Posle 40 godina od premijere kultnog filma "Majstori, majstori": ''Nema više takvih majstora''

Film u kome je apsolutno svako od glumaca uspeo da ostvari bravuru, ma kako da je mala uloga. Neverovatna podela, neverovatni glumci!

U tom filmu svi glumci su izveli bravure, a posebno Bercek koji je odrecitovao maestralno pesmu "Majstori, majstori" ili kako se vec zvase. Niko nikad nije tako izrecitovao nijednu pesmu, bar ja nisam cuo.

Po meni, top 3 domaci film, a mozda i najbolji. Kakva gluma, ma sve pršti! Jos se najezim kada na scenu stupi Rade Markovic, a mislio sam do tada da se ne moze ocekivati više.

Moj omiljeni film svih vremena.

Odličan film, Marković je za mene najbolji reditelj te generacije, iako, kao što neko reče u tekstu, nije imao mnogo sreće sa kritičarima i sa međunarodmim nagradama, za razliku od nekih osvajača Venecija i Kanova, koji su po meni daleko inferiorniji i manje kompletni umetnici. Verovatno mu je falila kič balkanska "egzotika" :))

I neverovatan scenario Gorana Markovića, u rangu osvedočeno najboljih srpskih filmova, zbog čega se njegove replike često ponavljaju i 40 godina su jednako aktuelne. Vanvremenska, obična životna priča, ljudska drama, što bi rekao nastavnik srpskog, Đoka Viski – tuga kao takva. Svaka scena je događaj za sebe, svaki kadar upečatljiv, neponovljiv. Svi glumci su izuzev inspektora Bogdana Diklića, uistinu najmanje obojenog gestikulacijama, imali epizodne role, ali su odigrali minijature na maestralan način, dajući lični pečat i osobenosti koje su ih inače krasile i činile prepoznatljivim. Autoritativni funkcioner, strah i trepet, Miloje (Rade Marković), nezadovoljni nastavnik opštetehničkog, Sava (Zoran Radmilović), domar Stole (Paja Vuisić), ambiciozna direktorka (Semka Sokolović Bertok), neutešni zamenik direktora, Bogdan (Pepi Laković)… oslikali su tipične vrline i mane ljudi sa ovog podneblja, koje pristaju i današnjem življu, s tim da su one naše loše strane izraženije nego što su bile u karakterima protagonista vremena zatečenog nemirom posttitovske neizvesnosti i nasleđenog “blagostanja”. Ipak bih izdvojio lik čistačice Keve, koja je igrala sebe, i ulogu iznela u kontinuitetu, bez ijednog ispada, briljantno.
Goranu, onima kojih više nema i onima iz ekipe koji će još dugo biti s nama, veliko hvala za istinsko remek-delo, na ponos Srpske kinematografije. Veče u DKC bilo je posve emotivno, a videte asove kako se još uvek drže i hrabro bore motivacioni poklon života…

Berceka ni da spomenete.

Na izvrstan scenario Gorana Markovića glumci su u podeli sa praktično jednim povezujućim faktorom (Bogdan Diklić) maestralno odigrali minijature, dajući lični pečat i osobenosti koje su ih inače krasile i činile prepoznatljivim. Pod Goranovom rediteljskom palicom kojom će ukazati na tipične manjakovsti sistema, oslikali su vrline i mane ljudi sa ovog podneblja a koje pristaju i današnjem življu, s tim da su one naše loše strane sa vremenskim otklonom dubokog sistemskog naruživanja jednog društva i rušenjem merila vrednovanja izraženije nego što su bile u karakterima protagonista daleko bezbrižnijeg vremena, zatečenog nemirom posttitovske neizvesnosti i nasleđenog “blagostanja”. Ipak, izdvojio bih lik čistačice Keve, koja je igrajući samu sebe ulogu iznela u kontinuitetu, pravolinijski, bez ijednog izleta, ispada u naivu i predvidivost svojstvenu naturščicima, i posve briljantno.
Goranu, onima kojih više nema i preživelim iz ekipe koji će, nadam se, još dugo biti s nama, veliko hvala za istinsko remek-delo, na ponos srpske kinematografije. Veče u DKC bilo je posve emotivno, a videti izbliza velikane kako se još uvek drže i hrabro bore motivacioni poklon života…

Isto takođe servirka...

Deco, ja sam vam uvek govorila da sve nauceno treba proveriti u praksi... Ja nijedne sandale nisam kupila, nista...

Genijalan film.

keva

Kakav film. Kad smo vec tu prisetimo se i "Psa koji je voleo vozove".

U kom gradu se ovo odigralo?!

U kom gradu se ovo odigralo?!

Berceka ni da spomenete.

Odličan film, Marković je za mene najbolji reditelj te generacije, iako, kao što neko reče u tekstu, nije imao mnogo sreće sa kritičarima i sa međunarodmim nagradama, za razliku od nekih osvajača Venecija i Kanova, koji su po meni daleko inferiorniji i manje kompletni umetnici. Verovatno mu je falila kič balkanska "egzotika" :))

Po meni, top 3 domaci film, a mozda i najbolji. Kakva gluma, ma sve pršti! Jos se najezim kada na scenu stupi Rade Markovic, a mislio sam do tada da se ne moze ocekivati više.

U tom filmu svi glumci su izveli bravure, a posebno Bercek koji je odrecitovao maestralno pesmu "Majstori, majstori" ili kako se vec zvase. Niko nikad nije tako izrecitovao nijednu pesmu, bar ja nisam cuo.

Moj omiljeni film svih vremena.

Film u kome je apsolutno svako od glumaca uspeo da ostvari bravuru, ma kako da je mala uloga. Neverovatna podela, neverovatni glumci!

Isto takođe servirka...

Deco, ja sam vam uvek govorila da sve nauceno treba proveriti u praksi... Ja nijedne sandale nisam kupila, nista...

Genijalan film.

Kakav film. Kad smo vec tu prisetimo se i "Psa koji je voleo vozove".

I neverovatan scenario Gorana Markovića, u rangu osvedočeno najboljih srpskih filmova, zbog čega se njegove replike često ponavljaju i 40 godina su jednako aktuelne. Vanvremenska, obična životna priča, ljudska drama, što bi rekao nastavnik srpskog, Đoka Viski – tuga kao takva. Svaka scena je događaj za sebe, svaki kadar upečatljiv, neponovljiv. Svi glumci su izuzev inspektora Bogdana Diklića, uistinu najmanje obojenog gestikulacijama, imali epizodne role, ali su odigrali minijature na maestralan način, dajući lični pečat i osobenosti koje su ih inače krasile i činile prepoznatljivim. Autoritativni funkcioner, strah i trepet, Miloje (Rade Marković), nezadovoljni nastavnik opštetehničkog, Sava (Zoran Radmilović), domar Stole (Paja Vuisić), ambiciozna direktorka (Semka Sokolović Bertok), neutešni zamenik direktora, Bogdan (Pepi Laković)… oslikali su tipične vrline i mane ljudi sa ovog podneblja, koje pristaju i današnjem življu, s tim da su one naše loše strane izraženije nego što su bile u karakterima protagonista vremena zatečenog nemirom posttitovske neizvesnosti i nasleđenog “blagostanja”. Ipak bih izdvojio lik čistačice Keve, koja je igrala sebe, i ulogu iznela u kontinuitetu, bez ijednog ispada, briljantno.
Goranu, onima kojih više nema i onima iz ekipe koji će još dugo biti s nama, veliko hvala za istinsko remek-delo, na ponos Srpske kinematografije. Veče u DKC bilo je posve emotivno, a videte asove kako se još uvek drže i hrabro bore motivacioni poklon života…

Na izvrstan scenario Gorana Markovića glumci su u podeli sa praktično jednim povezujućim faktorom (Bogdan Diklić) maestralno odigrali minijature, dajući lični pečat i osobenosti koje su ih inače krasile i činile prepoznatljivim. Pod Goranovom rediteljskom palicom kojom će ukazati na tipične manjakovsti sistema, oslikali su vrline i mane ljudi sa ovog podneblja a koje pristaju i današnjem življu, s tim da su one naše loše strane sa vremenskim otklonom dubokog sistemskog naruživanja jednog društva i rušenjem merila vrednovanja izraženije nego što su bile u karakterima protagonista daleko bezbrižnijeg vremena, zatečenog nemirom posttitovske neizvesnosti i nasleđenog “blagostanja”. Ipak, izdvojio bih lik čistačice Keve, koja je igrajući samu sebe ulogu iznela u kontinuitetu, pravolinijski, bez ijednog izleta, ispada u naivu i predvidivost svojstvenu naturščicima, i posve briljantno.
Goranu, onima kojih više nema i preživelim iz ekipe koji će, nadam se, još dugo biti s nama, veliko hvala za istinsko remek-delo, na ponos srpske kinematografije. Veče u DKC bilo je posve emotivno, a videti izbliza velikane kako se još uvek drže i hrabro bore motivacioni poklon života…

keva