Ovih devet znakova ukazuju na anksioznost

Kao neko ko je pakao prosao sa anskioznoscu, nekoliko kratkih saveta. 1. Meditiranje ujutru I uvece, za pocetak bar 3,4 minuta. 2. Trening redovan, teretana, dzoging itd.. 3. Ishrana, zdraviji obroci, obavezno kvalitetan dorucak, pun proteina. I na kraju znajte da je sve u redu, nista nije vecno, bice bolje, mora.

Nije los tekst. Istina je, anksioznost ima milion fizickih simptoma, lupanje srca, grcenje misica, bolovi, trnci, svrab, preznojavanje, talasi vrucine. Napetost i strah svi nekad osecaju ali hronicna anksioznost je jeziva. Licno se borim sa njom preko deset godina i toliko je jaka da sam na kraju upao i u depresiju. Covek postane nefunkcionalan, ne moze da izadje iz kuce sam. Plasi se raznih situacija za koje bezrazlozno veruje da ce mu povecati strahove. Strasno je sto i dalje mnogi da ne kazem vecina ljudi smatra ove poremecaje za razmazenost i neke licne hirove obolelih. A ko je okusio i na kratko sve cari anksioznosti taj gleda svet drugim ocima.

Ko u Srbiji razmislja pozitivno o buducnosti? A da nije politicar ili lopov (koja je inace razlika).

Imam 25 godina, zdav sam, prav sam. Imam solidna primanja, vezu, drugare, hobi. Pre tacno godinu dana sam spoznao anksioznost posle nagomilanog stresa. Kroz pakao sam prolazio, javio se OCD i blaza depresija. Potpuno sam postao neupotrebljiv i bleda senka momka kakav sam pre par godina bio... Anksioznost je kao da stalno osecate neprijatelja ili opasnost a niste u stanju da ga vidite. Poremetio mi se probavni trakt, nisam mogao da spavam a i kad zaspim brzo sam se budio jako uznemiren. Nisam zeleo da pomocu lekova maskiram problem nego sam uleteo u sve ono sto me je prestravljivalo, socijalna interakcija je za mene bila misaona imenica, izlazak u klub uvece pakao (a izlazio sam pre toga deset godina i obozavao te izlaske). Pomoglo mi je sto sam u najvecem naletu anksioznosti imao neodlozan posao (umni), posle dva meseca izuzetno teskog rada, povuklo se. Profunkiconisao sam. zaokupirajte svoj mozak bilo cime sem samim sobom i oseticete boljitak. Samo jos da kazem da se anks. vrlo uspesno leci i da ako ste sada u tom stanju, znajte da ne traje vecno. Pozdrav svima!

auu, pa ja osim noćnih mora sve ostalo imam.

Dodao bih na to: znojavi dlanovi, nervi u misicima koji igraju kao i na ocima, osecaj da sledi neka eksplozija u telu, teg na glavi, obruc oko glave i tenzija u vratu.
Resenje je jednostavnije nego sto covek moze pomisliti: samo treba raditi na tome da ovi simptomi ne postanu obsesija jer sto vise razmisljamo o njima telo ce vise proizvoditi adrenalin i na taj nacin se ulazi u zacarani krug.
Preporucujem knjigu "Hope and help for your nerves" od Claire Weekes.

Ja sam imao bas tezi oblik anksioznosti koji je kasnije odveo u subdepresiju.Dobio sam jedan jaci emotivni udarac koji je samo bio kap koja je prelila casu.Bio sam se bas napijao kako bi prestao da se tresem i razmisljam o svemu.Bio sam previse razdrazljiv i sve sam razgradljivao do mikro detalja.Kad sam jedne veceri sam sebe bio razocarao koliko sam potonuo,resio sam da mora bolje.Otisao sam kod psihijatra,ne da pricam,nego da mi da nesto za smirenje kako bi prestao da pijem.Dao mi je anksiolitit i antidepresiv koji mi je jako,jako pomogao.Omogucio mi je da stanem i razmislim u cemu je problem.Shvatio sam mnoge stvari u tom periodu.Poceo sam sa se posvecujem sebi,da treniram,da se zdravo hranim i da se druzim iskljucivo sa ljudima koji mi jako prijaju.Nemojte da osudjujete sebe jer se rako osecate.Bice bolje,kad tad.Na vama je da se ne unistavate,da se bolje pozicionirate u zivotu i da budete svesni da ce biti bolje,mozda vec sutra.Drzite se,mozete vi to.

Anksioznost se leci kvalitetnim drustvenim zivotom. Covek je stvoren da bude produktivan i aktivan, da bude drustveno odgovoran i socijalno prihvatljiv. Kada ste preokupirani sami sobom i niste produktivni vec vreme provodite iskljucivo u sobi igrajuci igrice ili radite neke trivijalne stvari, stvarate odlicnu podlogu za razvoj nemira, depresije i strahova. Nekome se javi strah od nepoznatog, nekome nemir zbog poljuljanog samopouzdanja, nekome nemir stvara sopstveno neznanje i osecaj nemoci. Depresija, strah i nemir se iskljucivo razvijaju kada niste dovoljno socijalno aktivni, jer ljudi su socijalna bica koja razvijaju svoj intelekt kroz interakciju sa drugim ljudima. Time jacate svoja znanja, sticete iskustvo, razvijate samopouzdanje i menjate percepciju svega postepeno. Kada vase unutrasnje ja nije u skladu sa vasim spoljasnjim ja (odn sa onim sto sam prethodno opisao) dolazi do podloge za razvoj opisanih poremecaja. Nadam se da sam uspeo na neki nacin da pomognem svima koji imaju ovakve probleme. Pronadjite sebe, potrazite zdraviju drustvenu sredinu koja ce vam omoguciti da se razvijate u ljude za kakve ste tkani. Postavite sebi ciljeve koji su realni i sebi stalno govorite: ,,ja to hocu, ja to mogu,ja to zelim!"

osam od devet pogodiše, odličan opis..

Trčanje ljudi, TRČANJE je najbolji lek.

Naučila sam da živim sa strahom. Pod kontrolom je, za sada. Ukoliko eskalira, ponovo ću potražiti stručnu pomoć, kao i godinama ranije.

Možda zvuči kao floskula, ali, od neprocenjivog je značaja podrška porodice i prijatelja. Makar pokušajte da se posvetite radu, šetnjama, dobrim knjigama, muzici, koncertima, filmovima, pozorištu, jednom rečju, kulturi. Ako ste u prilici, putujte.

Inače, svesna sam sopstvene fizičke neaktivnosti, što je dodatno loše, s obzirom na moj invaliditet. Ipak, trudim se da nađem vremena za sve ostalo navedeno i bolje mi je. Ne bežim od anksioznosti. Naprotiv, prihvatam vlastiti strah.

Najlaksi nacin da izlecite anksioznost jeste da je ignorisete tj taj strah od necega i nesigurnost da joj ne pridajete znacaj nego da nastavite funkcuonisati normalno,primer anksioznosti je zaboravnost i nesigurnost recimo krenuli ste i ne secate se dali ste zakljucali kucu,ne vracajte se ni pod razno da provetite,skuvali ste caj i legli da spavate niste sigurnj dali je ringla iskljucena,ne ustajte da proverite taman da ce kuca izgoreti i videcete da ce proci,licno sam imao to iskustvo i shvatio da je to jedini nacin i bio spreman novcanobda platim ako sam nesto stvarno zaboravio da uradim ali 99%je bila anksioznost.

Pobedio sam anksioznost pomocu AUTOGENOG TRENINGA. To je tehnika dubokog opsutanja koju je razvio nemacki psiholog Šulc. Svakom bih preporucio.

9/9 super mi ide....

Citam (po komentarima)i shvatam da sam kao tinejderka pre detsetak i vise godina bila anksiozna,plus opsesivno komplusivni poremecaj,sama sam se izborila,niko nije znao sta mi se desava jer me je bilo stid a ni sama nisam znala sta mi je...proslo je samo od sebe,ne znam kako...

Dva od devet u mom slučaju. Imam 30 godina i solidan posao sa dobrom platom. Neko od komentatora reče da poboljšamo društveni život i da je to rešenje. Zadnjih godinu i po dana, društveni život sam sveo na minimum. Svi mi govore da se više družim sa ljudima, ali meni trenutno ne treba niko. Volim svoju samoću i ne želim da mi iko remeti moj mir i tišinu.

Treba prvo resiti osnovni problem koji je doveo do anksioznosti a nekada je to uzasno tesko i nastaje vrzino kolo. Bar u ovoj zemlji institucije da rade kako treba da se ljudi ne bi samoubijali kad ne vide resenje.

И сâм патим од ОКП још од 2011. Саговорници са неверицом, а често и презиром и исмевањем, размишљају како то да одрасла особа нормалног I.Q. може да мучи муку са прањем руку, зуба и посуђа. Али, више од сваке психотерапије или седатива, мислим да човеку значајно помаже када обавља један разрађени, филозофски “дијалог” са својим психичким стањем. И данас се, упркос свему, јежим “лекова за анксиозност” и оног што сам читао и слушао да они чине човеку, не желим да ме наркоманија икада спашава од било чега, па ни од душевне болести. Уместо тога, научио сам да се против опсесивних мисли борим релативизацијом. Па добро, несавршен сам, омануо сам, нисам довољно педантно нешто одрадио – од каквог је све то истинског значаја у широј егзистенцијалној слици? Није ли човек довољно добар и са његовим манама? Инсистира ли сама природа, као и ми, на такмичењу – и чему такмичење по себи, као идеја? Истинска срећа није у идеји “савршенства” (која управо и јесте само то, идеја), већ у спонтаности, у аутоматизму обављања радњи, у одсуству размишљања о томе како успех МОРА доћи. Други начин моје самотерапије је удубљивање у необичне ствари у природи, медитација. Размишљам о стварима које симболизују велико и непролазно: о сунцу, о шуму мора, о песми китова, о животним циклусима бесмртне медузе... И моје личне бриге постану мање важне.

Разговор са психотерапеутом је свакако оптималан избор, а моја прича вам је била један успутан пример како да анксиозна особа помогне самој себи.

Skoro pa sve jmam osim nocnih mora. Najveca borba mi je strah od bolesti tipa MS. Da li neko ima zujanje u usima?

Ja prodjoh kroz anksioznost. To je poremecaj i izgleda mnogo strasnije nego sto je u stvari. Meni je pomogao bihevioralni klinicki psiholog,nesto malo lekova i najvise knjiga Lindenov metod,koju najtoplije preporucujem. I na kraju rad na sebi i izlaganje situacijama. Nema predaje,sve dodje i sve prodje.

Upravo citam knjigu "at last a life" od Paul David-a! Ko ima problema sa anksioznoscu neka uzme da je procita.

Djordje hvala ti na recima podrske i kratkom i jasnom stavu..stvarno hvala.

taj sam

Skoro celom adolescencijom se borim sa socijalnom anksioznoscu koja me je kasnije dovela do depresije. Sta znam, ni sam ne znam kako sam je savladao, uglavnom posle depresije sam prihvatio strahove i krenuo da se suocavam sa njima i poceo da cenim zivot i trenutke vise, valjda je to moralo da kulminira da bih preduzeo nesto. Sada sam potpuno zdrav, ali ostaje zal za propustenim prilikama zbog anksioznosti..

Ne borite se protiv straha, prihvatite da je tu. Oprostite sebi unapred svaki novi pad t.j napad. Pocnite sa fizickom aktivnoscu, trcanje ili teretana. Izbacite kafu, alkohol i secer svedite na najmanju mogucu meru. Prekinite sve nezdrave odnose u svom zivotu. Postanite svesni svega sto je lepo u vasem zivotu i osetite zahvalnost za to, i negujte taj osecaj iz dana u dan. Shvaticete da vam se svakoga dana deogodi mnogo vise lepih nego neprijatnih stvari. Posle svega, necete ni biti svesni momenta kada anksioznost nestane.

Do skora sam bio anksiozan.

Tako vam je to prvih sto godina, svaki đavo napada posle sve ide lako ništa ti ne smeta i ne boli xD

Kao sto neko napisa : Nista nije vjecno pa tako ni aksioznost. Zapamtite korak po korak, zaokupirajte misli neki dobrim filmom ili emisijom, knjigom, a najvise dobrim drustvom i smjehom uz to rekreacijom a pogotovo drustvenim sportovima. Neizostavno je napomenuti zdrava hrana i svjez vazduh. Kad tad cete osjetiti poboljsanje :)

Upravu ste za sve! Takodje i ljudi u komentarima. Trebao mi je ovakav tekst. Nekoliko meseci sam imao sve simptome, taj teg na vrhu glave koji neko spominje, trnjenje tela, igranje misica ruke, noge, oko oka, cak bol u nosu tj. sinusima iako nisam bio prehladjen, nekoliko puta se budim iz sna naglo ustajem bez vazduha iako nisam nista sanjao, otezano disanje, lupanje srca bukvalno sam mislio da umirem. Otisao sam kod neurologa (svi kazu najboljeg) na pregled, koji me je pregledao i rekao da sam uzasno napet, cak neke stvari koje nisam ni pomenuo on je sam rekao da ih imam i bio u pravu. Prepisao mi je antidepresive ali nisam ih ni pio. Meni je samo to saznanje da sam fizicki ok i da je sve psiha dovelo do toga da mi bude mnogo bolje. Ipak mozda nekad ipak krenem da uzimam AD jer su dobri navodno i za OKP sa kojim se takodje borim koji je mozda i doveo do ovoga.

@bond Nemoj da se cudis zbog onih koji naizgled imaju sve a anksiozni su. Anksioznost je posledica njihovog puta do toga da imaju sve.Na kraju se nadjes u zacaranom krugu, na jednoj strani si ispunjen i ostvaren ali vise ne uzivas u tome jer si na putu tih ostvarenja postao izduvan balon.

Borim se sa anksooznoscu vec par godina imam strahive zujanje u usima i probleme sa vidom( flotere). Pod stresom sam konstantno.. kako da izlecim ova stanja?

Jedan najkraci savet... zavolite vase simptome koliko god da su strasni, tokom godina sam naucio da se zapravo neprihvatanje istih i prkosom od same anksioznosti ona i stvara... prvo ce vam smetati, zatim cete ih tolerisati, a na kraju kad dodje u stanje da vam je apsolutno svejedno imate li simptome ili nemate tad se zapravo i povlaci zato sto gubi okidac...

Koliko vidim po komenrarima najvaznije je omati posao i nrce biti nikakve anksioznosti .. Greška

sve po redu i jos mnogo toga,,,

Nije mi jasno da ovakvo stanje pogadja normalne ljude. Tu mislim na ljude koji su zdravi, imaju normalan posao, vezu i sve drugo. Ja nemam nista, a tesko i da cu imati. Posao katastrofa, od bilo kakve veze sam daleko milion svetlosnih godina. Tako da normalnim ljudima preporucujem da uzivaju u zivotu, jer tamo negde postoje ljudi koji nikad nece imati ono sto oni imaju. Ja znam zasto sam takav kakav jesam i to se nece promeniti, ali ako imas sve sto sam prethodno naveo nema potrebe da budes u takvim psihickim stanjima.

ovo je sve istina. upravo ovaki simptimi. imao sam ove simptome. pronasao sam reformiranu crkvu.pa sam duhovnoscu i vjerom u Isusa i hriscanskom psihologijom izvukao iz ovoga.

@MarkoPk
Ja imam tu bolest.I razmisljam o njoj.Stanje mi se pogorsa kada intenzivnije o tome razmisljam.Jer desi se da sama sebe upitam da li cu moci nesto da uradim,bas zbog bolesti.?!I onda krenu razmisljanja.Jeste,to me plasi.
I sada,kada sam u mirnoj fazi bolesti opet o tome mislim.Medjutim,prihvatila sam da je bolje da ne mislim unapred.Mislila,ne mislila o tome bolest ostaje.Samo cu pogorsati.E,od kada sam tako pocela da razmisljam mnogo mi je lakse.Imam vremena da se bavim drugim stvarima i bolje se osecam.Nekako sam sama sebe nagovorila na to.
Pomirila sam se sa time da imam MS i zelim da zivim,da se druzim,da idem svuda gde mogu(gde ne mogu,nema veze,ima gde mogu).
Pravu anksioznost sam imala bas kada su mi otkrili bolest i rekli da nema leka za MS,ali za anksioznost ima.

Мене кад ухвати анксиозност ја узмем и шетам по Аџиним ливадама. Лек за душу.

Mislim da se većina ljudi, može "prepoznati" u navedenom. Svakodnevni život nas neminovno tera, u anksioznost.

Sta je anksioznost konkretno? Jel to nesto poput depresije, loseg raspolozenja, letargije??

ovo je sve istina. upravo ovaki simptimi. imao sam ove simptome. pronasao sam reformiranu crkvu.pa sam duhovnoscu i vjerom u Isusa i hriscanskom psihologijom izvukao iz ovoga.

Nije mi jasno da ovakvo stanje pogadja normalne ljude. Tu mislim na ljude koji su zdravi, imaju normalan posao, vezu i sve drugo. Ja nemam nista, a tesko i da cu imati. Posao katastrofa, od bilo kakve veze sam daleko milion svetlosnih godina. Tako da normalnim ljudima preporucujem da uzivaju u zivotu, jer tamo negde postoje ljudi koji nikad nece imati ono sto oni imaju. Ja znam zasto sam takav kakav jesam i to se nece promeniti, ali ako imas sve sto sam prethodno naveo nema potrebe da budes u takvim psihickim stanjima.

Najlaksi nacin da izlecite anksioznost jeste da je ignorisete tj taj strah od necega i nesigurnost da joj ne pridajete znacaj nego da nastavite funkcuonisati normalno,primer anksioznosti je zaboravnost i nesigurnost recimo krenuli ste i ne secate se dali ste zakljucali kucu,ne vracajte se ni pod razno da provetite,skuvali ste caj i legli da spavate niste sigurnj dali je ringla iskljucena,ne ustajte da proverite taman da ce kuca izgoreti i videcete da ce proci,licno sam imao to iskustvo i shvatio da je to jedini nacin i bio spreman novcanobda platim ako sam nesto stvarno zaboravio da uradim ali 99%je bila anksioznost.

Sta je anksioznost konkretno? Jel to nesto poput depresije, loseg raspolozenja, letargije??

Anksioznost se leci kvalitetnim drustvenim zivotom. Covek je stvoren da bude produktivan i aktivan, da bude drustveno odgovoran i socijalno prihvatljiv. Kada ste preokupirani sami sobom i niste produktivni vec vreme provodite iskljucivo u sobi igrajuci igrice ili radite neke trivijalne stvari, stvarate odlicnu podlogu za razvoj nemira, depresije i strahova. Nekome se javi strah od nepoznatog, nekome nemir zbog poljuljanog samopouzdanja, nekome nemir stvara sopstveno neznanje i osecaj nemoci. Depresija, strah i nemir se iskljucivo razvijaju kada niste dovoljno socijalno aktivni, jer ljudi su socijalna bica koja razvijaju svoj intelekt kroz interakciju sa drugim ljudima. Time jacate svoja znanja, sticete iskustvo, razvijate samopouzdanje i menjate percepciju svega postepeno. Kada vase unutrasnje ja nije u skladu sa vasim spoljasnjim ja (odn sa onim sto sam prethodno opisao) dolazi do podloge za razvoj opisanih poremecaja. Nadam se da sam uspeo na neki nacin da pomognem svima koji imaju ovakve probleme. Pronadjite sebe, potrazite zdraviju drustvenu sredinu koja ce vam omoguciti da se razvijate u ljude za kakve ste tkani. Postavite sebi ciljeve koji su realni i sebi stalno govorite: ,,ja to hocu, ja to mogu,ja to zelim!"

Ko u Srbiji razmislja pozitivno o buducnosti? A da nije politicar ili lopov (koja je inace razlika).

Trčanje ljudi, TRČANJE je najbolji lek.

Kao neko ko je pakao prosao sa anskioznoscu, nekoliko kratkih saveta. 1. Meditiranje ujutru I uvece, za pocetak bar 3,4 minuta. 2. Trening redovan, teretana, dzoging itd.. 3. Ishrana, zdraviji obroci, obavezno kvalitetan dorucak, pun proteina. I na kraju znajte da je sve u redu, nista nije vecno, bice bolje, mora.

Pobedio sam anksioznost pomocu AUTOGENOG TRENINGA. To je tehnika dubokog opsutanja koju je razvio nemacki psiholog Šulc. Svakom bih preporucio.

Ne borite se protiv straha, prihvatite da je tu. Oprostite sebi unapred svaki novi pad t.j napad. Pocnite sa fizickom aktivnoscu, trcanje ili teretana. Izbacite kafu, alkohol i secer svedite na najmanju mogucu meru. Prekinite sve nezdrave odnose u svom zivotu. Postanite svesni svega sto je lepo u vasem zivotu i osetite zahvalnost za to, i negujte taj osecaj iz dana u dan. Shvaticete da vam se svakoga dana deogodi mnogo vise lepih nego neprijatnih stvari. Posle svega, necete ni biti svesni momenta kada anksioznost nestane.

Do skora sam bio anksiozan.

Dva od devet u mom slučaju. Imam 30 godina i solidan posao sa dobrom platom. Neko od komentatora reče da poboljšamo društveni život i da je to rešenje. Zadnjih godinu i po dana, društveni život sam sveo na minimum. Svi mi govore da se više družim sa ljudima, ali meni trenutno ne treba niko. Volim svoju samoću i ne želim da mi iko remeti moj mir i tišinu.

Upravo citam knjigu "at last a life" od Paul David-a! Ko ima problema sa anksioznoscu neka uzme da je procita.

Citam (po komentarima)i shvatam da sam kao tinejderka pre detsetak i vise godina bila anksiozna,plus opsesivno komplusivni poremecaj,sama sam se izborila,niko nije znao sta mi se desava jer me je bilo stid a ni sama nisam znala sta mi je...proslo je samo od sebe,ne znam kako...

Upravu ste za sve! Takodje i ljudi u komentarima. Trebao mi je ovakav tekst. Nekoliko meseci sam imao sve simptome, taj teg na vrhu glave koji neko spominje, trnjenje tela, igranje misica ruke, noge, oko oka, cak bol u nosu tj. sinusima iako nisam bio prehladjen, nekoliko puta se budim iz sna naglo ustajem bez vazduha iako nisam nista sanjao, otezano disanje, lupanje srca bukvalno sam mislio da umirem. Otisao sam kod neurologa (svi kazu najboljeg) na pregled, koji me je pregledao i rekao da sam uzasno napet, cak neke stvari koje nisam ni pomenuo on je sam rekao da ih imam i bio u pravu. Prepisao mi je antidepresive ali nisam ih ni pio. Meni je samo to saznanje da sam fizicki ok i da je sve psiha dovelo do toga da mi bude mnogo bolje. Ipak mozda nekad ipak krenem da uzimam AD jer su dobri navodno i za OKP sa kojim se takodje borim koji je mozda i doveo do ovoga.

@bond Nemoj da se cudis zbog onih koji naizgled imaju sve a anksiozni su. Anksioznost je posledica njihovog puta do toga da imaju sve.Na kraju se nadjes u zacaranom krugu, na jednoj strani si ispunjen i ostvaren ali vise ne uzivas u tome jer si na putu tih ostvarenja postao izduvan balon.

Borim se sa anksooznoscu vec par godina imam strahive zujanje u usima i probleme sa vidom( flotere). Pod stresom sam konstantno.. kako da izlecim ova stanja?

Treba prvo resiti osnovni problem koji je doveo do anksioznosti a nekada je to uzasno tesko i nastaje vrzino kolo. Bar u ovoj zemlji institucije da rade kako treba da se ljudi ne bi samoubijali kad ne vide resenje.

Djordje hvala ti na recima podrske i kratkom i jasnom stavu..stvarno hvala.

Skoro pa sve jmam osim nocnih mora. Najveca borba mi je strah od bolesti tipa MS. Da li neko ima zujanje u usima?

Kao sto neko napisa : Nista nije vjecno pa tako ni aksioznost. Zapamtite korak po korak, zaokupirajte misli neki dobrim filmom ili emisijom, knjigom, a najvise dobrim drustvom i smjehom uz to rekreacijom a pogotovo drustvenim sportovima. Neizostavno je napomenuti zdrava hrana i svjez vazduh. Kad tad cete osjetiti poboljsanje :)

Dodao bih na to: znojavi dlanovi, nervi u misicima koji igraju kao i na ocima, osecaj da sledi neka eksplozija u telu, teg na glavi, obruc oko glave i tenzija u vratu.
Resenje je jednostavnije nego sto covek moze pomisliti: samo treba raditi na tome da ovi simptomi ne postanu obsesija jer sto vise razmisljamo o njima telo ce vise proizvoditi adrenalin i na taj nacin se ulazi u zacarani krug.
Preporucujem knjigu "Hope and help for your nerves" od Claire Weekes.

osam od devet pogodiše, odličan opis..

taj sam

Imam 25 godina, zdav sam, prav sam. Imam solidna primanja, vezu, drugare, hobi. Pre tacno godinu dana sam spoznao anksioznost posle nagomilanog stresa. Kroz pakao sam prolazio, javio se OCD i blaza depresija. Potpuno sam postao neupotrebljiv i bleda senka momka kakav sam pre par godina bio... Anksioznost je kao da stalno osecate neprijatelja ili opasnost a niste u stanju da ga vidite. Poremetio mi se probavni trakt, nisam mogao da spavam a i kad zaspim brzo sam se budio jako uznemiren. Nisam zeleo da pomocu lekova maskiram problem nego sam uleteo u sve ono sto me je prestravljivalo, socijalna interakcija je za mene bila misaona imenica, izlazak u klub uvece pakao (a izlazio sam pre toga deset godina i obozavao te izlaske). Pomoglo mi je sto sam u najvecem naletu anksioznosti imao neodlozan posao (umni), posle dva meseca izuzetno teskog rada, povuklo se. Profunkiconisao sam. zaokupirajte svoj mozak bilo cime sem samim sobom i oseticete boljitak. Samo jos da kazem da se anks. vrlo uspesno leci i da ako ste sada u tom stanju, znajte da ne traje vecno. Pozdrav svima!

Tako vam je to prvih sto godina, svaki đavo napada posle sve ide lako ništa ti ne smeta i ne boli xD

Мене кад ухвати анксиозност ја узмем и шетам по Аџиним ливадама. Лек за душу.

9/9 super mi ide....

Koliko vidim po komenrarima najvaznije je omati posao i nrce biti nikakve anksioznosti .. Greška

Jedan najkraci savet... zavolite vase simptome koliko god da su strasni, tokom godina sam naucio da se zapravo neprihvatanje istih i prkosom od same anksioznosti ona i stvara... prvo ce vam smetati, zatim cete ih tolerisati, a na kraju kad dodje u stanje da vam je apsolutno svejedno imate li simptome ili nemate tad se zapravo i povlaci zato sto gubi okidac...

@MarkoPk
Ja imam tu bolest.I razmisljam o njoj.Stanje mi se pogorsa kada intenzivnije o tome razmisljam.Jer desi se da sama sebe upitam da li cu moci nesto da uradim,bas zbog bolesti.?!I onda krenu razmisljanja.Jeste,to me plasi.
I sada,kada sam u mirnoj fazi bolesti opet o tome mislim.Medjutim,prihvatila sam da je bolje da ne mislim unapred.Mislila,ne mislila o tome bolest ostaje.Samo cu pogorsati.E,od kada sam tako pocela da razmisljam mnogo mi je lakse.Imam vremena da se bavim drugim stvarima i bolje se osecam.Nekako sam sama sebe nagovorila na to.
Pomirila sam se sa time da imam MS i zelim da zivim,da se druzim,da idem svuda gde mogu(gde ne mogu,nema veze,ima gde mogu).
Pravu anksioznost sam imala bas kada su mi otkrili bolest i rekli da nema leka za MS,ali za anksioznost ima.

Skoro celom adolescencijom se borim sa socijalnom anksioznoscu koja me je kasnije dovela do depresije. Sta znam, ni sam ne znam kako sam je savladao, uglavnom posle depresije sam prihvatio strahove i krenuo da se suocavam sa njima i poceo da cenim zivot i trenutke vise, valjda je to moralo da kulminira da bih preduzeo nesto. Sada sam potpuno zdrav, ali ostaje zal za propustenim prilikama zbog anksioznosti..

И сâм патим од ОКП још од 2011. Саговорници са неверицом, а често и презиром и исмевањем, размишљају како то да одрасла особа нормалног I.Q. може да мучи муку са прањем руку, зуба и посуђа. Али, више од сваке психотерапије или седатива, мислим да човеку значајно помаже када обавља један разрађени, филозофски “дијалог” са својим психичким стањем. И данас се, упркос свему, јежим “лекова за анксиозност” и оног што сам читао и слушао да они чине човеку, не желим да ме наркоманија икада спашава од било чега, па ни од душевне болести. Уместо тога, научио сам да се против опсесивних мисли борим релативизацијом. Па добро, несавршен сам, омануо сам, нисам довољно педантно нешто одрадио – од каквог је све то истинског значаја у широј егзистенцијалној слици? Није ли човек довољно добар и са његовим манама? Инсистира ли сама природа, као и ми, на такмичењу – и чему такмичење по себи, као идеја? Истинска срећа није у идеји “савршенства” (која управо и јесте само то, идеја), већ у спонтаности, у аутоматизму обављања радњи, у одсуству размишљања о томе како успех МОРА доћи. Други начин моје самотерапије је удубљивање у необичне ствари у природи, медитација. Размишљам о стварима које симболизују велико и непролазно: о сунцу, о шуму мора, о песми китова, о животним циклусима бесмртне медузе... И моје личне бриге постану мање важне.

Разговор са психотерапеутом је свакако оптималан избор, а моја прича вам је била један успутан пример како да анксиозна особа помогне самој себи.

Naučila sam da živim sa strahom. Pod kontrolom je, za sada. Ukoliko eskalira, ponovo ću potražiti stručnu pomoć, kao i godinama ranije.

Možda zvuči kao floskula, ali, od neprocenjivog je značaja podrška porodice i prijatelja. Makar pokušajte da se posvetite radu, šetnjama, dobrim knjigama, muzici, koncertima, filmovima, pozorištu, jednom rečju, kulturi. Ako ste u prilici, putujte.

Inače, svesna sam sopstvene fizičke neaktivnosti, što je dodatno loše, s obzirom na moj invaliditet. Ipak, trudim se da nađem vremena za sve ostalo navedeno i bolje mi je. Ne bežim od anksioznosti. Naprotiv, prihvatam vlastiti strah.

Ja prodjoh kroz anksioznost. To je poremecaj i izgleda mnogo strasnije nego sto je u stvari. Meni je pomogao bihevioralni klinicki psiholog,nesto malo lekova i najvise knjiga Lindenov metod,koju najtoplije preporucujem. I na kraju rad na sebi i izlaganje situacijama. Nema predaje,sve dodje i sve prodje.

sve po redu i jos mnogo toga,,,

Nije los tekst. Istina je, anksioznost ima milion fizickih simptoma, lupanje srca, grcenje misica, bolovi, trnci, svrab, preznojavanje, talasi vrucine. Napetost i strah svi nekad osecaju ali hronicna anksioznost je jeziva. Licno se borim sa njom preko deset godina i toliko je jaka da sam na kraju upao i u depresiju. Covek postane nefunkcionalan, ne moze da izadje iz kuce sam. Plasi se raznih situacija za koje bezrazlozno veruje da ce mu povecati strahove. Strasno je sto i dalje mnogi da ne kazem vecina ljudi smatra ove poremecaje za razmazenost i neke licne hirove obolelih. A ko je okusio i na kratko sve cari anksioznosti taj gleda svet drugim ocima.

auu, pa ja osim noćnih mora sve ostalo imam.

Ja sam imao bas tezi oblik anksioznosti koji je kasnije odveo u subdepresiju.Dobio sam jedan jaci emotivni udarac koji je samo bio kap koja je prelila casu.Bio sam se bas napijao kako bi prestao da se tresem i razmisljam o svemu.Bio sam previse razdrazljiv i sve sam razgradljivao do mikro detalja.Kad sam jedne veceri sam sebe bio razocarao koliko sam potonuo,resio sam da mora bolje.Otisao sam kod psihijatra,ne da pricam,nego da mi da nesto za smirenje kako bi prestao da pijem.Dao mi je anksiolitit i antidepresiv koji mi je jako,jako pomogao.Omogucio mi je da stanem i razmislim u cemu je problem.Shvatio sam mnoge stvari u tom periodu.Poceo sam sa se posvecujem sebi,da treniram,da se zdravo hranim i da se druzim iskljucivo sa ljudima koji mi jako prijaju.Nemojte da osudjujete sebe jer se rako osecate.Bice bolje,kad tad.Na vama je da se ne unistavate,da se bolje pozicionirate u zivotu i da budete svesni da ce biti bolje,mozda vec sutra.Drzite se,mozete vi to.

Mislim da se većina ljudi, može "prepoznati" u navedenom. Svakodnevni život nas neminovno tera, u anksioznost.