Anksionost je veoma nezgodna stvar. Mnoge stvari mogu da uticu na istu, ali je potreban i okidac. Taj okidac moze biti bilo sta, pa cak i bezazlena stvar.
Pisem ovo, jer sam doziveo veoma slicnu stvar.
Radio sam u drzavnoj sluzbi, u okruzenju gde je 5 odsto ljudi normalno. 8 godina prolazis pored ljudi, koji su toliko bezobrazni i bahati, da zelis da ih bijes. A ne mozes. Vremenom, napustam taj posao i ulazim u novi, mnogo bolji, u prijatno okruzenje. Telo pocinje da se opusta, nema vise pravednog gneva prema idiotima i krece okidanje anksioznosti. Okidac je bas bila ta banalna stvar. Opustanje.
I onda krece adrenalin da udara. Pocinjes da se treses, imas osecaj kao da hoces da umres, osecaj kao da ti se odvaja dusa od tela. Oduzima ti se strana, ledja kao da ti se pretvaraju u crnu rupu, kao da hoce da se usisa u samu sebe. Kao da su deloci tela tudji. Mozak blokira, svaka dlaka smeta. Tripujes da telo ne zna da dise, pa dises na silu. Jedino privremeno smirenje, na prirodan nacin je bilo trcanje, bilo kakva ubrzana aktivnost. Ali, cim prestanes, opet se javljaju napadi. A onda ti napadi dolaze niotkuda. Nicim izazvani. Prolivi, grcenja... Vremenom, napadi su jenjavali. Samo, period prolaznosti je iznosio jedno 3 godine. Retko kad se desi da se utripujem za disanje, ali to je samo tren, dva do tri puta mesecno.
U tim trenucima si kao zombi.
U sustini, sve se ovo dogadja jer je mozak, a i sam nervni sistem doziveo shok. I mozak i nervni sistem vise ne znaju kako da se ponasaju. Kao kada bi ste u kompjuet grunuli milion volti, a isti ima sanse oporavka zbog konstrukcije. Bar 90 odsto.
Gomilanje izazivaca i okidaci mogi biti mnoge stvari. I mi razlicito reagujemo na to.
Depresija, u ovakvim slucajevima moze jedino nastati zbog poremecenog nervnog sistema i osecaja umiranja. A vecina ljudi je depresivna i ovako na samu pomisao na smrt. Osecaj umiranja nekoliko puta na dan, zaista stvara tu depresiju.
Kotarov sindrom spada u nihilističke sumanute ideje i javlja se kod teških,psihotičnih depresija.
Nije česta pojava ali je uglavnom teraporezistentan,što predstavlja priličan problem u lečenju.
Pa nikad se nisam osećao življim, kada sam se borio da preživim.
Što ne probaju terapiju potapanjem, kontrolisanim davljenjem, možda se uspavani centri probude? Ili neke bandži varijante?
Pa nikad se nisam osećao življim, kada sam se borio da preživim.
Što ne probaju terapiju potapanjem, kontrolisanim davljenjem, možda se uspavani centri probude? Ili neke bandži varijante?
Kotarov sindrom spada u nihilističke sumanute ideje i javlja se kod teških,psihotičnih depresija.
Nije česta pojava ali je uglavnom teraporezistentan,što predstavlja priličan problem u lečenju.
Anksionost je veoma nezgodna stvar. Mnoge stvari mogu da uticu na istu, ali je potreban i okidac. Taj okidac moze biti bilo sta, pa cak i bezazlena stvar.
Pisem ovo, jer sam doziveo veoma slicnu stvar.
Radio sam u drzavnoj sluzbi, u okruzenju gde je 5 odsto ljudi normalno. 8 godina prolazis pored ljudi, koji su toliko bezobrazni i bahati, da zelis da ih bijes. A ne mozes. Vremenom, napustam taj posao i ulazim u novi, mnogo bolji, u prijatno okruzenje. Telo pocinje da se opusta, nema vise pravednog gneva prema idiotima i krece okidanje anksioznosti. Okidac je bas bila ta banalna stvar. Opustanje.
I onda krece adrenalin da udara. Pocinjes da se treses, imas osecaj kao da hoces da umres, osecaj kao da ti se odvaja dusa od tela. Oduzima ti se strana, ledja kao da ti se pretvaraju u crnu rupu, kao da hoce da se usisa u samu sebe. Kao da su deloci tela tudji. Mozak blokira, svaka dlaka smeta. Tripujes da telo ne zna da dise, pa dises na silu. Jedino privremeno smirenje, na prirodan nacin je bilo trcanje, bilo kakva ubrzana aktivnost. Ali, cim prestanes, opet se javljaju napadi. A onda ti napadi dolaze niotkuda. Nicim izazvani. Prolivi, grcenja... Vremenom, napadi su jenjavali. Samo, period prolaznosti je iznosio jedno 3 godine. Retko kad se desi da se utripujem za disanje, ali to je samo tren, dva do tri puta mesecno.
U tim trenucima si kao zombi.
U sustini, sve se ovo dogadja jer je mozak, a i sam nervni sistem doziveo shok. I mozak i nervni sistem vise ne znaju kako da se ponasaju. Kao kada bi ste u kompjuet grunuli milion volti, a isti ima sanse oporavka zbog konstrukcije. Bar 90 odsto.
Gomilanje izazivaca i okidaci mogi biti mnoge stvari. I mi razlicito reagujemo na to.
Depresija, u ovakvim slucajevima moze jedino nastati zbog poremecenog nervnog sistema i osecaja umiranja. A vecina ljudi je depresivna i ovako na samu pomisao na smrt. Osecaj umiranja nekoliko puta na dan, zaista stvara tu depresiju.
Kotarov sindrom spada u nihilističke sumanute ideje i javlja se kod teških,psihotičnih depresija.
Nije česta pojava ali je uglavnom teraporezistentan,što predstavlja priličan problem u lečenju.
Pa nikad se nisam osećao življim, kada sam se borio da preživim.
Što ne probaju terapiju potapanjem, kontrolisanim davljenjem, možda se uspavani centri probude? Ili neke bandži varijante?
Anksionost je veoma nezgodna stvar. Mnoge stvari mogu da uticu na istu, ali je potreban i okidac. Taj okidac moze biti bilo sta, pa cak i bezazlena stvar.
Pisem ovo, jer sam doziveo veoma slicnu stvar.
Radio sam u drzavnoj sluzbi, u okruzenju gde je 5 odsto ljudi normalno. 8 godina prolazis pored ljudi, koji su toliko bezobrazni i bahati, da zelis da ih bijes. A ne mozes. Vremenom, napustam taj posao i ulazim u novi, mnogo bolji, u prijatno okruzenje. Telo pocinje da se opusta, nema vise pravednog gneva prema idiotima i krece okidanje anksioznosti. Okidac je bas bila ta banalna stvar. Opustanje.
I onda krece adrenalin da udara. Pocinjes da se treses, imas osecaj kao da hoces da umres, osecaj kao da ti se odvaja dusa od tela. Oduzima ti se strana, ledja kao da ti se pretvaraju u crnu rupu, kao da hoce da se usisa u samu sebe. Kao da su deloci tela tudji. Mozak blokira, svaka dlaka smeta. Tripujes da telo ne zna da dise, pa dises na silu. Jedino privremeno smirenje, na prirodan nacin je bilo trcanje, bilo kakva ubrzana aktivnost. Ali, cim prestanes, opet se javljaju napadi. A onda ti napadi dolaze niotkuda. Nicim izazvani. Prolivi, grcenja... Vremenom, napadi su jenjavali. Samo, period prolaznosti je iznosio jedno 3 godine. Retko kad se desi da se utripujem za disanje, ali to je samo tren, dva do tri puta mesecno.
U tim trenucima si kao zombi.
U sustini, sve se ovo dogadja jer je mozak, a i sam nervni sistem doziveo shok. I mozak i nervni sistem vise ne znaju kako da se ponasaju. Kao kada bi ste u kompjuet grunuli milion volti, a isti ima sanse oporavka zbog konstrukcije. Bar 90 odsto.
Gomilanje izazivaca i okidaci mogi biti mnoge stvari. I mi razlicito reagujemo na to.
Depresija, u ovakvim slucajevima moze jedino nastati zbog poremecenog nervnog sistema i osecaja umiranja. A vecina ljudi je depresivna i ovako na samu pomisao na smrt. Osecaj umiranja nekoliko puta na dan, zaista stvara tu depresiju.
IMAGE SOURCE
10 Komentari
Sortiraj po: