ANKETA: Koji je motiv roditelja da decu upišu na sport?

Moja dva sina, nekada aktivni spprtisti, danas, stariji master DIFa u Novom Sadu, ima svoju firmu za sportsku dijagnistiku, drugi na drugoj godini, ceka ga mesto u firmi koja se razvija. Ja kao bivsi sportista znam i nagledao sam se bolesnih ambicija roditelja koji rade protiv svoje dece. Mnoga divna deca su upropascena u trouglu roditelj - trener - klub. Treneri u Srbiji su u 99% slucajeva bivsi sportisti bez ikakvog znanja u radu sa decom. Ovo je jako velika i ruzna tema sa strasnim posledicama.

Zivimo u vremenu poremecenih vrednosti i najgoreg oblika liberalnog kapitalizma, koji ti suptilno namece poruku da nikada nisi dovoljno dobar i da nikada nemas dovoljno materijalnih sredstava (uvek postoji bolja kuca, stan, auto, telefon, cipele... koje bi sebi morao da priustis). Pritom, kod nas je prvobitna akumulacija kapitala izvrsena na pljackaski nacin tako da najbogatiji nisu postali najvredniji, najsposobniji i najpametniji (kako nas uce knjige o kapitalizmu), nego najpokvareniji, najbeskrupulozniji i uvek bliski strankama na vlasti. Ko se nije snasao u ovoj deobi karata ostaje mu da mota kablove, cisti ulice i vozi autobuse za platu od 250 do 400 eura (sto nije dovoljno za elementarnu egzistenciju). Nije ni cudo sto u takvom sistemu, roditelji vec prilikom upisa dece na tenis, fudbal, kosarku... zamisljaju sebe u svecanoj lozi Vimbldona ili stadiona Camp nou. Da ne pricam da je nekada sport bio dostupan svima, dok danas na trening idu samo deca ciji roditelji mogu sebi da priuste izdatak od nekoliko hiljada dinara mesecno. Na taj nacin, mnoga talentovana deca iz siromasnih porodica nikada nece dobiti sansu da realizuju svoj talenat. I roditelji i deca su kolateralna steta nakaradnog sistema koji nam je nametnut kao periferiji modernog kolonijalizma. Sistemi koji postoje u skandinavskim zemljama su sistemi dostojni coveka. Sve ostalo je imitacija zivota.

Vecina roditelja decu upisuje na sport ni zbog novca ni zbog sporta vec zbog mira u kuci. Dete sa viskom energije u zatvorenom prostoru je generator haosa.

Da sebi kupe malo slobodnog vremena.

Na žalost pokazalo se da je guranje dece u sport većini investicija. Nekom uspešna nekom propala. Poslednji događaj na vaterpopo utakmici potvrđuje moje reči. Jer da je zbog zdravlja ovi na tribinama se ne bi potukli.

Licna neostvarenost pa kompleksi zbog toga,misle da ce svako da bude novi Nolo i da uzmu velike pare.

Ljudi ovde masovno ne znaju osnovne stvari:
- Profesionalni sportista se ne postaje sa 8, 9, 10 godina... tada se sticu osnovna znanja i izdvajaju se malo veci talenti od onih prosecnih
- Deca vole da se igraju, a ne da rade na zahtevnim treninzima, tako da nikakva ambicija roditelja nece od njegovog prosecnog deteta (a takvih je 90%) napraviti Messija ili LeBrona za godinu-dve
- Procenat dece koja dodju do profesionalnog nivoa bavljenja sportom je daleko ispod 1%
- Vecina onih koji cak i dodju do nekog ugovora i ozbiljnijeg angazmana, zavrsava u nekim regionalnim klubovima i u nizim ligama, tako da od toga ne mogu da zive (a treniraju skoro kao i oni koji igraju prvu ligu u bilo kom sportu)
- Zivot profesionalnog sportiste je uzasno tezak i zahteva mnogo vise odricanja od vecine drugih profesija, a ulaganja u napredak deteta od prosecnog nivoa do profi igraca su uglavnom jako velika

Dakle dragi roditelji, pustite decu da SE igraju i da uzivaju u zdravlju i detinjstvu. Treninzi i utakmice su super za njihov razvoj, takmicenje, samopouzdanje, a pare i basnoslovne ugovore ostavite sa strane. Dete koje je ekstra talentovano i vredno ce samo, bez vaseg guranja i dranja postici mnogo vise nego sto vi mozete da kontrolisete.

P.S. Ja sam bivsi sportista i imam dete koje igra fudbal iz zadovoljstva, prosecno, obicno, bez lozenja i nerealnih snova o Ligi Sampiona

nadam se da je u retkim slucajevima investicija. u tom slucaju, zao mi je te dece.

Motiv je da dete trči, da se nauči timskom radu (ako je timski sport), da stekne radnu disciplinu(treninzi i škola), da bude zdrav čovek kad odraste. Ovo sa ambicijama nema veze, ali ko sam ja? Sudim po sebi, verovatno ima i drugih razloga. Nekad roditelji nisu morali ništa, jer je škola imala sportsku sekciju, pa su deca trenirala bez uplitanja novca. Nekad, pamtimo...

Sa strane roditelja mislim da je pod brojem 1: skloniti decu sa ulice. Pritom mislim skloniti ih od druge dece koja nemaju volje da rade bilo sta drugo u zivotu nego da bleje napolju. Takvi su opasni jer ce im se pribliziti dileri i od njih napraviti mikro dilere i posle ce i oni postati dileri. Pun ih je grad. Mi na desetom spratu cujemo svaku rec sta pricaju u parkicu klinci, osecamo miris marihuane gore.
Sa strane nekoga ko se do pre 8 meseci bavio sportom, to ne preporucujem roditeljima koji nemaju visoke ambicije, ako ne mogu da uloze svoje vreme u taj sport, ako ne mogu da daju podrsku svom detetu, finansijsku i psiholosku. Roditelj mora biti u tom sportu mnogo vise nego sto je dete, mora da komunicira sa trenerom, sa detetom, sa uticajnim ljudima u tom sportu. Ako nije, dete ce samo nastaviti kasnije da se bavi tim sportom, gubice vreme u malim klubovima, ostajace povreda iza i gubice zdravlje. Ovako kada je profesionalac, izgubice zdravlje ali ce biti placen za to i bice zadovoljniji zivotom nego da nije uspeo u sportu. A deca ne mogu da uspeju bez jakog stuba-pomoci roditelja.

Sa strane roditelja mislim da je pod brojem 1: skloniti decu sa ulice. Pritom mislim skloniti ih od druge dece koja nemaju volje da rade bilo sta drugo u zivotu nego da bleje napolju. Takvi su opasni jer ce im se pribliziti dileri i od njih napraviti mikro dilere i posle ce i oni postati dileri. Pun ih je grad. Mi na desetom spratu cujemo svaku rec sta pricaju u parkicu klinci, osecamo miris marihuane gore.
Sa strane nekoga ko se do pre 8 meseci bavio sportom, to ne preporucujem roditeljima koji nemaju visoke ambicije, ako ne mogu da uloze svoje vreme u taj sport, ako ne mogu da daju podrsku svom detetu, finansijsku i psiholosku. Roditelj mora biti u tom sportu mnogo vise nego sto je dete, mora da komunicira sa trenerom, sa detetom, sa uticajnim ljudima u tom sportu. Ako nije, dete ce samo nastaviti kasnije da se bavi tim sportom, gubice vreme u malim klubovima, ostajace povreda iza i gubice zdravlje. Ovako kada je profesionalac, izgubice zdravlje ali ce biti placen za to i bice zadovoljniji zivotom nego da nije uspeo u sportu. A deca ne mogu da uspeju bez jakog stuba-pomoci roditelja.

Da sebi kupe malo slobodnog vremena.

Moja dva sina, nekada aktivni spprtisti, danas, stariji master DIFa u Novom Sadu, ima svoju firmu za sportsku dijagnistiku, drugi na drugoj godini, ceka ga mesto u firmi koja se razvija. Ja kao bivsi sportista znam i nagledao sam se bolesnih ambicija roditelja koji rade protiv svoje dece. Mnoga divna deca su upropascena u trouglu roditelj - trener - klub. Treneri u Srbiji su u 99% slucajeva bivsi sportisti bez ikakvog znanja u radu sa decom. Ovo je jako velika i ruzna tema sa strasnim posledicama.

Licna neostvarenost pa kompleksi zbog toga,misle da ce svako da bude novi Nolo i da uzmu velike pare.

Zivimo u vremenu poremecenih vrednosti i najgoreg oblika liberalnog kapitalizma, koji ti suptilno namece poruku da nikada nisi dovoljno dobar i da nikada nemas dovoljno materijalnih sredstava (uvek postoji bolja kuca, stan, auto, telefon, cipele... koje bi sebi morao da priustis). Pritom, kod nas je prvobitna akumulacija kapitala izvrsena na pljackaski nacin tako da najbogatiji nisu postali najvredniji, najsposobniji i najpametniji (kako nas uce knjige o kapitalizmu), nego najpokvareniji, najbeskrupulozniji i uvek bliski strankama na vlasti. Ko se nije snasao u ovoj deobi karata ostaje mu da mota kablove, cisti ulice i vozi autobuse za platu od 250 do 400 eura (sto nije dovoljno za elementarnu egzistenciju). Nije ni cudo sto u takvom sistemu, roditelji vec prilikom upisa dece na tenis, fudbal, kosarku... zamisljaju sebe u svecanoj lozi Vimbldona ili stadiona Camp nou. Da ne pricam da je nekada sport bio dostupan svima, dok danas na trening idu samo deca ciji roditelji mogu sebi da priuste izdatak od nekoliko hiljada dinara mesecno. Na taj nacin, mnoga talentovana deca iz siromasnih porodica nikada nece dobiti sansu da realizuju svoj talenat. I roditelji i deca su kolateralna steta nakaradnog sistema koji nam je nametnut kao periferiji modernog kolonijalizma. Sistemi koji postoje u skandinavskim zemljama su sistemi dostojni coveka. Sve ostalo je imitacija zivota.

Vecina roditelja decu upisuje na sport ni zbog novca ni zbog sporta vec zbog mira u kuci. Dete sa viskom energije u zatvorenom prostoru je generator haosa.

Na žalost pokazalo se da je guranje dece u sport većini investicija. Nekom uspešna nekom propala. Poslednji događaj na vaterpopo utakmici potvrđuje moje reči. Jer da je zbog zdravlja ovi na tribinama se ne bi potukli.

nadam se da je u retkim slucajevima investicija. u tom slucaju, zao mi je te dece.

Ljudi ovde masovno ne znaju osnovne stvari:
- Profesionalni sportista se ne postaje sa 8, 9, 10 godina... tada se sticu osnovna znanja i izdvajaju se malo veci talenti od onih prosecnih
- Deca vole da se igraju, a ne da rade na zahtevnim treninzima, tako da nikakva ambicija roditelja nece od njegovog prosecnog deteta (a takvih je 90%) napraviti Messija ili LeBrona za godinu-dve
- Procenat dece koja dodju do profesionalnog nivoa bavljenja sportom je daleko ispod 1%
- Vecina onih koji cak i dodju do nekog ugovora i ozbiljnijeg angazmana, zavrsava u nekim regionalnim klubovima i u nizim ligama, tako da od toga ne mogu da zive (a treniraju skoro kao i oni koji igraju prvu ligu u bilo kom sportu)
- Zivot profesionalnog sportiste je uzasno tezak i zahteva mnogo vise odricanja od vecine drugih profesija, a ulaganja u napredak deteta od prosecnog nivoa do profi igraca su uglavnom jako velika

Dakle dragi roditelji, pustite decu da SE igraju i da uzivaju u zdravlju i detinjstvu. Treninzi i utakmice su super za njihov razvoj, takmicenje, samopouzdanje, a pare i basnoslovne ugovore ostavite sa strane. Dete koje je ekstra talentovano i vredno ce samo, bez vaseg guranja i dranja postici mnogo vise nego sto vi mozete da kontrolisete.

P.S. Ja sam bivsi sportista i imam dete koje igra fudbal iz zadovoljstva, prosecno, obicno, bez lozenja i nerealnih snova o Ligi Sampiona

Motiv je da dete trči, da se nauči timskom radu (ako je timski sport), da stekne radnu disciplinu(treninzi i škola), da bude zdrav čovek kad odraste. Ovo sa ambicijama nema veze, ali ko sam ja? Sudim po sebi, verovatno ima i drugih razloga. Nekad roditelji nisu morali ništa, jer je škola imala sportsku sekciju, pa su deca trenirala bez uplitanja novca. Nekad, pamtimo...