Ovaj deo teksta koji govori o zajedljivom pogledu kolega, umesto na primer pozitivne vibracije koju nam salje je apsolutno tacno. Ja sam pocela tek da radim i svaki dan se na poslu osecam kao da ce me srcka strefiti. Na primer, kad god se neko u kancelariji nasmeje, ja pomislim da to ima veze sa mnom ili kada mi da neku kritiku, toliko mi neprijatno bude da mi dodje da se rasplacem, a tek sam na pocetku. Secam se kada sam pre par godina radila praksu od 2 meseca, koliko god da sam naucila i uzivala, svaki dan sam se osecala isto kao sto se osecam sada. Taj konstantni pritisak od toga sta ce ljudi da misle o meni,kako god da uradim zadatak bice gresaka velikih, najgora sam....Na pauze idem sama i drzim se podalje. Mislim da svi imaju nesto protiv mene....ALI NEVEROVATNA JE STVAR I VERUJEM DA CE SE MNOGI SLOZITI KOJU CITAJU I PRONALAZE SE U OVOJ TEMI, A TO JESTE UPRAVO STRAH DA PUSTIMO TAJ OSECAJ NESIGURNOSTI I PANIKE.JER KADA GA IMAMO, OSECAMO SE PRIPREMLJENIMA NA PORAZE I NEGATIVNE SITUACIJE I USUSKANI SMO U TOM OSECAJU. Ta ususkanost ubija!!!i mislim da je zaista idealan period, imam 25 godina, da pronadjem nekoga sa kim mogu da razgovaram.
Procitao sam nekoliko komentara gde ljudi kazu da nema pomoci za anksioznost, socijalnu fobiju i napade panike. Prvo to nije istina, problem je u veoma malom broju dobrih psihoterapeuta kod nas. Ako odete u nas Dom zdravlja oni ce vam dati lekove sto je potpuno pogresno. Lekovi se po pravilu daju samo osobama koje umaju urodjene psihicke smetnje(psihoze) kao sto je sizofrenija a stecene psihicke smetnje(neuroze), osim ako nije u pitanju teska depresija najbolje je resavati terapijom 'razgovora'. Ljudi verujte mi, neuroze su izlecive, znam da to ne izgleda tako, ja sam mislio da je to moje prirodno stanje dugo vremena pre nego sto sam se obratio psihijatru. Imao sam konstantno znojenje dlanova, stopala, pazuha crne misli kako nikad nista nece biti u redu a na sve to uzasnu nelagodnost kada se nadjem okruzen vecim brojem ljudi. Naime moje stanje je proizaslo iz odnosa mog oca prema meni, uvek mi je govorio da od mene nece biti nista, da sam glup, da cu zavrsiti u kontejneru kao skitnica...To je dovelo do mog totalnog gubitka samopouzdanja, osecaja bezvrednosti i osecaja potpune beskorisnosti. Skoro sve neuroze imaju korene u ranom detinjstvu i vremenu osnovnog i srednjeg obrazovanja. Najtezi oblik neuroza nastaje seksualnim zlostavljanjem, drugi tezi oblik nastaje fizickim zlostavljanjem i konacno najrasprostranjeniji je oblik psihickog zlostavljanja dece. Meni je trebalo 10 godina da shvatim da imam problem ali sada vec godinu dana idem kod izvrsnog psihoterapeuta u Bgd. i osecam se bolje nego ikad, naravno kraj terapije nije jos ni blizu ali pomak je neverovatan, inace imam 30 godina.
Jedna devojka je dole dobro napisala da ne treba mesati strah od ljudi,nisko samopuzdanje i personalne preferencije koje npr. odgovaraju vasem karakteru i temperamentu...
Npr. kao i sto je napisala, nemamo svi iste socijalne potrebe (preferencije), zato sto nekima jednostavno treba vise da bi stekli poverenje ,i naravno da se neki ne osecaju dobro kada ih drugi iako sa najboljim namerema traze,zovu itd...introverti ne moraju da budu "osobenjaci", i to su osobe koje se druze idu na zurke,ulaze u emotivne veze, i oni su socijalno aktivne osobe, ali imaju veliku potrebu da integrisu te svoje utiske...Isto tako im odgovara vise da se druze u manjim krugovima prijateljstva,da ne komuniciraju otvoreno sa novim poznanicima i zbog toga ih nekada percipiraju kao isljucive...
Zato moramo razlikovati te neretko ,urodjene potrebe, od eventualnog straha od ljudi koji narusava socijalni zivot...morate razmisljati o sebi i svojim socijalnim potrebama sagledavajuci sta vam odgovara a sta ne,zato sto ako potencirate neka poznanstva sa ljudima sa kojima nemate dobru komunikaciju ili prisustva dogadjajima koji vam neodgovaraju,posle toga osecate se nelagodno,grize vas savest,postajete napeti,isfrustrirani mozete vrlo lako da sagorite, ili da razlivjete odbojnost prema ljudima uopste i razvijete fobiju...
Moze se ta nelagoda manifestovati i u jednu drugu formu straha koja se manifestuje kroz nisko samopouzdanje...pa tako umesto nekih somatotipskih reakcija ili napadima panike mozete reagovati na nekom blazem nivou crvenilom u obrazima ili stidljivoscu...
Dobra vest je da postoji mnogo nacina da se takvi strahovi prevazidju...i pre nego sto neko pocne da ocajava, ili ne dao Bog zapadne u depresiju,treba potraziti strucnu pomoc...kao i sto su u nekim komentarima navedene, postoji mnostvo ne farmakoterapija, poput psihoanalitickih,rebt,tranzicionih,hipnogenih, i veoma popularnu "Biblio" terapiju za vernike itd...iako bih savetovao da osobe sa ovakvim problemom prvo zatraze strucnu pomoc,postoji i mnogo nacina kojima mozete pomoci sami sebi...jednu tehniku za koju sam video da je dala izuzetne rezultate jeste tehnika "Auto-sugestije" koja je veoma prakticna i sada da ne bih pisao, za zainteresovane postoji mnostvo lieratura na internetu...
e pa ovo je super tema, samo je kratak tekst i nema puno komentara nazalost. I ja sam jedna od VAS!cesto se nerviram sto osecam da cu uvek imati tu dozu nesigurnosti kada su ljudi u pitanju i da nikada necu moci da je se otarasim.na primer, sama bih mogla i jesam, putovati na festivale sirom sveta, upoznavati ljude bez problema, druziti se, ali kada sam sama zapadnem u depresiju,jer shvatam da povrsinski kontakt sa ljudima nije smisao prijateljstva.onog trenutka kada treba da se pokazem pred nekim, uhvati me takva panika da osecam da cu se onesvestiti, ne mogu uvece da spavam, ne mogu da jedem etc.ukoliko sam sa svojim drustvom i znam da dolazi neka osoba koju ne poznajem, obuzme me strah kako cu i sta cu da pricam sa tom osobom. Takodje, ukoliko malo popijem i opustim se bude bolje, ali onda sutra dan neprekidno razmisljam o tome sta sam rekla, kako sam se ponasala, da li sam to bila ja!a na prvi pogled....niko ne bi rekao da se svakodnevno borim sa svojim demonima.eh zivote
STRAH SE POBEDJUJE SAMO AKO MU IDES U SUSRET TJ FRONTALNO PA NEK BUDE STA BUDE!
Nekad se izgubi bitka ali ne i rat! Svakako pozitivan rezultat Vas ceka na kraju! Samo napred krupnim koracima ka strahu!
Sobzirom da je ovde strah vas najveci naprijatelj onda neprijatelja treba sto bolje upoznati kako bi ga porazili!
Ljudi znam da je nekad jako tesko ali svako ima snage za to! Zato samo napred u bolje sutra! Zivot je jedan i ne treba ga traciti na nekim tamo strahovima!
@123
Nikako se ne slazem s tobom... Naprotiv, ja sam svoj problem preokrenula u nesto dobro. Shvativsi da sam introvertna, da se ne osecam dobro kada sam svaki dan u interakciji sa mnogo ljudi (fakultet), pa cak ni istih ljudi, a da ne spominjem koliko se i nesvesno trudim da odbijem nove, nepozante ljude samo da bih izbegla dalju komunikaciju; prigrlila sam samocu i izvlacim najbolje iz sebe- uzivam u citanju, neprestano hranim glad za novim znanjima, stvaram (vizuelne umetnosti), uopste, potpuno se posvecujem radu na sebi.
Naravno da ima momenata kada zelim da sam u guzvi, kada sam potpuno opustena i uzivam u drustvu, ali jako se brzo zasitim pa mi je potreban dug period izolacije da bih se ponovo dobro osecala medju ljudima... Jako tesko odrzavam prijateljstva- jedini ljudi koji su mi ostali zaista prijatelji su oni koji razumeju ovu vrstu potrebe za izolacijom.
Nikada nisam imala vezu iz prostog razloga jer nikada nisam osecala dovoljno razumevanja od strane nekoga sa kim bih zelela takvu vrstu odnosa- zaista je smesna trivijalnost odnosa u koje se ljudi najcesce uplicu ne bi li izbegli minut samoce... a, opet, tranzicija izmedju prijateljstva i veze je pogubna!:]
Za anksioznost ili ako je problem jos veci-napade panike i straha naravno da IMA LEKA a oni koji pisu ovde da leka nema polaze od njih samih jer ga nisu nasli.Nazalost,u Srbiji niko ne ide na psihoanalizu(ne na psuhiterapiju vec na pravu psihoanalizu,ne bih sad da ovde objasnjavam razliku,za to postoji google).Dakle ako imate bilo koji oblik anksioznosti ona je posledica toga sto su se kod vas srele 2-3 male fobije koje su zajedno napravile jedan eksplozivni koktel.A fobije kao recimo fobija od visine i fobija od puno ljudi/buke mogu da se sretnu,recimo ako vas je strah od visine i strah da jedete u restoranu punom ljudi,zamislite onda sta ce da se desi kada se to iskombiju tj zadesite se u restoranu negde na visini...
KAko se leci?Psuhoterapijom koja traje 5-10 godina(eh,da,ne moze krace) gde cete pre svega naici na dobroh psihoanaliticara(dok ga ne nadjete slobodno izmenjajte njih desetak) gde cete shvatiti da vam tu nece mnogo pomoci sam psihoanaliticar koji MORA da cuti dok vi pricate i cesto cuti i kad pocne seansa jer vasa podsvest sama mora da izabere temu o kojoj cete da pricate.U tome i jeste poenta senase ali se mnogi osecaju "glupo" jer misle da su prepusteni sami sebi ali to nije tacno.Onda cete da pricate i na kraju seanse cete ustanoviti da sami sebe ne poznajete tj da ste o sebi mislili "ovo" i ispade "ono".Naravno,to zahteva zalaganje sa vase strane.Fizicka aktivnost je takodje vazna,ako je nema mozak napada sam sebe.Sto se tice psihoanalize on aje potrebna jer su vam fobije doslo iz DETINJSTVA i morate da ih se resite tj tada ste bili mali pa su vam fobije isgledale velike,sada ste veliki pa ce vam ponovno sagledavanje situacije napraviti da fobija izgleda mala.Kao kada se cudimo kako je drvo u nasem dvoristu izgledalo veliko kada smo bili mali a sada bas "i ne izgleda toliko veliko" a drvo je drvo,cak je vece sa godinama:) Dakle za sve postoji resenje.Takodje,zna se da niko nije umro od napada panike iako tada pritisak skoci i srce lupa i cini vam se da cete da se onesvestite ali se to nikad ne desi.Stvar je u tome da napad anksioznosti nailazi odjednom i to vecinom na kraju dana kada ste umorni ili leti kada su velike vrucine,retko drugacije.Tu nastaje problem "straha od straha" ali svaki napad anksioznosti ne traje dugo,desetak sekundi.Ako odbijete prvi "napad" onda ce doci jos par napada,ja to zovem "talasa " koje cete takodje da ignorisete i onda sve prestaje!KAda budete ovladali ovom tehnikom onda cete sve moci smanjiti na najmanju mogucu meru.Ako ste u nekom velikom gradu nadjite nekog terapeuta koji je strucan(vrlo vazno) i koji se bavi hipnozom,hipnoterapija je u ovim slucajevima VRLO EFIKASNA a takodje i bavljenje jogom.Ako pocnete da idete barem jedno nedeljno na trcanje ili baze ili ako vam to predstavlja problem zbog susretanja sa okolinom ili vas plasi voda,onda pocnite sa fizickim vezbama kod kuce ili upisite jogu da naucite da pravilno disete.I jos nesto,danas nije sramota pred bilo kime dobiti napad anksioznosti jer za razliku od pre 100 godina nece niko pomisliti da je u pitanju neka "magija" ili da ste vestica ili sta ga znam,svi znaju o cemu se radi,ako se pak i desi,samo kazite da ste dobili napad aksioznosti ili makar slazite da vam je po pritisak ali nemojte da se plasite i da obracate paznju "sta ce okolina misliti o vama" jer vam je vaznije da anksioznost izlecite nego sta ceko da misli.Ali pre svega i opet da ponovim,mora da se vratite u proslost da izanalizirate sta se to desavalo dok ste bili klinac/klinka ,dakle psihoanaliza pre svega.I naravno,RESENOST da se sa aksioznoscu zavrsi a ne da se ona trpi ili kao neki ovde da konstantujete da nema leka,naravno da ga ima,ja sam posle 7 godina rada na sebi uspeo da sve to izbacim,sada je sve to samo losa uspomena,ne ocajavajte a dao Bog te postoji internet,idite po forumima,zainteresujte sa za svoj problem,nemojte da budete lenji i ne ocajavajte.Ako zivite u malom mestu ine postoji adekvatan psihoterapeut,ako treba putujte u vece mesto ili se preselite-da bi ste se izlecili.Izlecenje od anksioznosti nema cenu ukoliko je anksioznost takva da vam onemogucava normalno funkcionisanje.I uhvatite sa ukostac sa problemom SADA i ODMAH a ne sutra.
Postoje ljudi koji su takodje socijalno ne prilagodjeni, a deluju upravo suprotno - sa gomilom prijatelja, od kojih, istini za volju, ima jako malo pravih.
Isto kao sto su nasilnici bili oni koji su zlostavljani i maltretirani, isto kao sto se lopov najvise plasi lopova, a tracare ogovaraju druge tracare...
Treba i to imati na umu.
Oni koji vas najvise gledaju sa podozrenjem, su najverovatnije barem isti, ako ne i gori od vas.
i ja imam taj problem.. poenta je samo da ste svaki dan negde izvan kuće, među ljudima. družite se, pričajte, lupetajte gluposti... tako vam je vremenom sve lakše, a i stičete nove kontakte i prijatelje. lično, ja taj problem rešavam tako što sam svaki dan ceo dan u gradu - od 8 do 12 sati - i izlazim svaki vikend. naravno ne treba to svako da radi, ali eto vam 1 rešenje.
Za socijalnu fobijju,anksioznost i panicne napade nema leka jer to i nije bolest vec kondicionalno stanje,nesto sto se vremenom stice usled razlicitih faktora(genetika,zivotni stil,konstantni stres)...Iako su takva stanja jako mucna mogu se dovesti pod kontrolu ali je potreban DEBEO rad na sebi uz medikoterapiju i po meni jako vazno fizicku aktivonst u bilo kom obliku...Ja od anksioznog poremecaja sa elementima panicnog poremecaja patim jako dugo i istina je da sam pokusao maltene sve,ono sto mi je neizmerno pomoglo je VERA,nasao sam je u pravoslavlju i naucio da izadjem na kraj sa svojim mislima,da ih prepoznam kada osetim da dolaze i da ih uz pomoc molitve odstranim,nije lako i shavatam da cu se sa tim boriti ceo svoj zivot ali DOBRO JE BITI HRABAR a mislim da ljudi koji pate od depresije i anksioznosti spadaju u red najhrabrijih ljudi koje sam upoznao,dotakli su dno kada su njihova osecanja emocije i misli u pitanju,ali su i dalje tu,i BORE SE!!!!
U zivotu sam odrzao barem 50 prezentacija, u proseku 15ak ljudi u publici, nekad petoro nekad pedesetoro. I nema sanse da me pusti trema. Ali vremenom sam naucio da kontrolisem stvari koje su do mene (a mnoge nisu). Na primer, ignorisem cinjenicu da mi je je glas drhtav na pocetku, da mi se laserski pointer trese. I onda, za 2 minuta to nestane a i da ne primetim.
Nadam se da cu uskoro postati profesor. Nemam sumnje da ce onda biti puuuuno bolje, jer iz iskustva znam da ce rutina sama po sebi odraditi posao.
Ima nas puno sa ovakvim problemima, niste sami. Ne ljutite se na sebe, ne mrzite sebe, morate se voleti takvi kakvi ste, sa ovim problemom. A kad se prihvatite, onda nekako podje sve na bolje.
Mene nervoza hvata kada telefonom treba sa nekim da popricam.
Nekiim koga ne znam.
A sve uzivo kontakte izbegavam u sirokom luku.
Decka nikada nisam imala.
Mene nervoza hvata kada telefonom treba sa nekim da popricam.
Nekiim koga ne znam.
A sve uzivo kontakte izbegavam u sirokom luku.
Decka nikada nisam imala.
U zivotu sam odrzao barem 50 prezentacija, u proseku 15ak ljudi u publici, nekad petoro nekad pedesetoro. I nema sanse da me pusti trema. Ali vremenom sam naucio da kontrolisem stvari koje su do mene (a mnoge nisu). Na primer, ignorisem cinjenicu da mi je je glas drhtav na pocetku, da mi se laserski pointer trese. I onda, za 2 minuta to nestane a i da ne primetim.
Nadam se da cu uskoro postati profesor. Nemam sumnje da ce onda biti puuuuno bolje, jer iz iskustva znam da ce rutina sama po sebi odraditi posao.
Ima nas puno sa ovakvim problemima, niste sami. Ne ljutite se na sebe, ne mrzite sebe, morate se voleti takvi kakvi ste, sa ovim problemom. A kad se prihvatite, onda nekako podje sve na bolje.
Procitao sam nekoliko komentara gde ljudi kazu da nema pomoci za anksioznost, socijalnu fobiju i napade panike. Prvo to nije istina, problem je u veoma malom broju dobrih psihoterapeuta kod nas. Ako odete u nas Dom zdravlja oni ce vam dati lekove sto je potpuno pogresno. Lekovi se po pravilu daju samo osobama koje umaju urodjene psihicke smetnje(psihoze) kao sto je sizofrenija a stecene psihicke smetnje(neuroze), osim ako nije u pitanju teska depresija najbolje je resavati terapijom 'razgovora'. Ljudi verujte mi, neuroze su izlecive, znam da to ne izgleda tako, ja sam mislio da je to moje prirodno stanje dugo vremena pre nego sto sam se obratio psihijatru. Imao sam konstantno znojenje dlanova, stopala, pazuha crne misli kako nikad nista nece biti u redu a na sve to uzasnu nelagodnost kada se nadjem okruzen vecim brojem ljudi. Naime moje stanje je proizaslo iz odnosa mog oca prema meni, uvek mi je govorio da od mene nece biti nista, da sam glup, da cu zavrsiti u kontejneru kao skitnica...To je dovelo do mog totalnog gubitka samopouzdanja, osecaja bezvrednosti i osecaja potpune beskorisnosti. Skoro sve neuroze imaju korene u ranom detinjstvu i vremenu osnovnog i srednjeg obrazovanja. Najtezi oblik neuroza nastaje seksualnim zlostavljanjem, drugi tezi oblik nastaje fizickim zlostavljanjem i konacno najrasprostranjeniji je oblik psihickog zlostavljanja dece. Meni je trebalo 10 godina da shvatim da imam problem ali sada vec godinu dana idem kod izvrsnog psihoterapeuta u Bgd. i osecam se bolje nego ikad, naravno kraj terapije nije jos ni blizu ali pomak je neverovatan, inace imam 30 godina.
e pa ovo je super tema, samo je kratak tekst i nema puno komentara nazalost. I ja sam jedna od VAS!cesto se nerviram sto osecam da cu uvek imati tu dozu nesigurnosti kada su ljudi u pitanju i da nikada necu moci da je se otarasim.na primer, sama bih mogla i jesam, putovati na festivale sirom sveta, upoznavati ljude bez problema, druziti se, ali kada sam sama zapadnem u depresiju,jer shvatam da povrsinski kontakt sa ljudima nije smisao prijateljstva.onog trenutka kada treba da se pokazem pred nekim, uhvati me takva panika da osecam da cu se onesvestiti, ne mogu uvece da spavam, ne mogu da jedem etc.ukoliko sam sa svojim drustvom i znam da dolazi neka osoba koju ne poznajem, obuzme me strah kako cu i sta cu da pricam sa tom osobom. Takodje, ukoliko malo popijem i opustim se bude bolje, ali onda sutra dan neprekidno razmisljam o tome sta sam rekla, kako sam se ponasala, da li sam to bila ja!a na prvi pogled....niko ne bi rekao da se svakodnevno borim sa svojim demonima.eh zivote
Za socijalnu fobijju,anksioznost i panicne napade nema leka jer to i nije bolest vec kondicionalno stanje,nesto sto se vremenom stice usled razlicitih faktora(genetika,zivotni stil,konstantni stres)...Iako su takva stanja jako mucna mogu se dovesti pod kontrolu ali je potreban DEBEO rad na sebi uz medikoterapiju i po meni jako vazno fizicku aktivonst u bilo kom obliku...Ja od anksioznog poremecaja sa elementima panicnog poremecaja patim jako dugo i istina je da sam pokusao maltene sve,ono sto mi je neizmerno pomoglo je VERA,nasao sam je u pravoslavlju i naucio da izadjem na kraj sa svojim mislima,da ih prepoznam kada osetim da dolaze i da ih uz pomoc molitve odstranim,nije lako i shavatam da cu se sa tim boriti ceo svoj zivot ali DOBRO JE BITI HRABAR a mislim da ljudi koji pate od depresije i anksioznosti spadaju u red najhrabrijih ljudi koje sam upoznao,dotakli su dno kada su njihova osecanja emocije i misli u pitanju,ali su i dalje tu,i BORE SE!!!!
@123
Nikako se ne slazem s tobom... Naprotiv, ja sam svoj problem preokrenula u nesto dobro. Shvativsi da sam introvertna, da se ne osecam dobro kada sam svaki dan u interakciji sa mnogo ljudi (fakultet), pa cak ni istih ljudi, a da ne spominjem koliko se i nesvesno trudim da odbijem nove, nepozante ljude samo da bih izbegla dalju komunikaciju; prigrlila sam samocu i izvlacim najbolje iz sebe- uzivam u citanju, neprestano hranim glad za novim znanjima, stvaram (vizuelne umetnosti), uopste, potpuno se posvecujem radu na sebi.
Naravno da ima momenata kada zelim da sam u guzvi, kada sam potpuno opustena i uzivam u drustvu, ali jako se brzo zasitim pa mi je potreban dug period izolacije da bih se ponovo dobro osecala medju ljudima... Jako tesko odrzavam prijateljstva- jedini ljudi koji su mi ostali zaista prijatelji su oni koji razumeju ovu vrstu potrebe za izolacijom.
Nikada nisam imala vezu iz prostog razloga jer nikada nisam osecala dovoljno razumevanja od strane nekoga sa kim bih zelela takvu vrstu odnosa- zaista je smesna trivijalnost odnosa u koje se ljudi najcesce uplicu ne bi li izbegli minut samoce... a, opet, tranzicija izmedju prijateljstva i veze je pogubna!:]
Za anksioznost ili ako je problem jos veci-napade panike i straha naravno da IMA LEKA a oni koji pisu ovde da leka nema polaze od njih samih jer ga nisu nasli.Nazalost,u Srbiji niko ne ide na psihoanalizu(ne na psuhiterapiju vec na pravu psihoanalizu,ne bih sad da ovde objasnjavam razliku,za to postoji google).Dakle ako imate bilo koji oblik anksioznosti ona je posledica toga sto su se kod vas srele 2-3 male fobije koje su zajedno napravile jedan eksplozivni koktel.A fobije kao recimo fobija od visine i fobija od puno ljudi/buke mogu da se sretnu,recimo ako vas je strah od visine i strah da jedete u restoranu punom ljudi,zamislite onda sta ce da se desi kada se to iskombiju tj zadesite se u restoranu negde na visini...
KAko se leci?Psuhoterapijom koja traje 5-10 godina(eh,da,ne moze krace) gde cete pre svega naici na dobroh psihoanaliticara(dok ga ne nadjete slobodno izmenjajte njih desetak) gde cete shvatiti da vam tu nece mnogo pomoci sam psihoanaliticar koji MORA da cuti dok vi pricate i cesto cuti i kad pocne seansa jer vasa podsvest sama mora da izabere temu o kojoj cete da pricate.U tome i jeste poenta senase ali se mnogi osecaju "glupo" jer misle da su prepusteni sami sebi ali to nije tacno.Onda cete da pricate i na kraju seanse cete ustanoviti da sami sebe ne poznajete tj da ste o sebi mislili "ovo" i ispade "ono".Naravno,to zahteva zalaganje sa vase strane.Fizicka aktivnost je takodje vazna,ako je nema mozak napada sam sebe.Sto se tice psihoanalize on aje potrebna jer su vam fobije doslo iz DETINJSTVA i morate da ih se resite tj tada ste bili mali pa su vam fobije isgledale velike,sada ste veliki pa ce vam ponovno sagledavanje situacije napraviti da fobija izgleda mala.Kao kada se cudimo kako je drvo u nasem dvoristu izgledalo veliko kada smo bili mali a sada bas "i ne izgleda toliko veliko" a drvo je drvo,cak je vece sa godinama:) Dakle za sve postoji resenje.Takodje,zna se da niko nije umro od napada panike iako tada pritisak skoci i srce lupa i cini vam se da cete da se onesvestite ali se to nikad ne desi.Stvar je u tome da napad anksioznosti nailazi odjednom i to vecinom na kraju dana kada ste umorni ili leti kada su velike vrucine,retko drugacije.Tu nastaje problem "straha od straha" ali svaki napad anksioznosti ne traje dugo,desetak sekundi.Ako odbijete prvi "napad" onda ce doci jos par napada,ja to zovem "talasa " koje cete takodje da ignorisete i onda sve prestaje!KAda budete ovladali ovom tehnikom onda cete sve moci smanjiti na najmanju mogucu meru.Ako ste u nekom velikom gradu nadjite nekog terapeuta koji je strucan(vrlo vazno) i koji se bavi hipnozom,hipnoterapija je u ovim slucajevima VRLO EFIKASNA a takodje i bavljenje jogom.Ako pocnete da idete barem jedno nedeljno na trcanje ili baze ili ako vam to predstavlja problem zbog susretanja sa okolinom ili vas plasi voda,onda pocnite sa fizickim vezbama kod kuce ili upisite jogu da naucite da pravilno disete.I jos nesto,danas nije sramota pred bilo kime dobiti napad anksioznosti jer za razliku od pre 100 godina nece niko pomisliti da je u pitanju neka "magija" ili da ste vestica ili sta ga znam,svi znaju o cemu se radi,ako se pak i desi,samo kazite da ste dobili napad aksioznosti ili makar slazite da vam je po pritisak ali nemojte da se plasite i da obracate paznju "sta ce okolina misliti o vama" jer vam je vaznije da anksioznost izlecite nego sta ceko da misli.Ali pre svega i opet da ponovim,mora da se vratite u proslost da izanalizirate sta se to desavalo dok ste bili klinac/klinka ,dakle psihoanaliza pre svega.I naravno,RESENOST da se sa aksioznoscu zavrsi a ne da se ona trpi ili kao neki ovde da konstantujete da nema leka,naravno da ga ima,ja sam posle 7 godina rada na sebi uspeo da sve to izbacim,sada je sve to samo losa uspomena,ne ocajavajte a dao Bog te postoji internet,idite po forumima,zainteresujte sa za svoj problem,nemojte da budete lenji i ne ocajavajte.Ako zivite u malom mestu ine postoji adekvatan psihoterapeut,ako treba putujte u vece mesto ili se preselite-da bi ste se izlecili.Izlecenje od anksioznosti nema cenu ukoliko je anksioznost takva da vam onemogucava normalno funkcionisanje.I uhvatite sa ukostac sa problemom SADA i ODMAH a ne sutra.
STRAH SE POBEDJUJE SAMO AKO MU IDES U SUSRET TJ FRONTALNO PA NEK BUDE STA BUDE!
Nekad se izgubi bitka ali ne i rat! Svakako pozitivan rezultat Vas ceka na kraju! Samo napred krupnim koracima ka strahu!
Sobzirom da je ovde strah vas najveci naprijatelj onda neprijatelja treba sto bolje upoznati kako bi ga porazili!
Ljudi znam da je nekad jako tesko ali svako ima snage za to! Zato samo napred u bolje sutra! Zivot je jedan i ne treba ga traciti na nekim tamo strahovima!
Ovaj deo teksta koji govori o zajedljivom pogledu kolega, umesto na primer pozitivne vibracije koju nam salje je apsolutno tacno. Ja sam pocela tek da radim i svaki dan se na poslu osecam kao da ce me srcka strefiti. Na primer, kad god se neko u kancelariji nasmeje, ja pomislim da to ima veze sa mnom ili kada mi da neku kritiku, toliko mi neprijatno bude da mi dodje da se rasplacem, a tek sam na pocetku. Secam se kada sam pre par godina radila praksu od 2 meseca, koliko god da sam naucila i uzivala, svaki dan sam se osecala isto kao sto se osecam sada. Taj konstantni pritisak od toga sta ce ljudi da misle o meni,kako god da uradim zadatak bice gresaka velikih, najgora sam....Na pauze idem sama i drzim se podalje. Mislim da svi imaju nesto protiv mene....ALI NEVEROVATNA JE STVAR I VERUJEM DA CE SE MNOGI SLOZITI KOJU CITAJU I PRONALAZE SE U OVOJ TEMI, A TO JESTE UPRAVO STRAH DA PUSTIMO TAJ OSECAJ NESIGURNOSTI I PANIKE.JER KADA GA IMAMO, OSECAMO SE PRIPREMLJENIMA NA PORAZE I NEGATIVNE SITUACIJE I USUSKANI SMO U TOM OSECAJU. Ta ususkanost ubija!!!i mislim da je zaista idealan period, imam 25 godina, da pronadjem nekoga sa kim mogu da razgovaram.
Postoje ljudi koji su takodje socijalno ne prilagodjeni, a deluju upravo suprotno - sa gomilom prijatelja, od kojih, istini za volju, ima jako malo pravih.
Isto kao sto su nasilnici bili oni koji su zlostavljani i maltretirani, isto kao sto se lopov najvise plasi lopova, a tracare ogovaraju druge tracare...
Treba i to imati na umu.
Oni koji vas najvise gledaju sa podozrenjem, su najverovatnije barem isti, ako ne i gori od vas.
i ja imam taj problem.. poenta je samo da ste svaki dan negde izvan kuće, među ljudima. družite se, pričajte, lupetajte gluposti... tako vam je vremenom sve lakše, a i stičete nove kontakte i prijatelje. lično, ja taj problem rešavam tako što sam svaki dan ceo dan u gradu - od 8 do 12 sati - i izlazim svaki vikend. naravno ne treba to svako da radi, ali eto vam 1 rešenje.
Jedna devojka je dole dobro napisala da ne treba mesati strah od ljudi,nisko samopuzdanje i personalne preferencije koje npr. odgovaraju vasem karakteru i temperamentu...
Npr. kao i sto je napisala, nemamo svi iste socijalne potrebe (preferencije), zato sto nekima jednostavno treba vise da bi stekli poverenje ,i naravno da se neki ne osecaju dobro kada ih drugi iako sa najboljim namerema traze,zovu itd...introverti ne moraju da budu "osobenjaci", i to su osobe koje se druze idu na zurke,ulaze u emotivne veze, i oni su socijalno aktivne osobe, ali imaju veliku potrebu da integrisu te svoje utiske...Isto tako im odgovara vise da se druze u manjim krugovima prijateljstva,da ne komuniciraju otvoreno sa novim poznanicima i zbog toga ih nekada percipiraju kao isljucive...
Zato moramo razlikovati te neretko ,urodjene potrebe, od eventualnog straha od ljudi koji narusava socijalni zivot...morate razmisljati o sebi i svojim socijalnim potrebama sagledavajuci sta vam odgovara a sta ne,zato sto ako potencirate neka poznanstva sa ljudima sa kojima nemate dobru komunikaciju ili prisustva dogadjajima koji vam neodgovaraju,posle toga osecate se nelagodno,grize vas savest,postajete napeti,isfrustrirani mozete vrlo lako da sagorite, ili da razlivjete odbojnost prema ljudima uopste i razvijete fobiju...
Moze se ta nelagoda manifestovati i u jednu drugu formu straha koja se manifestuje kroz nisko samopouzdanje...pa tako umesto nekih somatotipskih reakcija ili napadima panike mozete reagovati na nekom blazem nivou crvenilom u obrazima ili stidljivoscu...
Dobra vest je da postoji mnogo nacina da se takvi strahovi prevazidju...i pre nego sto neko pocne da ocajava, ili ne dao Bog zapadne u depresiju,treba potraziti strucnu pomoc...kao i sto su u nekim komentarima navedene, postoji mnostvo ne farmakoterapija, poput psihoanalitickih,rebt,tranzicionih,hipnogenih, i veoma popularnu "Biblio" terapiju za vernike itd...iako bih savetovao da osobe sa ovakvim problemom prvo zatraze strucnu pomoc,postoji i mnogo nacina kojima mozete pomoci sami sebi...jednu tehniku za koju sam video da je dala izuzetne rezultate jeste tehnika "Auto-sugestije" koja je veoma prakticna i sada da ne bih pisao, za zainteresovane postoji mnostvo lieratura na internetu...
Za socijalnu fobijju,anksioznost i panicne napade nema leka jer to i nije bolest vec kondicionalno stanje,nesto sto se vremenom stice usled razlicitih faktora(genetika,zivotni stil,konstantni stres)...Iako su takva stanja jako mucna mogu se dovesti pod kontrolu ali je potreban DEBEO rad na sebi uz medikoterapiju i po meni jako vazno fizicku aktivonst u bilo kom obliku...Ja od anksioznog poremecaja sa elementima panicnog poremecaja patim jako dugo i istina je da sam pokusao maltene sve,ono sto mi je neizmerno pomoglo je VERA,nasao sam je u pravoslavlju i naucio da izadjem na kraj sa svojim mislima,da ih prepoznam kada osetim da dolaze i da ih uz pomoc molitve odstranim,nije lako i shavatam da cu se sa tim boriti ceo svoj zivot ali DOBRO JE BITI HRABAR a mislim da ljudi koji pate od depresije i anksioznosti spadaju u red najhrabrijih ljudi koje sam upoznao,dotakli su dno kada su njihova osecanja emocije i misli u pitanju,ali su i dalje tu,i BORE SE!!!!
i ja imam taj problem.. poenta je samo da ste svaki dan negde izvan kuće, među ljudima. družite se, pričajte, lupetajte gluposti... tako vam je vremenom sve lakše, a i stičete nove kontakte i prijatelje. lično, ja taj problem rešavam tako što sam svaki dan ceo dan u gradu - od 8 do 12 sati - i izlazim svaki vikend. naravno ne treba to svako da radi, ali eto vam 1 rešenje.
@123
Nikako se ne slazem s tobom... Naprotiv, ja sam svoj problem preokrenula u nesto dobro. Shvativsi da sam introvertna, da se ne osecam dobro kada sam svaki dan u interakciji sa mnogo ljudi (fakultet), pa cak ni istih ljudi, a da ne spominjem koliko se i nesvesno trudim da odbijem nove, nepozante ljude samo da bih izbegla dalju komunikaciju; prigrlila sam samocu i izvlacim najbolje iz sebe- uzivam u citanju, neprestano hranim glad za novim znanjima, stvaram (vizuelne umetnosti), uopste, potpuno se posvecujem radu na sebi.
Naravno da ima momenata kada zelim da sam u guzvi, kada sam potpuno opustena i uzivam u drustvu, ali jako se brzo zasitim pa mi je potreban dug period izolacije da bih se ponovo dobro osecala medju ljudima... Jako tesko odrzavam prijateljstva- jedini ljudi koji su mi ostali zaista prijatelji su oni koji razumeju ovu vrstu potrebe za izolacijom.
Nikada nisam imala vezu iz prostog razloga jer nikada nisam osecala dovoljno razumevanja od strane nekoga sa kim bih zelela takvu vrstu odnosa- zaista je smesna trivijalnost odnosa u koje se ljudi najcesce uplicu ne bi li izbegli minut samoce... a, opet, tranzicija izmedju prijateljstva i veze je pogubna!:]
STRAH SE POBEDJUJE SAMO AKO MU IDES U SUSRET TJ FRONTALNO PA NEK BUDE STA BUDE!
Nekad se izgubi bitka ali ne i rat! Svakako pozitivan rezultat Vas ceka na kraju! Samo napred krupnim koracima ka strahu!
Sobzirom da je ovde strah vas najveci naprijatelj onda neprijatelja treba sto bolje upoznati kako bi ga porazili!
Ljudi znam da je nekad jako tesko ali svako ima snage za to! Zato samo napred u bolje sutra! Zivot je jedan i ne treba ga traciti na nekim tamo strahovima!
Postoje ljudi koji su takodje socijalno ne prilagodjeni, a deluju upravo suprotno - sa gomilom prijatelja, od kojih, istini za volju, ima jako malo pravih.
Isto kao sto su nasilnici bili oni koji su zlostavljani i maltretirani, isto kao sto se lopov najvise plasi lopova, a tracare ogovaraju druge tracare...
Treba i to imati na umu.
Oni koji vas najvise gledaju sa podozrenjem, su najverovatnije barem isti, ako ne i gori od vas.
Mene nervoza hvata kada telefonom treba sa nekim da popricam.
Nekiim koga ne znam.
A sve uzivo kontakte izbegavam u sirokom luku.
Decka nikada nisam imala.
Za anksioznost ili ako je problem jos veci-napade panike i straha naravno da IMA LEKA a oni koji pisu ovde da leka nema polaze od njih samih jer ga nisu nasli.Nazalost,u Srbiji niko ne ide na psihoanalizu(ne na psuhiterapiju vec na pravu psihoanalizu,ne bih sad da ovde objasnjavam razliku,za to postoji google).Dakle ako imate bilo koji oblik anksioznosti ona je posledica toga sto su se kod vas srele 2-3 male fobije koje su zajedno napravile jedan eksplozivni koktel.A fobije kao recimo fobija od visine i fobija od puno ljudi/buke mogu da se sretnu,recimo ako vas je strah od visine i strah da jedete u restoranu punom ljudi,zamislite onda sta ce da se desi kada se to iskombiju tj zadesite se u restoranu negde na visini...
KAko se leci?Psuhoterapijom koja traje 5-10 godina(eh,da,ne moze krace) gde cete pre svega naici na dobroh psihoanaliticara(dok ga ne nadjete slobodno izmenjajte njih desetak) gde cete shvatiti da vam tu nece mnogo pomoci sam psihoanaliticar koji MORA da cuti dok vi pricate i cesto cuti i kad pocne seansa jer vasa podsvest sama mora da izabere temu o kojoj cete da pricate.U tome i jeste poenta senase ali se mnogi osecaju "glupo" jer misle da su prepusteni sami sebi ali to nije tacno.Onda cete da pricate i na kraju seanse cete ustanoviti da sami sebe ne poznajete tj da ste o sebi mislili "ovo" i ispade "ono".Naravno,to zahteva zalaganje sa vase strane.Fizicka aktivnost je takodje vazna,ako je nema mozak napada sam sebe.Sto se tice psihoanalize on aje potrebna jer su vam fobije doslo iz DETINJSTVA i morate da ih se resite tj tada ste bili mali pa su vam fobije isgledale velike,sada ste veliki pa ce vam ponovno sagledavanje situacije napraviti da fobija izgleda mala.Kao kada se cudimo kako je drvo u nasem dvoristu izgledalo veliko kada smo bili mali a sada bas "i ne izgleda toliko veliko" a drvo je drvo,cak je vece sa godinama:) Dakle za sve postoji resenje.Takodje,zna se da niko nije umro od napada panike iako tada pritisak skoci i srce lupa i cini vam se da cete da se onesvestite ali se to nikad ne desi.Stvar je u tome da napad anksioznosti nailazi odjednom i to vecinom na kraju dana kada ste umorni ili leti kada su velike vrucine,retko drugacije.Tu nastaje problem "straha od straha" ali svaki napad anksioznosti ne traje dugo,desetak sekundi.Ako odbijete prvi "napad" onda ce doci jos par napada,ja to zovem "talasa " koje cete takodje da ignorisete i onda sve prestaje!KAda budete ovladali ovom tehnikom onda cete sve moci smanjiti na najmanju mogucu meru.Ako ste u nekom velikom gradu nadjite nekog terapeuta koji je strucan(vrlo vazno) i koji se bavi hipnozom,hipnoterapija je u ovim slucajevima VRLO EFIKASNA a takodje i bavljenje jogom.Ako pocnete da idete barem jedno nedeljno na trcanje ili baze ili ako vam to predstavlja problem zbog susretanja sa okolinom ili vas plasi voda,onda pocnite sa fizickim vezbama kod kuce ili upisite jogu da naucite da pravilno disete.I jos nesto,danas nije sramota pred bilo kime dobiti napad anksioznosti jer za razliku od pre 100 godina nece niko pomisliti da je u pitanju neka "magija" ili da ste vestica ili sta ga znam,svi znaju o cemu se radi,ako se pak i desi,samo kazite da ste dobili napad aksioznosti ili makar slazite da vam je po pritisak ali nemojte da se plasite i da obracate paznju "sta ce okolina misliti o vama" jer vam je vaznije da anksioznost izlecite nego sta ceko da misli.Ali pre svega i opet da ponovim,mora da se vratite u proslost da izanalizirate sta se to desavalo dok ste bili klinac/klinka ,dakle psihoanaliza pre svega.I naravno,RESENOST da se sa aksioznoscu zavrsi a ne da se ona trpi ili kao neki ovde da konstantujete da nema leka,naravno da ga ima,ja sam posle 7 godina rada na sebi uspeo da sve to izbacim,sada je sve to samo losa uspomena,ne ocajavajte a dao Bog te postoji internet,idite po forumima,zainteresujte sa za svoj problem,nemojte da budete lenji i ne ocajavajte.Ako zivite u malom mestu ine postoji adekvatan psihoterapeut,ako treba putujte u vece mesto ili se preselite-da bi ste se izlecili.Izlecenje od anksioznosti nema cenu ukoliko je anksioznost takva da vam onemogucava normalno funkcionisanje.I uhvatite sa ukostac sa problemom SADA i ODMAH a ne sutra.
e pa ovo je super tema, samo je kratak tekst i nema puno komentara nazalost. I ja sam jedna od VAS!cesto se nerviram sto osecam da cu uvek imati tu dozu nesigurnosti kada su ljudi u pitanju i da nikada necu moci da je se otarasim.na primer, sama bih mogla i jesam, putovati na festivale sirom sveta, upoznavati ljude bez problema, druziti se, ali kada sam sama zapadnem u depresiju,jer shvatam da povrsinski kontakt sa ljudima nije smisao prijateljstva.onog trenutka kada treba da se pokazem pred nekim, uhvati me takva panika da osecam da cu se onesvestiti, ne mogu uvece da spavam, ne mogu da jedem etc.ukoliko sam sa svojim drustvom i znam da dolazi neka osoba koju ne poznajem, obuzme me strah kako cu i sta cu da pricam sa tom osobom. Takodje, ukoliko malo popijem i opustim se bude bolje, ali onda sutra dan neprekidno razmisljam o tome sta sam rekla, kako sam se ponasala, da li sam to bila ja!a na prvi pogled....niko ne bi rekao da se svakodnevno borim sa svojim demonima.eh zivote
Jedna devojka je dole dobro napisala da ne treba mesati strah od ljudi,nisko samopuzdanje i personalne preferencije koje npr. odgovaraju vasem karakteru i temperamentu...
Npr. kao i sto je napisala, nemamo svi iste socijalne potrebe (preferencije), zato sto nekima jednostavno treba vise da bi stekli poverenje ,i naravno da se neki ne osecaju dobro kada ih drugi iako sa najboljim namerema traze,zovu itd...introverti ne moraju da budu "osobenjaci", i to su osobe koje se druze idu na zurke,ulaze u emotivne veze, i oni su socijalno aktivne osobe, ali imaju veliku potrebu da integrisu te svoje utiske...Isto tako im odgovara vise da se druze u manjim krugovima prijateljstva,da ne komuniciraju otvoreno sa novim poznanicima i zbog toga ih nekada percipiraju kao isljucive...
Zato moramo razlikovati te neretko ,urodjene potrebe, od eventualnog straha od ljudi koji narusava socijalni zivot...morate razmisljati o sebi i svojim socijalnim potrebama sagledavajuci sta vam odgovara a sta ne,zato sto ako potencirate neka poznanstva sa ljudima sa kojima nemate dobru komunikaciju ili prisustva dogadjajima koji vam neodgovaraju,posle toga osecate se nelagodno,grize vas savest,postajete napeti,isfrustrirani mozete vrlo lako da sagorite, ili da razlivjete odbojnost prema ljudima uopste i razvijete fobiju...
Moze se ta nelagoda manifestovati i u jednu drugu formu straha koja se manifestuje kroz nisko samopouzdanje...pa tako umesto nekih somatotipskih reakcija ili napadima panike mozete reagovati na nekom blazem nivou crvenilom u obrazima ili stidljivoscu...
Dobra vest je da postoji mnogo nacina da se takvi strahovi prevazidju...i pre nego sto neko pocne da ocajava, ili ne dao Bog zapadne u depresiju,treba potraziti strucnu pomoc...kao i sto su u nekim komentarima navedene, postoji mnostvo ne farmakoterapija, poput psihoanalitickih,rebt,tranzicionih,hipnogenih, i veoma popularnu "Biblio" terapiju za vernike itd...iako bih savetovao da osobe sa ovakvim problemom prvo zatraze strucnu pomoc,postoji i mnogo nacina kojima mozete pomoci sami sebi...jednu tehniku za koju sam video da je dala izuzetne rezultate jeste tehnika "Auto-sugestije" koja je veoma prakticna i sada da ne bih pisao, za zainteresovane postoji mnostvo lieratura na internetu...
Procitao sam nekoliko komentara gde ljudi kazu da nema pomoci za anksioznost, socijalnu fobiju i napade panike. Prvo to nije istina, problem je u veoma malom broju dobrih psihoterapeuta kod nas. Ako odete u nas Dom zdravlja oni ce vam dati lekove sto je potpuno pogresno. Lekovi se po pravilu daju samo osobama koje umaju urodjene psihicke smetnje(psihoze) kao sto je sizofrenija a stecene psihicke smetnje(neuroze), osim ako nije u pitanju teska depresija najbolje je resavati terapijom 'razgovora'. Ljudi verujte mi, neuroze su izlecive, znam da to ne izgleda tako, ja sam mislio da je to moje prirodno stanje dugo vremena pre nego sto sam se obratio psihijatru. Imao sam konstantno znojenje dlanova, stopala, pazuha crne misli kako nikad nista nece biti u redu a na sve to uzasnu nelagodnost kada se nadjem okruzen vecim brojem ljudi. Naime moje stanje je proizaslo iz odnosa mog oca prema meni, uvek mi je govorio da od mene nece biti nista, da sam glup, da cu zavrsiti u kontejneru kao skitnica...To je dovelo do mog totalnog gubitka samopouzdanja, osecaja bezvrednosti i osecaja potpune beskorisnosti. Skoro sve neuroze imaju korene u ranom detinjstvu i vremenu osnovnog i srednjeg obrazovanja. Najtezi oblik neuroza nastaje seksualnim zlostavljanjem, drugi tezi oblik nastaje fizickim zlostavljanjem i konacno najrasprostranjeniji je oblik psihickog zlostavljanja dece. Meni je trebalo 10 godina da shvatim da imam problem ali sada vec godinu dana idem kod izvrsnog psihoterapeuta u Bgd. i osecam se bolje nego ikad, naravno kraj terapije nije jos ni blizu ali pomak je neverovatan, inace imam 30 godina.
U zivotu sam odrzao barem 50 prezentacija, u proseku 15ak ljudi u publici, nekad petoro nekad pedesetoro. I nema sanse da me pusti trema. Ali vremenom sam naucio da kontrolisem stvari koje su do mene (a mnoge nisu). Na primer, ignorisem cinjenicu da mi je je glas drhtav na pocetku, da mi se laserski pointer trese. I onda, za 2 minuta to nestane a i da ne primetim.
Nadam se da cu uskoro postati profesor. Nemam sumnje da ce onda biti puuuuno bolje, jer iz iskustva znam da ce rutina sama po sebi odraditi posao.
Ima nas puno sa ovakvim problemima, niste sami. Ne ljutite se na sebe, ne mrzite sebe, morate se voleti takvi kakvi ste, sa ovim problemom. A kad se prihvatite, onda nekako podje sve na bolje.
Ovaj deo teksta koji govori o zajedljivom pogledu kolega, umesto na primer pozitivne vibracije koju nam salje je apsolutno tacno. Ja sam pocela tek da radim i svaki dan se na poslu osecam kao da ce me srcka strefiti. Na primer, kad god se neko u kancelariji nasmeje, ja pomislim da to ima veze sa mnom ili kada mi da neku kritiku, toliko mi neprijatno bude da mi dodje da se rasplacem, a tek sam na pocetku. Secam se kada sam pre par godina radila praksu od 2 meseca, koliko god da sam naucila i uzivala, svaki dan sam se osecala isto kao sto se osecam sada. Taj konstantni pritisak od toga sta ce ljudi da misle o meni,kako god da uradim zadatak bice gresaka velikih, najgora sam....Na pauze idem sama i drzim se podalje. Mislim da svi imaju nesto protiv mene....ALI NEVEROVATNA JE STVAR I VERUJEM DA CE SE MNOGI SLOZITI KOJU CITAJU I PRONALAZE SE U OVOJ TEMI, A TO JESTE UPRAVO STRAH DA PUSTIMO TAJ OSECAJ NESIGURNOSTI I PANIKE.JER KADA GA IMAMO, OSECAMO SE PRIPREMLJENIMA NA PORAZE I NEGATIVNE SITUACIJE I USUSKANI SMO U TOM OSECAJU. Ta ususkanost ubija!!!i mislim da je zaista idealan period, imam 25 godina, da pronadjem nekoga sa kim mogu da razgovaram.
IMAGE SOURCE
22 Komentari
Sortiraj po: