Zamke "vesele" depresije

Odlican clanak. Dodao bih jos i neki kraci zakljucak oko vrsta pomoci i prevazilazenja. Hvala na clanku.

Pronalazim sebe u ovom tekstu, mada ja svakako oduvek znam da nije sve bas u redu i o cemu se radi. Imam jako lose misljenje o sebi, nisko samopouzdanje, tuzna sam uvek, ali desavaju mi se i ove promene, tipa prvo odustanem od svega pa onda hocu sve da uradim sem sto nisam bas ekstrovertna nikada, vise sam introvertna i pokusaji da se malo vise socijalizujem mi samo pogorsaju stvari. To mi se sve desava jos od ranog detinjstva i stvarno je tesko sa tim ziveti, cutim o tome jer mislim da ljudi ne mogu to da razumeju, sto se i pokazalo kao istinito par puta. Trudim se maksimalno da promenim neke stvari, citam, pokusavam... Ali ne znam da li mogu. Izbegavam da odem kod psihijatra, jer bila sam kao dete, mada sam tada bila prilicno rezervisana i nisam htela da pricam otvoreno, pa mislim da su to shvatili kao neki bunt, pubertet...
Pitam se da li ima nekog sa slicnim iskustvom a da je to prebrodio, i kako je to prebrodio?

@znalac
Upravo to! Portali su puni ovih tekstova sa tumačenjem problema i njihovim uzrocima, a ni u jednom se ne pominje rešenje. Tj. jedino se šturo na kraju zaključi da je potrebno obratiti se stručnjaku. Tako se stiče utisak da je jedini cilj članaka rekklama za terapeute. Cena jednog termina od sat vremena je u proseku preko 25-30e,a mesečno treba 4-5 seansi. Ogromnom broju ljudi je potrebna pomoć, a mnogi su sami sebi to i priznali, samo nemaju novca. Mehanizme psihološke pomoći koje pokriva država neću ni da spominjem jer su bezvredni. Moj predlog je da se posle inicijalnog razgovora u nekoj od tih ustanova, u komplikovanijim slučajevima osoba uputi kod privatnika koji može da posveti vreme i da država sufinansira dalju terapiju. Evo ja prvi bih se javio kad bi cena bila max 10e po terminu. Ako želimo bolje i srećnije društvo, moramo prvo pojedincu pomoći.

@True


"pokusaji da se malo vise socijalizujem mi samo pogorsaju stvari"

Iskusio sam to. Kao i u mnogim drugim stvarima. Okolina te zatrpava savetima tipa "uradi to", "reci sebi da moras" itd, "videces da ce biti dobro". Naravno, nije ispadalo dobro.
Tek kada sam upoznao ljude koji su mogli da me razumeju, kojima sam mogao da govorim kako se osecam, kada sam dobio neki stvarno koristan savet, prestao da se druzim sa ljudima koji mi ne odgovaraju, citao o svemu tome, stvari su se promenile.
Socijalizacija je vestina. Ona se uci. Mnogi neke od tih vestina pokupe nesvesno i automatski, i ne razumeju one kojima to nije uspelo.

Sto se tice psihijatara, i oni su kao i ostali: mnogi ne razumeju. I sam sam iskusio, a i mnogi moji poznanici. To ti je kao kad trazis zubara: ima ih na sve strane, ali nije svaki dobar. Mnogi mogu da odrade jednostavnije stvari, ali ne i one ozbiljnije.
Treba naci one dobre.
Sto se trazenja tice, tu bih dao jedan savet: ako vidis da ti ne odgovara, nemas osecaj da te razume, trazi drugog. Eventualno mu reci da smatras da te ne razume, a ako se uvredi, pocne da se pravda, a pogotovo da osudjuje, batali ga.
Ja sam u zivotu cesto trpeo razne budalastine, a okolina me je zatrpavala "dobronamernim" savetima tipa: "kada si vec poceo, treba da ides do kraja". Trazenje dobrih stvari (pa i dobrog psihijatra) je isto vestina. Treba je nauciti.
Slicno je i sa sticanjem samopouzdanja itd.

Toliko za sada...

Sve pocinje u ranom detinjstvu. Nedostatak ljubavi i paznje. Dete nije voljeno, nije primeceno, podstrekivano, jednostavno je nekako skrajnuto. Pravi sklonista od prekrivaca, krije se ispod stola, ne seca se svojih roditelja iz nekih perioda detinjstva, potiskuje tugu, traume... U skoli je tiho, povuceno. U pubertetu moze pokazati odredjenu dozu bunta ali ni tada roditelji ne reaguju kako treba. I tako zivot mladog bica prolazi, ono se bori svim silama da bude kao i drugi ali... Na kraju sedi pored reke i posmatra kako zivot tece umesto da skoci u nju i zivi punim plucima. Bojim se da je depresija neizleciva. Mozete je samo sami ublaziti ako pronadjete neki hobi, ako pesacite, citate, slusate muziku, ugadjate i posvetite se sebi. Jer nekada davno neko ko je to trebao da uradi, nije.

@True
Ovo kao da sam ja pisao:) S tim što sam se ja par puta obraćao za pomoć. Ali na žalost, materijalno ne dozvoljava nastavak, a problemi sve gori. A ubeđen sam da je to jedino rešenje. Ako si u prilici da finansiraš, nemoj da te stid spreči, molim te. Ja sam to rešio jednim Rubinovim unučetom prvi put, posle toga je išlo glatko. Ali svakako bar za početak nije pametno deliti tu odluku sa sredinom koja svakako nema razumevanja.

@True "pobedila" sam tako sto sam se posvetila poslu i ucenju. Tacnije, samo sam zamaskirala problem i polako se mirim sa sudbinom. Sreca da mi posao ne iziskuje mnogo kontakta sa ljudima i zato ga volim.

Kognitivna terapiaj pomaze. Ako ne mozete da odlazite kod psihologa ili psihijatra koji praktikuje ovaj pristup, citajte. Sama terapija podrazumeva direktan rad na sebi, dosta citanja, pisanja.

Imate jednu mobilnu aplikaciju koja koristi metodu rethinking, nekada pomaže citati probleme drugih koje anonimno pišu i ljudi im onda odgovaraju na način da probaju da obrnu način razmisljanja, razliciti ljudi istu stvar vide razlicito i iz razlicitih uglova.
Nije lose za pocetak, tamo se možete naći i videti da niste sami i jedini sa problemima, a problema je puno i razliciti su.
Takodje možete i vi pomoći drugima. Lep je osecaj kad probas da se staviš u kozu drugog i probas da mu pomogneš.
Takodje se i odgovori ocenjuju od strane korisnika, i od strane ljudi koji su postovali svoje probleme u smislu hvala to mi je pomoglo.
Aplikacija se zove KOKO.
Nadam se da ce nekom biti od pomoći, mozda otvori neke druge oci i puteve pomoći i samopomoci.
Srecno :)

Može 10€ kad benzin bude 0.1 €. Mada možete videti sa svojim osiguranjem da vam ono plati 20€ a vi 10€. Pošteno ?

Može 10€ kad benzin bude 0.1 €. Mada možete videti sa svojim osiguranjem da vam ono plati 20€ a vi 10€. Pošteno ?

Sve pocinje u ranom detinjstvu. Nedostatak ljubavi i paznje. Dete nije voljeno, nije primeceno, podstrekivano, jednostavno je nekako skrajnuto. Pravi sklonista od prekrivaca, krije se ispod stola, ne seca se svojih roditelja iz nekih perioda detinjstva, potiskuje tugu, traume... U skoli je tiho, povuceno. U pubertetu moze pokazati odredjenu dozu bunta ali ni tada roditelji ne reaguju kako treba. I tako zivot mladog bica prolazi, ono se bori svim silama da bude kao i drugi ali... Na kraju sedi pored reke i posmatra kako zivot tece umesto da skoci u nju i zivi punim plucima. Bojim se da je depresija neizleciva. Mozete je samo sami ublaziti ako pronadjete neki hobi, ako pesacite, citate, slusate muziku, ugadjate i posvetite se sebi. Jer nekada davno neko ko je to trebao da uradi, nije.

@znalac
Upravo to! Portali su puni ovih tekstova sa tumačenjem problema i njihovim uzrocima, a ni u jednom se ne pominje rešenje. Tj. jedino se šturo na kraju zaključi da je potrebno obratiti se stručnjaku. Tako se stiče utisak da je jedini cilj članaka rekklama za terapeute. Cena jednog termina od sat vremena je u proseku preko 25-30e,a mesečno treba 4-5 seansi. Ogromnom broju ljudi je potrebna pomoć, a mnogi su sami sebi to i priznali, samo nemaju novca. Mehanizme psihološke pomoći koje pokriva država neću ni da spominjem jer su bezvredni. Moj predlog je da se posle inicijalnog razgovora u nekoj od tih ustanova, u komplikovanijim slučajevima osoba uputi kod privatnika koji može da posveti vreme i da država sufinansira dalju terapiju. Evo ja prvi bih se javio kad bi cena bila max 10e po terminu. Ako želimo bolje i srećnije društvo, moramo prvo pojedincu pomoći.

Kognitivna terapiaj pomaze. Ako ne mozete da odlazite kod psihologa ili psihijatra koji praktikuje ovaj pristup, citajte. Sama terapija podrazumeva direktan rad na sebi, dosta citanja, pisanja.

Odlican clanak. Dodao bih jos i neki kraci zakljucak oko vrsta pomoci i prevazilazenja. Hvala na clanku.

Pronalazim sebe u ovom tekstu, mada ja svakako oduvek znam da nije sve bas u redu i o cemu se radi. Imam jako lose misljenje o sebi, nisko samopouzdanje, tuzna sam uvek, ali desavaju mi se i ove promene, tipa prvo odustanem od svega pa onda hocu sve da uradim sem sto nisam bas ekstrovertna nikada, vise sam introvertna i pokusaji da se malo vise socijalizujem mi samo pogorsaju stvari. To mi se sve desava jos od ranog detinjstva i stvarno je tesko sa tim ziveti, cutim o tome jer mislim da ljudi ne mogu to da razumeju, sto se i pokazalo kao istinito par puta. Trudim se maksimalno da promenim neke stvari, citam, pokusavam... Ali ne znam da li mogu. Izbegavam da odem kod psihijatra, jer bila sam kao dete, mada sam tada bila prilicno rezervisana i nisam htela da pricam otvoreno, pa mislim da su to shvatili kao neki bunt, pubertet...
Pitam se da li ima nekog sa slicnim iskustvom a da je to prebrodio, i kako je to prebrodio?

@True


"pokusaji da se malo vise socijalizujem mi samo pogorsaju stvari"

Iskusio sam to. Kao i u mnogim drugim stvarima. Okolina te zatrpava savetima tipa "uradi to", "reci sebi da moras" itd, "videces da ce biti dobro". Naravno, nije ispadalo dobro.
Tek kada sam upoznao ljude koji su mogli da me razumeju, kojima sam mogao da govorim kako se osecam, kada sam dobio neki stvarno koristan savet, prestao da se druzim sa ljudima koji mi ne odgovaraju, citao o svemu tome, stvari su se promenile.
Socijalizacija je vestina. Ona se uci. Mnogi neke od tih vestina pokupe nesvesno i automatski, i ne razumeju one kojima to nije uspelo.

Sto se tice psihijatara, i oni su kao i ostali: mnogi ne razumeju. I sam sam iskusio, a i mnogi moji poznanici. To ti je kao kad trazis zubara: ima ih na sve strane, ali nije svaki dobar. Mnogi mogu da odrade jednostavnije stvari, ali ne i one ozbiljnije.
Treba naci one dobre.
Sto se trazenja tice, tu bih dao jedan savet: ako vidis da ti ne odgovara, nemas osecaj da te razume, trazi drugog. Eventualno mu reci da smatras da te ne razume, a ako se uvredi, pocne da se pravda, a pogotovo da osudjuje, batali ga.
Ja sam u zivotu cesto trpeo razne budalastine, a okolina me je zatrpavala "dobronamernim" savetima tipa: "kada si vec poceo, treba da ides do kraja". Trazenje dobrih stvari (pa i dobrog psihijatra) je isto vestina. Treba je nauciti.
Slicno je i sa sticanjem samopouzdanja itd.

Toliko za sada...

@True
Ovo kao da sam ja pisao:) S tim što sam se ja par puta obraćao za pomoć. Ali na žalost, materijalno ne dozvoljava nastavak, a problemi sve gori. A ubeđen sam da je to jedino rešenje. Ako si u prilici da finansiraš, nemoj da te stid spreči, molim te. Ja sam to rešio jednim Rubinovim unučetom prvi put, posle toga je išlo glatko. Ali svakako bar za početak nije pametno deliti tu odluku sa sredinom koja svakako nema razumevanja.

@True "pobedila" sam tako sto sam se posvetila poslu i ucenju. Tacnije, samo sam zamaskirala problem i polako se mirim sa sudbinom. Sreca da mi posao ne iziskuje mnogo kontakta sa ljudima i zato ga volim.

Imate jednu mobilnu aplikaciju koja koristi metodu rethinking, nekada pomaže citati probleme drugih koje anonimno pišu i ljudi im onda odgovaraju na način da probaju da obrnu način razmisljanja, razliciti ljudi istu stvar vide razlicito i iz razlicitih uglova.
Nije lose za pocetak, tamo se možete naći i videti da niste sami i jedini sa problemima, a problema je puno i razliciti su.
Takodje možete i vi pomoći drugima. Lep je osecaj kad probas da se staviš u kozu drugog i probas da mu pomogneš.
Takodje se i odgovori ocenjuju od strane korisnika, i od strane ljudi koji su postovali svoje probleme u smislu hvala to mi je pomoglo.
Aplikacija se zove KOKO.
Nadam se da ce nekom biti od pomoći, mozda otvori neke druge oci i puteve pomoći i samopomoci.
Srecno :)