Psihički poremećaji nisu bolest?

šta ne znaš da lečiš, a ti normalizuj.

Problem i jeste što ih institucije tretiraju kao "osobe sa problemom", vraćaju na ulicu, a onda ta ista osoba osvane kao glavni "junak" u jutarnjem izdanju, rubrika Crna hronika. Psihički ozbiljno bolesne osobe treba izolovati zbog bezbednosti drugih, kao i njih samih. Ako postoji karantin za retke i infektivne bolesti, koje se takodje mogu smatrati kao "privremeni problem", onda je sasvim logično da se isti princip primenjuje i u ovom slučaju. U oba slučaja rizik po okolinu je izuzetno visok, naročito što pacijent može, bez prethodne naznake, da "okine" u svakom momentu.

Ja ovo tvrdim odavno, a nisam psiholog. Nema poente leciti psihicke poremecaje lekovima. Najlakse je nakrkati nekoga pilulama tako da ovaj vise ne zna ni gde je ni sta je. Poenta je pronaci uzrok a ne leciti posledicu. Ali posto se taj princip ne primenjuje ni u regularnoj medicini, posebno kod nas, kako i ocekivati da ga primene u psihologiji i psihoterapiji.

ne treba mešati nasilje i ovu temu jer su ljudi sa problrmima ili bolestima povezani sa ubistvima izmedju 1 i 2%.

@Našminkana: Sve je to lepo što ti predlažeš,međutim,u stvarnosti to malo drugačije izgleda. Kad u prijemnoj ambulanti imaš osobu koja je ekstremno agitirana,proživljava intenzivne perceptivne obmane,i disociranog je misaonog toka,tad nije ni vreme ni mesto za psihoterapiju. Tada samo neuroleptički lekovi pomažu.

Mislim da svi ljudi u životu nailaze na probleme, nekada manje, nekada one koji mogu da ih potpuno slome. Život nikoga nije poštedeo toga. Svi smo se suočili sa bolestima, svojim ili svojih najbližih, gubicima onih koji su nam najdraži, teškim egzistencijalnim problemima,zlim ljudima ali neki ljudi imaju kapacitet da se iz toga izvuku lakše i bezbolnije, a neki ne. Onima koji to ne mogu treba pomoći, prvo im treba pomoć stručnog lica, pa onda pomoć makar jedne bliske osobe. Ne znam da li kad se čovek jednom stvarno potpuno slomi može da bude ono što je bio. Mada verujem da nema neizlečivih. Treba samo više humanosti među ljudima i pomoći jedni drugima. Ove kategorije su danas potpuno passe, pre će te neko još više gurnuti nego ti pružiti ruku. Mislim da ljudi treba sami da nauče da se izbore za sebe. Nisam baš sigurna koji je pravi način, a i nije univerzalan. Ipak verujem da postoji. Inače znam da su Englezi najveći protivnici lečenja ove vrste bolesti medikamentima, osim gde je to neizbežno. U ostalim zemljama se daleko lakše poseže za lekovima, pa čak kad su u pitanju i sasavim mlade osobe.

Opet ovi novotarci, zene i feministi uglavnom, u nedostatku znanja, talenta i sposobnosti za nauku, koja istorijski i materijalno pripada muskarcima, prodaju maglu.

Opet ovi novotarci, zene i feministi uglavnom, u nedostatku znanja, talenta i sposobnosti za nauku, koja istorijski i materijalno pripada muskarcima, prodaju maglu.

Problem i jeste što ih institucije tretiraju kao "osobe sa problemom", vraćaju na ulicu, a onda ta ista osoba osvane kao glavni "junak" u jutarnjem izdanju, rubrika Crna hronika. Psihički ozbiljno bolesne osobe treba izolovati zbog bezbednosti drugih, kao i njih samih. Ako postoji karantin za retke i infektivne bolesti, koje se takodje mogu smatrati kao "privremeni problem", onda je sasvim logično da se isti princip primenjuje i u ovom slučaju. U oba slučaja rizik po okolinu je izuzetno visok, naročito što pacijent može, bez prethodne naznake, da "okine" u svakom momentu.

Ja ovo tvrdim odavno, a nisam psiholog. Nema poente leciti psihicke poremecaje lekovima. Najlakse je nakrkati nekoga pilulama tako da ovaj vise ne zna ni gde je ni sta je. Poenta je pronaci uzrok a ne leciti posledicu. Ali posto se taj princip ne primenjuje ni u regularnoj medicini, posebno kod nas, kako i ocekivati da ga primene u psihologiji i psihoterapiji.

šta ne znaš da lečiš, a ti normalizuj.

ne treba mešati nasilje i ovu temu jer su ljudi sa problrmima ili bolestima povezani sa ubistvima izmedju 1 i 2%.

Mislim da svi ljudi u životu nailaze na probleme, nekada manje, nekada one koji mogu da ih potpuno slome. Život nikoga nije poštedeo toga. Svi smo se suočili sa bolestima, svojim ili svojih najbližih, gubicima onih koji su nam najdraži, teškim egzistencijalnim problemima,zlim ljudima ali neki ljudi imaju kapacitet da se iz toga izvuku lakše i bezbolnije, a neki ne. Onima koji to ne mogu treba pomoći, prvo im treba pomoć stručnog lica, pa onda pomoć makar jedne bliske osobe. Ne znam da li kad se čovek jednom stvarno potpuno slomi može da bude ono što je bio. Mada verujem da nema neizlečivih. Treba samo više humanosti među ljudima i pomoći jedni drugima. Ove kategorije su danas potpuno passe, pre će te neko još više gurnuti nego ti pružiti ruku. Mislim da ljudi treba sami da nauče da se izbore za sebe. Nisam baš sigurna koji je pravi način, a i nije univerzalan. Ipak verujem da postoji. Inače znam da su Englezi najveći protivnici lečenja ove vrste bolesti medikamentima, osim gde je to neizbežno. U ostalim zemljama se daleko lakše poseže za lekovima, pa čak kad su u pitanju i sasavim mlade osobe.

@Našminkana: Sve je to lepo što ti predlažeš,međutim,u stvarnosti to malo drugačije izgleda. Kad u prijemnoj ambulanti imaš osobu koja je ekstremno agitirana,proživljava intenzivne perceptivne obmane,i disociranog je misaonog toka,tad nije ni vreme ni mesto za psihoterapiju. Tada samo neuroleptički lekovi pomažu.