Pismo devojke preminule od raka nateraće vas da se zamislite

Ne nije žalosno, to je pismo suštine našeg života, puno ljubavi, topline i istine.
I samo ovo pismo što je napisala pa nije uzalud živela.
Do sledećeg vidjenja Hol!
Bog da joj dušu prosti.

Da, razmišljam o životu sve više što sam stariji ,imam 42 godine i Bogu hvala na tome žena je bila sve u pravu živite život dok ga imate !

Toliko jurimo jer se smatramo bitnim i vaznim, a ustvari smo tako mali i nebitni u vremenu. Najsrecniji je covek koji daje i pomaze drugom.

"I samo ovo pismo što je napisala pa nije uzalud živela. "
Браво!

Sve sto je napisala moze potvrditi svako ko je ikada bio u zivotnoj opasnosti. Nakon toga se sve menja, mnoge "vazne stvari" izgledaju smesne. Jedino je tuzno sto je vama jasno, a drugi vas ne razumeju.
Neka ti je pokoj dusi, draga devojko.

Joj čovječe,uvijek kad pročitam ovako nešto kažem sebi da me neće više ništa iznervirati. Pogotovo nešto što nije ni vrijedno nerviranja. I onda se opet zeznem. I bude mi strašno žao kad neko ovako mlad umre.. A sve je upravu.

Veoma tuzno, predivno i duboko otreznjujuce... :(

Нека јој Господ подари вечни мир.

Uh.

Tuzno ali istinito... Bas me je naterala da se zamislim.... Nadam se da je na nekom boljem i lepšem mestu...

S T R A S N O Z A L O S N O

It makes you think

Kad sam mislio da je kraj osetio sam jednu prazninu oko sebe kao da sam sâm na svetu i bio zavidan i ljubomoran na sve one koji smeju dalje da zive. Srecom zivot ide dalje ali su moja merila u svakom pogledu drugacija.Devojka je cudo da je u zadnjim trenucima imala tako razborite misli,vecinom ljudi izgube osecaj za realnost,lupaju i buncaju,jer je nivo adrenalina previsok.
Zalosno je kad zivot nije ni poceo a kraj :(.....

Hvala!

Poenta je samo da svake veceri kad treba da legnes, zapitas sebe “da li sam srecan sa svojim zivotom? Da li bi mi bilo zao da umrem danas?” I da iskreno odgovoris. Kad ujutru ustanes i vidis da si jos uvek ziv zapitas sebe “da li su stvari koje radim danas vredne? Da li cu biti zadovoljan njima?”. Ako zivimo svaki dan ispunjeno koliko mozemo, ceo zivot ce nam biti ispunjen... jeste da se zivot nekad prerano zavrsi, ali cesto ne mozemo da uticemo na to koliko ce da traje, vec sta cemo mi da ucinimo sa vremenom koje imamo.

Uh, sunce ti... A ja se nervirao što Budućnost onako pogađa trojke onomad :(

Hvala zamislio sam se

Увек је тако: ситне "невоље" окупирају човека све док не увиди да много више воли свој живот закован за колица, кревет или штаке, или све док га неко ко му много значи не напусти заувек. Озбиљност неког проблема је у суштини ствар виђења. Ја знам да се поједем због тога што ми моје намештање постељине "узима превише времена", или зато што сам на некој друштвеној мрежи написао неку глупост за коју сам се покајао. У међувремену, не вреднујем оно што (углавном без икакве сопствене заслуге) имам, и што чини основу мог живота. Контам да се све своди на то колико особа воли саму себе: они који су схватили истинску, незамењиву вредност свог живота, попут величанствене девојке у чланку, пролазе поред глупих момената у животу к'о поред турског гробља, док мали, приземни и самопрезирући људи знају једино за горчину и "хлеб преко погаче".

sve je lepo rekla... i da hocu da donram krv...
i da ja vozim zivot. a ne on mene

Svaka joj cast ima veliku dusu.

Sa prozora na hodniku Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, tih dana i noci sam posmatrao Beograd, ljude, zvezde, cak se i Marakana videla kao na dlanu. Cinilo mi se da je to najlepsi prizor sa najruznijeg prozora na svetu.
Cudno je kako u teskim trenucima zivot ima najlepse boje, one boje koje inace ne bismo ni primetili. Opet, mozda sam sebe ubedio da te boje postoje, da nije uzalud boriti se, da bolest mozda nije kazna, sudbina, vec upozorenje.
Cak sam osecao u olaksanje jer sam imao 'samo' jedan problem, ostali su nestali, iscezli u jednom ultrazvuku.
Ne zelim da filozofiram, samo sam zahvalan jer je nesto lose iz mene izvuklo najbolje. Nikome ne bih pozeleo da sa takvog prozora shvati da zivot uprkos svemu sto donosi nije tako los, vec naprotiv.
Od tada nije proslo mnogo, dobro sam, mada i dalje volim da posmatram grad, samo je prozor mnogo lepsi. Cak sam i na Marakani bio vise puta, jednako je lepa kao sto je i onda bila.
Problemi su opet tu, oni tekuci. Svega ima, ima i to da cu za koji mesec postati otac, a sanse za to nisu bile bas velike. Je l da da je zivot ipak lep?
Mada je kratak, i uvek ce biti, vazno je da nesto ostavimo za sobom, makar to bila i hrabrost. Ona ce ziveti i nakon nas, kao inspiracija drugima, za teske dane i lepse boje.

Ovo važi za ljudska bića koja žive u zemljama gde je život dostojan čoveka. Gde postoji mogućnost izbora kvalitetnijeg života . Izbora koga ljudi tamo zanemaruju dok bolest i smrt ne zakucaju na vrata . Šta da rade ljudi ovde ? Ljudi koji godinama čekaju posao...koji su na teretu bolesnih roditelja..ljudi koji u malim stanovima žive probleme tri generacije ...ljudi koji pristaju da rade za 200 evra bez ikavih prava..ljudi koji nemaju novca ni da saznaju da su bolesni..ljudi koji nemaju šansu da se leče...ljudi koji bolesni rade do smrti...ljudi koji su zaboravili kako izgleda život...ljudi koji decenijama samo preživljavaju ...ljudi koji su maltretirani i eksplatisani ceo život od najgorih ljudi u svom okruženju..šta da rade ljudi koji se razbole u Srbiji a nemaju novac ? Mogu samo da zaborave na to i nastave svoju muku preživljavanja dok ne lipšu.

Posle komentara koji su napisani na ovu vest moj će verovatno delovati kao da je došao od nezrele, sebične i nezahvalne osobe, ali ja bih se rado menjao sa njom. Da postoji način da nekome poklonim godine svog života, učinio bih to bez razmišljanja. Ljudi poput ove devojke žive, i zaslužuju da žive, a ja sam jednostavno tu. Prisutan, bez svrhe i cilja. Imam 30 godina, a osećam se kao da imam 130.

Na žalost, smisao i shvatanje ovog predivnog pisma, trajaće samo do našeg prvog problema, neplaniranog troška, poziva iz banke, poprekog pogleda, svega onog banalnog što čini život i okupira nam misli...
Ali , život je neizlečiva bolest koja nekome traje duže, nekome kraće...
Treba uživati dok traje...

Ovo je pravi life motivation govor (pismo), a ne oni prevaranti sto drza predavanja za pare i jedno te isto ti ponavaljaju: odbaci negativno od sebe i negativne ljude. Sto sam stariji sve vise proucavam psihologiju i sve mi manje ljudi prijaju. Tu naravno ne mislim na familiju i prijatelje, nego na kolege sa kojima sam prinudjen da provodim vreme na poslu (ma koji posao bio, a menjao sam dosta firmi u zivotu), sve manje se upoznajem sa ljudima u gradu a tek mi je 34 godine. Muzika, priroda, uzivanje u slobodnom vremenu sedenje na reci, planini. Jos ako imate auto, odmah zapalis van grada sa ekipom i uzivas. Grad, guzva, kolege...sve to polako ubija. I da, hara, treba sto vise kuvati i otkrivati nove ukuse. Hrana cini ljude srecnim. Jos ako imate ekipu da skupite i za njih da kuvate uz muziku i pivo ili vince, to je idila. Cim grane lepo vreme napolje na rostilje i kotlice. Ne treba puno za srecu, ali su ljudi sve vise ubijeni pa ih je tesko motivisati i pokrenuti.

Rasplaka me dete mene klipana od 2 metra i 100 kila.....ubija me ovo kad vidim da neko ovako mlad na pocetku tek zivota mora da ode sa ovog sveta......ubi me tuga........

Bog neka joj dušu prosti! Svakog dana treba da budemo zahvalni Gospodu što smo živi! Treba da ,, ljubimo bližnje više nego samog sebe" a bližnji su nam svi ljudi!Naježio sam se čitajući ovo pismo i svako od nas treba da se zamisli koliko , zapravo, smo zahvalni što imamo mogućnost da činimo dobra djela, jer je samo to život.

Oslobodiš se stvari kojima robuješ. Časovnika, ako robuješ vremenu, društvenih mreža, želja... Neka stvari služe vama, a ne vi njima...

Naoružaš se osmehom, strpljenjem, snovima...tada život postane lepši, lakši, pun ljubavi i sreće

P.S. Puno "vrednih" stvari završi bezvredno u nekoj činiji ili kanti za đubre.

Neka život pobedi ???

Ma zivot je nula. Danas jesi sutra nisi ! Bolest dolazi preko noci.

Skoro pa da sam zaplakao dok sam citao...Kljucna cinjenica je da danasnji covek nije svestan vaznosti i srece koju mu zivot na neki nacin pruza dok ne oboli od neke teske bolesti.Sve dok ste zdravi, najsrecniji ste!Ali ima takvih zivotnih sudbina i prica, da bi se prosto zapitali dali je to uopste moguce, govorim iz licnog iskustva.Najveci problem je sto covek duhovno i psihicki propada u svetu konzumerizma, egoizma i surovog potrosackog kapitalizma.Obicnog coveka bombarduju svim i svacim, puno je losih dogadjaja, ljudi i situacija, najbitnije je da sacuvate sebe, pre svega zdravstveno na bilo koji nacin.Za mene je najveca sreca biti pored mojih roditelja i pored zene koju volis i ona tebe...Ali sa zenama nisam imao puno srece, skoro pa nikakve:), iako imam puno kvaliteta...Da se bavim sportom i da putujem...Za ostalo cemo se pobrinuti,HOL!

Boze, kakvih ljudi sve ima na ovom svetu kad udaraju minuse na ovakvu tuznu vest i komentare....

Nadam se da ti smrt nije bla previse bolna. Nek ti Bog primi dusu.

Do sledeceg vidjenja u Bozijem Carstvu.

Neverovatno koju je mudrost ova mlada dusa imala,zar ne? Samo 27 godina,a shvatila je ono sto ni mnogo stariji od nje ne znaju.... Znam da nismo srecom svi isti,ali kako je to moguce?!?

Zivot bez vere u Gospoda je besmislen. Sa njim sve dobija smisao, i zivot i smrt.

Plamen koji najjače sija i najviše svetli najbrže izgori... Tako i život ove dejvojke! Nažalost najbolji odu prvi... :(

Lepa devojka i tužna, tragična sudbina na koju nije mogla da utiče.
Nismo svesni koliko je jedan dan života veliko bogatstvo, nažalost, ljudi u našoj zemlji, većina, ubija i troši te iste dane u kućama razmišljajući da li će pregurati mesec, a kada dođu do iste ili slične situacije postaju žrtve farmaceucke i zdravstvene mafije.

neka ti gospod da vecni mir gore,mozda si na lepsem.mestu gore...laka ti crna zemlja...svi cemo tu pre.ili kasnije,otac mi se gubi,srce...vec osecam prazninu...

zalosno

ovaj text zapisati i citati u svakoj "nepodnosljivoj" zivotnoj situaciji (dijagnoza terminalne bolesti se ne racuna)

Sve je relativno.

Dust in the wind... All we are is dust in the wind.

???

Biti borac je najvaznije. Pa razmislite koliko postovanja imate za ljude koji su bili zestoki do samog kraja i koji se nisu predali. To se pamti.

Sta sve nece ljudi raditi za lajk ili share!

?

Ma bas me briga za njom, ja uzivam maksimalno i postujem onu Grunfovu: Zivi i pusti druge da umru. Nigde samo ne pise koliko je imala lajkova na ovo i koliko puta je serovano.

Ma bas me briga za njom, ja uzivam maksimalno i postujem onu Grunfovu: Zivi i pusti druge da umru. Nigde samo ne pise koliko je imala lajkova na ovo i koliko puta je serovano.

Sta sve nece ljudi raditi za lajk ili share!

Zivot bez vere u Gospoda je besmislen. Sa njim sve dobija smisao, i zivot i smrt.

S T R A S N O Z A L O S N O

Uh, sunce ti... A ja se nervirao što Budućnost onako pogađa trojke onomad :(

It makes you think

Нека јој Господ подари вечни мир.

Sve je relativno.

?

Uh.

???

Da, razmišljam o životu sve više što sam stariji ,imam 42 godine i Bogu hvala na tome žena je bila sve u pravu živite život dok ga imate !

"I samo ovo pismo što je napisala pa nije uzalud živela. "
Браво!

Ovo važi za ljudska bića koja žive u zemljama gde je život dostojan čoveka. Gde postoji mogućnost izbora kvalitetnijeg života . Izbora koga ljudi tamo zanemaruju dok bolest i smrt ne zakucaju na vrata . Šta da rade ljudi ovde ? Ljudi koji godinama čekaju posao...koji su na teretu bolesnih roditelja..ljudi koji u malim stanovima žive probleme tri generacije ...ljudi koji pristaju da rade za 200 evra bez ikavih prava..ljudi koji nemaju novca ni da saznaju da su bolesni..ljudi koji nemaju šansu da se leče...ljudi koji bolesni rade do smrti...ljudi koji su zaboravili kako izgleda život...ljudi koji decenijama samo preživljavaju ...ljudi koji su maltretirani i eksplatisani ceo život od najgorih ljudi u svom okruženju..šta da rade ljudi koji se razbole u Srbiji a nemaju novac ? Mogu samo da zaborave na to i nastave svoju muku preživljavanja dok ne lipšu.

Veoma tuzno, predivno i duboko otreznjujuce... :(

Toliko jurimo jer se smatramo bitnim i vaznim, a ustvari smo tako mali i nebitni u vremenu. Najsrecniji je covek koji daje i pomaze drugom.

Sve sto je napisala moze potvrditi svako ko je ikada bio u zivotnoj opasnosti. Nakon toga se sve menja, mnoge "vazne stvari" izgledaju smesne. Jedino je tuzno sto je vama jasno, a drugi vas ne razumeju.
Neka ti je pokoj dusi, draga devojko.

neka ti gospod da vecni mir gore,mozda si na lepsem.mestu gore...laka ti crna zemlja...svi cemo tu pre.ili kasnije,otac mi se gubi,srce...vec osecam prazninu...

Kad sam mislio da je kraj osetio sam jednu prazninu oko sebe kao da sam sâm na svetu i bio zavidan i ljubomoran na sve one koji smeju dalje da zive. Srecom zivot ide dalje ali su moja merila u svakom pogledu drugacija.Devojka je cudo da je u zadnjim trenucima imala tako razborite misli,vecinom ljudi izgube osecaj za realnost,lupaju i buncaju,jer je nivo adrenalina previsok.
Zalosno je kad zivot nije ni poceo a kraj :(.....

Hvala zamislio sam se

Увек је тако: ситне "невоље" окупирају човека све док не увиди да много више воли свој живот закован за колица, кревет или штаке, или све док га неко ко му много значи не напусти заувек. Озбиљност неког проблема је у суштини ствар виђења. Ја знам да се поједем због тога што ми моје намештање постељине "узима превише времена", или зато што сам на некој друштвеној мрежи написао неку глупост за коју сам се покајао. У међувремену, не вреднујем оно што (углавном без икакве сопствене заслуге) имам, и што чини основу мог живота. Контам да се све своди на то колико особа воли саму себе: они који су схватили истинску, незамењиву вредност свог живота, попут величанствене девојке у чланку, пролазе поред глупих момената у животу к'о поред турског гробља, док мали, приземни и самопрезирући људи знају једино за горчину и "хлеб преко погаче".

Ne nije žalosno, to je pismo suštine našeg života, puno ljubavi, topline i istine.
I samo ovo pismo što je napisala pa nije uzalud živela.
Do sledećeg vidjenja Hol!
Bog da joj dušu prosti.

Tuzno ali istinito... Bas me je naterala da se zamislim.... Nadam se da je na nekom boljem i lepšem mestu...

Posle komentara koji su napisani na ovu vest moj će verovatno delovati kao da je došao od nezrele, sebične i nezahvalne osobe, ali ja bih se rado menjao sa njom. Da postoji način da nekome poklonim godine svog života, učinio bih to bez razmišljanja. Ljudi poput ove devojke žive, i zaslužuju da žive, a ja sam jednostavno tu. Prisutan, bez svrhe i cilja. Imam 30 godina, a osećam se kao da imam 130.

sve je lepo rekla... i da hocu da donram krv...
i da ja vozim zivot. a ne on mene

Rasplaka me dete mene klipana od 2 metra i 100 kila.....ubija me ovo kad vidim da neko ovako mlad na pocetku tek zivota mora da ode sa ovog sveta......ubi me tuga........

Nadam se da ti smrt nije bla previse bolna. Nek ti Bog primi dusu.

Do sledeceg vidjenja u Bozijem Carstvu.

Joj čovječe,uvijek kad pročitam ovako nešto kažem sebi da me neće više ništa iznervirati. Pogotovo nešto što nije ni vrijedno nerviranja. I onda se opet zeznem. I bude mi strašno žao kad neko ovako mlad umre.. A sve je upravu.

Hvala!

Lepa devojka i tužna, tragična sudbina na koju nije mogla da utiče.
Nismo svesni koliko je jedan dan života veliko bogatstvo, nažalost, ljudi u našoj zemlji, većina, ubija i troši te iste dane u kućama razmišljajući da li će pregurati mesec, a kada dođu do iste ili slične situacije postaju žrtve farmaceucke i zdravstvene mafije.

Bog neka joj dušu prosti! Svakog dana treba da budemo zahvalni Gospodu što smo živi! Treba da ,, ljubimo bližnje više nego samog sebe" a bližnji su nam svi ljudi!Naježio sam se čitajući ovo pismo i svako od nas treba da se zamisli koliko , zapravo, smo zahvalni što imamo mogućnost da činimo dobra djela, jer je samo to život.

Boze, kakvih ljudi sve ima na ovom svetu kad udaraju minuse na ovakvu tuznu vest i komentare....

Biti borac je najvaznije. Pa razmislite koliko postovanja imate za ljude koji su bili zestoki do samog kraja i koji se nisu predali. To se pamti.

Svaka joj cast ima veliku dusu.

Poenta je samo da svake veceri kad treba da legnes, zapitas sebe “da li sam srecan sa svojim zivotom? Da li bi mi bilo zao da umrem danas?” I da iskreno odgovoris. Kad ujutru ustanes i vidis da si jos uvek ziv zapitas sebe “da li su stvari koje radim danas vredne? Da li cu biti zadovoljan njima?”. Ako zivimo svaki dan ispunjeno koliko mozemo, ceo zivot ce nam biti ispunjen... jeste da se zivot nekad prerano zavrsi, ali cesto ne mozemo da uticemo na to koliko ce da traje, vec sta cemo mi da ucinimo sa vremenom koje imamo.

Na žalost, smisao i shvatanje ovog predivnog pisma, trajaće samo do našeg prvog problema, neplaniranog troška, poziva iz banke, poprekog pogleda, svega onog banalnog što čini život i okupira nam misli...
Ali , život je neizlečiva bolest koja nekome traje duže, nekome kraće...
Treba uživati dok traje...

Sa prozora na hodniku Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, tih dana i noci sam posmatrao Beograd, ljude, zvezde, cak se i Marakana videla kao na dlanu. Cinilo mi se da je to najlepsi prizor sa najruznijeg prozora na svetu.
Cudno je kako u teskim trenucima zivot ima najlepse boje, one boje koje inace ne bismo ni primetili. Opet, mozda sam sebe ubedio da te boje postoje, da nije uzalud boriti se, da bolest mozda nije kazna, sudbina, vec upozorenje.
Cak sam osecao u olaksanje jer sam imao 'samo' jedan problem, ostali su nestali, iscezli u jednom ultrazvuku.
Ne zelim da filozofiram, samo sam zahvalan jer je nesto lose iz mene izvuklo najbolje. Nikome ne bih pozeleo da sa takvog prozora shvati da zivot uprkos svemu sto donosi nije tako los, vec naprotiv.
Od tada nije proslo mnogo, dobro sam, mada i dalje volim da posmatram grad, samo je prozor mnogo lepsi. Cak sam i na Marakani bio vise puta, jednako je lepa kao sto je i onda bila.
Problemi su opet tu, oni tekuci. Svega ima, ima i to da cu za koji mesec postati otac, a sanse za to nisu bile bas velike. Je l da da je zivot ipak lep?
Mada je kratak, i uvek ce biti, vazno je da nesto ostavimo za sobom, makar to bila i hrabrost. Ona ce ziveti i nakon nas, kao inspiracija drugima, za teske dane i lepse boje.

Ovo je pravi life motivation govor (pismo), a ne oni prevaranti sto drza predavanja za pare i jedno te isto ti ponavaljaju: odbaci negativno od sebe i negativne ljude. Sto sam stariji sve vise proucavam psihologiju i sve mi manje ljudi prijaju. Tu naravno ne mislim na familiju i prijatelje, nego na kolege sa kojima sam prinudjen da provodim vreme na poslu (ma koji posao bio, a menjao sam dosta firmi u zivotu), sve manje se upoznajem sa ljudima u gradu a tek mi je 34 godine. Muzika, priroda, uzivanje u slobodnom vremenu sedenje na reci, planini. Jos ako imate auto, odmah zapalis van grada sa ekipom i uzivas. Grad, guzva, kolege...sve to polako ubija. I da, hara, treba sto vise kuvati i otkrivati nove ukuse. Hrana cini ljude srecnim. Jos ako imate ekipu da skupite i za njih da kuvate uz muziku i pivo ili vince, to je idila. Cim grane lepo vreme napolje na rostilje i kotlice. Ne treba puno za srecu, ali su ljudi sve vise ubijeni pa ih je tesko motivisati i pokrenuti.

Dust in the wind... All we are is dust in the wind.

zalosno

Neverovatno koju je mudrost ova mlada dusa imala,zar ne? Samo 27 godina,a shvatila je ono sto ni mnogo stariji od nje ne znaju.... Znam da nismo srecom svi isti,ali kako je to moguce?!?

Plamen koji najjače sija i najviše svetli najbrže izgori... Tako i život ove dejvojke! Nažalost najbolji odu prvi... :(

Oslobodiš se stvari kojima robuješ. Časovnika, ako robuješ vremenu, društvenih mreža, želja... Neka stvari služe vama, a ne vi njima...

Naoružaš se osmehom, strpljenjem, snovima...tada život postane lepši, lakši, pun ljubavi i sreće

P.S. Puno "vrednih" stvari završi bezvredno u nekoj činiji ili kanti za đubre.

Neka život pobedi ???

Ma zivot je nula. Danas jesi sutra nisi ! Bolest dolazi preko noci.

ovaj text zapisati i citati u svakoj "nepodnosljivoj" zivotnoj situaciji (dijagnoza terminalne bolesti se ne racuna)

Skoro pa da sam zaplakao dok sam citao...Kljucna cinjenica je da danasnji covek nije svestan vaznosti i srece koju mu zivot na neki nacin pruza dok ne oboli od neke teske bolesti.Sve dok ste zdravi, najsrecniji ste!Ali ima takvih zivotnih sudbina i prica, da bi se prosto zapitali dali je to uopste moguce, govorim iz licnog iskustva.Najveci problem je sto covek duhovno i psihicki propada u svetu konzumerizma, egoizma i surovog potrosackog kapitalizma.Obicnog coveka bombarduju svim i svacim, puno je losih dogadjaja, ljudi i situacija, najbitnije je da sacuvate sebe, pre svega zdravstveno na bilo koji nacin.Za mene je najveca sreca biti pored mojih roditelja i pored zene koju volis i ona tebe...Ali sa zenama nisam imao puno srece, skoro pa nikakve:), iako imam puno kvaliteta...Da se bavim sportom i da putujem...Za ostalo cemo se pobrinuti,HOL!