paziš i već te nema za tren.
Gde god da beže stignu u mreže,
neko se rodi da postane plen.

Ja pevam svoj blues bez namere bitne.
I najveće ribe za mene su sitne.
Ja sa strane samo posmatram taj svet.
A budem i ja i smuvan i varan,
pa svakom se desi da ispadne šaran,
to je bar rutinska stvar.

Ko život vodi u mutnoj vodi
mora sve trikove dobro da zna,
u mutnoj vodi, što mnogim godi
posebno onim sa vrha i dna.

Svi znaju svrhu, štuka na vrhu,
tu su da kvare i naprave lom,
a dole na dnu, sudbinu jadnu,
mnogima rešava nekakav som.

Ja pevam svoj blues bez namere bitne.
I najveće ribe za mene su sitne.
Ja sa strane samo posmatram taj svet.
Ja pevam svoj blues u srcu dubine
i držim se pretežno zlatne sredine,
to je bar rutinska stvar, rutinska stvar.

Na šta se svodi život u vodi?
Pa eto, grabljivci imaju vlast.
Grgeč je glupan, ali je krupan,
pa male ribice guta u slast.

U dane gadne, kad voda padne,
plašljive ribe ne vrede ni groš,
naiđu krize, drukčije grize,
i samo najbolji plivaju još.

Život je more, pučina crna, po kojoj tonu mnogi što brode. Nije mi srce plašljiva srna, ja se ne bojim velike vode.
Lome me vali, nose me struje, oseka sreće, a tuge plima, šiba me nebo bičem oluje, al još se ne dam, i još me ima.

ovo je fenomen koliko nas je danas slushalo Djoleta I plakalo, suze same idu

Jedan D-mol, me dobije, kako odeš ti, u sobi je.
Glupi D-mol, uvek sazna kad je to.
Uhvati me čvrsto i ne popušta, lud je za tišinom, to ne propušta. Vodi me u svoj plavičasti dom.
Jedan D-mol me razvali, neki bi to prosto, tugom nazvali. Nije to. Šta je tuga za D-mol.

Koliko puta i koliko mladih ljudi je identifikovalo svoju tugu sa ovim predivnim rečima.

Al moju narav znaju tu,brbljaju svasta pred svanuce,al cak ni pripiti ni da pomenu nju!-Na Bogojavljensku noc!

Odlazi cirkus iz našeg malog grada
Širokim drumom što izlazi na most.
Odlazi cirkus i ja se pitam sada:
ko je domaćin a ko je bio gost?

Nestaje cirkus u širokoj ravnici.
U kišnoj noći za njim se srebri trag.
Odlazi fakir i artisti na žici
i tužni pajac što bio mi je drag.

Dal' je sve bilo samo fol?
Dal' je sve samo jeftin trik?
Il' sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik?

Pričaće deca o svetlima arene,
vežbaće krišom kod kuće neki štos.
Ali već sutra, čim prođe neko vreme
samo će retko pomišljati na to.

Bila je moja zlatna šansa, a tek sam načeo svoj krug.
Moj mali verni Sančo Pansa, ljubavnica, saborac i najverniji drug... oni ne pričaju o njoj... :(

Pricace ti o plovidbi
ti sto nisu sidro digli
sta sam za njih neg' ukleta sajka
tvrdice sa cudnim sjajem
da sam drhtao pred zmajem
videli su oni iz prikrajka

Al' ti slutis otkud bore
trunje se u oku diglo
olujno je tamo gore
gde nas nije puno stiglo
znam da sanjas more sveca
i korake po tom doku
ti si tamo bio u mom oku

Pricace ti, kojekakvi
zloba se k'o rubin cakli
kako odjek mog osmeha jeci
i klece se u pretpostavke
kljuckajuci kao cavke
moje lose prepricane reci

Brojao sam ljude s krsta
pravila i izuzetke
posvud promasena vrsta
samo retki nadju retke
znam da sanjas vaskrsenje
jednu siluetu plahu
ti si tamo bio u mom dahu

Pricace ti jednom svasta
boljima se tesko prasta
pile moje, pace moje malo
i silni misevi u boci
javice se k'o svedoci
pustolovnog traganja za Gralom

Ne znam vise, Boze prosti
dal' da strepim
il' da stremim
da to breme posebnosti
i na tebe nakalemim
ako nije kasno vec

Jer znam da sanjas rimovanja
krike i tisinu nemu
ti si bio svugde
u mom' svemu
pile moje, pace moje malo
lavce moje

Bolje da šešir nemam
Pod njime djavo drema
drema i izvoljeva

Pros'o sam sever i jug
sirom, pa u krug
i cega sam ostao zeljan
pa ne bas mnogo tog
brsljana s jednog zida visokog
i Bube Erdeljan