Amerikanizacija Velike Britanije

Sta je autor hteo da kaze ovim:
"A onih tradicionalno loših zuba, godinama zanemarivanih jer su Britanci kod zubara išli samo u hitnim slučajevima? Toga je sve manje."
Zaista ne vidim kakve to veze ima sa amerikanizacijom. To je samo povecana svest o sopstvenom izgledu.
Zasto vole ovoliko da hiperbolisu, nije mi jasno.

@xd

Sto se muzike tice, za razliku od americke urbane, punk je bar imao kakvu-takvu poruku, ali kakvu-takvu. Sa druge strane, nije punk jedino sto je izaslo iz Britanije, da ne nabrajam "kultne" sastave i izvodjace razlicitih zanrova poreklom iz iste - probajte sami. Evo da pocnem: Pink Floyd, The Who, Beatles, George Michael, Jamiroquai, Queen, Iron Maiden,...

"sada standarde britanskoj omladini postavlja američka urbana muzika. Spuštene vrećaste farmerke, zlatni lanci, rep stil, zaista se širi na veliki broj Britanaca mlađih od 20 godina".

Rekose Briatanci koji su pokrenuli pank lavinu i 'ugledno' oblacenje. Dajte molim vas, ovaj tekst je smesan.

Ko ne poznaje kakvi su Englezi bili ranije, ovaj tekst mu prirodno deluje čudno. Englezi su bili poznati po tome sto izgledu nisu pridavali onaj znacaj kakav su mu, na primer, pridavali, po njima "dekadentni" Francuzi, jer su smatrali sa su takve potrebe (kao na primer potreba žene za šminkanjem i puderisanjem, pa i sam barok u umetnosti) izraz unutrašnje ispraznosti duha. Svaka potreba za isticanjem i hvalisanjem, pa i sama želja da se živi u centru velegrada do skora je smatrana malograđanštinom.

Evo par primera opisa engleskog duha sa kraja XVIII veka, od strane ruskog putopisca Karamzina i našeg Dositeja, pa ćete videti koliko su njima duh sujete i pomodarstva bili strani:

“Stigli smo u Englesku, u zemlju koja je po karakteru stanovništva i stepenu narodne prosvećenosti, naravno, jedna od prvih zemalja Evrope. Ovde je sve drugačije: i kuće i ulice, i ljudi su drugačiji, i hrana je drugačija, jednom rečju, čini mi se, da sam kročio u neki drugi svet. ... Poželeo sam da vidim englesku kuhinju. Kakva čistoća! Na podu ni jedne mrlje, lonci, šerpe, tacne, šolje, sve belo blistavo, sve u neverovatnom redu. Kameni ugalj gori u svom ognjištu i ružičasta vatrica raduje ljudsko oko. Domaćica se osmehnu prijatno, a ja rekoh: “Izgled francuske kuhinje vrlo često kvari apetit, izgled vaše kuhinje ga razbuktava.” ... Koliko ljudi! I kakva poslovnost! Uz sve to kakav red! Sve odiše zadovoljstvom, i mada nema raskoši, postoji izobilje. Od Duvra do Londona, nema ničega što bi pomutilo taj utisak, što bi podsećalo na ljudsko siromaštvo. ...

Ako se veličina i lepota sastoje od ogromnih zdanja koje se, slično granitnim liticama, gordo uzdižu uvis ka nebu, onda London sigurno nije takav. Obišavši 20, 30 najboljih ulica, ja ne ugledah nikakve velelepne palate, pa čak ni ogromne zgrade. Ali dugačke široke, lepo popločane ulice, krupnim kamenjem ukrašena pešačka zona, vrata kuća sačinjena od drveta crvene boje, namazana voskom, koje se blistave cakle kao ogledala, čitav niz fenjera sa obe strane ulice, lepi skverovi na kojima su ili statue ili neki drugi istorijski spomenici, zatim bogati izlozi u kojima se kroz staklo još sa ulice vidi mnoštvo raznovrsne robe. Čistoća zavidna, urednost u odevanju i onih najjednostavnijih žitelja, opšte blagostanje svugde i u svemu. Sve to čini sliku neopisivo prijatnu, i vi samo uzvikujete: “London je divan!”

Kakva razlika od Pariza! Tamo je i veličina i ružnoća, a ovde je jednostavnost sa zadivljujućom čistoćom. U Parizu je raskoš i siromaštvo, uvek u večnoj suprotnosti, a ovde jednakost opšteg izobilja; tamo su palate iz kojih izlaze bledi ljudi, u ritama i dronjcima, a ovde iz malih ciglenih kućica izlaze zdravi i zadovoljni ljudi sa plemenitim i smirenim izgledom - i lord i zanatlija čisto odeveni i skoro bez ikakvih razlika; tamo napuderisani, nakinđureni ljudi se voze u veličanstvenim fijakerima, a ovde se svi voze u lepim kočijama upregnutim sa dva gorda konja. Tamo je blato i mračna tesnoća, a ovde je suvo i glatko svuda gde je svetli prostor bez obzira na gužve. ...

Žene u Londonu su vrlo lepe, odevaju se vrlo jednostavno i ljupko, sve su bez pudera i šminke, sa šeširima graciozno kreiranim. ... Slika dobrih naravi i porodične sreće najviše me ushićuju u engleskim selima, gde sad žive mnogi imućni stanovnici Londona koji celo leto tamo borave. Svake nedelje posećujem neku od seoskih crkava i slušam moralne jasne propovedi i gledam mirna lica očeva i supruga koji se svi usrdno mole Svevišnjem, i mole, čini se, da im Bog sačuva ono što već imaju. ... Da, drugovi moji, ovde su žene skromne i poštene, pa prema tome i muževi su srećni. Ovde bračni parovi žive za sebe, a ne za svet.

Ja govorim o ljudima srednjeg staleža. Uostalom, i sami lordovi engleski i lordice ne žive drugačije, raskošnije od njih za razliku od našeg “visokog društva”. Engleskinje su, naprotiv, vaspitane u duhu domaćinskog života sa dobrim osobinama supruge, majke, koja svoju dušu ukrašava onim navikama i sklonostima koje će je čuvati od dosade i samoće, pa jedan čovek za onog drugog predstavlja dragoceno blago. ...” (N.M.K. Pisma ruskog putnika)

"I sam sam se sebi krstio i čudio u kakav me je blaženi čas mila mati moja začela. Gdi sam ja ovo sad? Ko li sam ja? Činjaše mi se kao da sam se iznova u nekakav novi svet rodio. ... Ta i po drugim zemljama ima lepotica, ali su svuda one većim delom ponosite, pa kada ih čovek vidi da se gorde i visoko o sebi misle, ne mari za njih i kaže: neka idu svojim putem. Al´ evo čuda ovde, jer one niti mare, niti misle, niti znaju da su prekrasne, nego gledaju na svakoga s takvim prirodnim i prostosrdačnim očima, a u isto vreme s otvorenim prijateljskim i blagim licem, baš kao da ga odavno poznaju." (Dositej Obradovic, Sabrana dela)

@Dragan - The Rolling stones, The Police, Eric Clapton, Duran Duran...:0)

No big deal, ali ne stoji da su cafe barovi u UK americki uvoz. Uz izuzetak Starbucksa (koji je i sam modelovan prema evropskoj, talijanskoj ideji kafea), svi glavni lanci u UK (Nero, Costa, Cafe Rouge, etc.) imaju talijanski ili francuski smek. Tome treba dodati i veliki broj kvalitetnih nezavisnih uvoznika i proizvodjaca kafe koji su sve samo ne amerikanizovani. Na kraju, pojam kafea u americkoj kulturi skoro da i ne figurise, sa izuzetkom NYC ili SF...

punkeri su nishta u poredjenju sa Vicky Pollard (na "ju tjubu" mozhete da vidite inserte iz serije Little Britain gde su savrsheno iskarikirali britanske tinejdzhere).
Naravno nisu svi takvi i u Londonu punk josh uvek zhivi. Gomila ljudi je ipak vishe zainteresovana za muziku, film i umetnost, a ne samo za baggy pants i zlatne lance.
I nikada american diners nece zameniti ruchak u pabu! Tradicija ne bi bila tradicija da mozhe tako lako da se prekine :)

Pa zar brza hrana nije upravo i nastala u Britaniji? Fish and chips, anyone?

Sta je autor hteo da kaze ovim:
"A onih tradicionalno loših zuba, godinama zanemarivanih jer su Britanci kod zubara išli samo u hitnim slučajevima? Toga je sve manje."
Zaista ne vidim kakve to veze ima sa amerikanizacijom. To je samo povecana svest o sopstvenom izgledu.
Zasto vole ovoliko da hiperbolisu, nije mi jasno.

"sada standarde britanskoj omladini postavlja američka urbana muzika. Spuštene vrećaste farmerke, zlatni lanci, rep stil, zaista se širi na veliki broj Britanaca mlađih od 20 godina".

Rekose Briatanci koji su pokrenuli pank lavinu i 'ugledno' oblacenje. Dajte molim vas, ovaj tekst je smesan.

@xd

Sto se muzike tice, za razliku od americke urbane, punk je bar imao kakvu-takvu poruku, ali kakvu-takvu. Sa druge strane, nije punk jedino sto je izaslo iz Britanije, da ne nabrajam "kultne" sastave i izvodjace razlicitih zanrova poreklom iz iste - probajte sami. Evo da pocnem: Pink Floyd, The Who, Beatles, George Michael, Jamiroquai, Queen, Iron Maiden,...

Ko ne poznaje kakvi su Englezi bili ranije, ovaj tekst mu prirodno deluje čudno. Englezi su bili poznati po tome sto izgledu nisu pridavali onaj znacaj kakav su mu, na primer, pridavali, po njima "dekadentni" Francuzi, jer su smatrali sa su takve potrebe (kao na primer potreba žene za šminkanjem i puderisanjem, pa i sam barok u umetnosti) izraz unutrašnje ispraznosti duha. Svaka potreba za isticanjem i hvalisanjem, pa i sama želja da se živi u centru velegrada do skora je smatrana malograđanštinom.

Evo par primera opisa engleskog duha sa kraja XVIII veka, od strane ruskog putopisca Karamzina i našeg Dositeja, pa ćete videti koliko su njima duh sujete i pomodarstva bili strani:

“Stigli smo u Englesku, u zemlju koja je po karakteru stanovništva i stepenu narodne prosvećenosti, naravno, jedna od prvih zemalja Evrope. Ovde je sve drugačije: i kuće i ulice, i ljudi su drugačiji, i hrana je drugačija, jednom rečju, čini mi se, da sam kročio u neki drugi svet. ... Poželeo sam da vidim englesku kuhinju. Kakva čistoća! Na podu ni jedne mrlje, lonci, šerpe, tacne, šolje, sve belo blistavo, sve u neverovatnom redu. Kameni ugalj gori u svom ognjištu i ružičasta vatrica raduje ljudsko oko. Domaćica se osmehnu prijatno, a ja rekoh: “Izgled francuske kuhinje vrlo često kvari apetit, izgled vaše kuhinje ga razbuktava.” ... Koliko ljudi! I kakva poslovnost! Uz sve to kakav red! Sve odiše zadovoljstvom, i mada nema raskoši, postoji izobilje. Od Duvra do Londona, nema ničega što bi pomutilo taj utisak, što bi podsećalo na ljudsko siromaštvo. ...

Ako se veličina i lepota sastoje od ogromnih zdanja koje se, slično granitnim liticama, gordo uzdižu uvis ka nebu, onda London sigurno nije takav. Obišavši 20, 30 najboljih ulica, ja ne ugledah nikakve velelepne palate, pa čak ni ogromne zgrade. Ali dugačke široke, lepo popločane ulice, krupnim kamenjem ukrašena pešačka zona, vrata kuća sačinjena od drveta crvene boje, namazana voskom, koje se blistave cakle kao ogledala, čitav niz fenjera sa obe strane ulice, lepi skverovi na kojima su ili statue ili neki drugi istorijski spomenici, zatim bogati izlozi u kojima se kroz staklo još sa ulice vidi mnoštvo raznovrsne robe. Čistoća zavidna, urednost u odevanju i onih najjednostavnijih žitelja, opšte blagostanje svugde i u svemu. Sve to čini sliku neopisivo prijatnu, i vi samo uzvikujete: “London je divan!”

Kakva razlika od Pariza! Tamo je i veličina i ružnoća, a ovde je jednostavnost sa zadivljujućom čistoćom. U Parizu je raskoš i siromaštvo, uvek u večnoj suprotnosti, a ovde jednakost opšteg izobilja; tamo su palate iz kojih izlaze bledi ljudi, u ritama i dronjcima, a ovde iz malih ciglenih kućica izlaze zdravi i zadovoljni ljudi sa plemenitim i smirenim izgledom - i lord i zanatlija čisto odeveni i skoro bez ikakvih razlika; tamo napuderisani, nakinđureni ljudi se voze u veličanstvenim fijakerima, a ovde se svi voze u lepim kočijama upregnutim sa dva gorda konja. Tamo je blato i mračna tesnoća, a ovde je suvo i glatko svuda gde je svetli prostor bez obzira na gužve. ...

Žene u Londonu su vrlo lepe, odevaju se vrlo jednostavno i ljupko, sve su bez pudera i šminke, sa šeširima graciozno kreiranim. ... Slika dobrih naravi i porodične sreće najviše me ushićuju u engleskim selima, gde sad žive mnogi imućni stanovnici Londona koji celo leto tamo borave. Svake nedelje posećujem neku od seoskih crkava i slušam moralne jasne propovedi i gledam mirna lica očeva i supruga koji se svi usrdno mole Svevišnjem, i mole, čini se, da im Bog sačuva ono što već imaju. ... Da, drugovi moji, ovde su žene skromne i poštene, pa prema tome i muževi su srećni. Ovde bračni parovi žive za sebe, a ne za svet.

Ja govorim o ljudima srednjeg staleža. Uostalom, i sami lordovi engleski i lordice ne žive drugačije, raskošnije od njih za razliku od našeg “visokog društva”. Engleskinje su, naprotiv, vaspitane u duhu domaćinskog života sa dobrim osobinama supruge, majke, koja svoju dušu ukrašava onim navikama i sklonostima koje će je čuvati od dosade i samoće, pa jedan čovek za onog drugog predstavlja dragoceno blago. ...” (N.M.K. Pisma ruskog putnika)

"I sam sam se sebi krstio i čudio u kakav me je blaženi čas mila mati moja začela. Gdi sam ja ovo sad? Ko li sam ja? Činjaše mi se kao da sam se iznova u nekakav novi svet rodio. ... Ta i po drugim zemljama ima lepotica, ali su svuda one većim delom ponosite, pa kada ih čovek vidi da se gorde i visoko o sebi misle, ne mari za njih i kaže: neka idu svojim putem. Al´ evo čuda ovde, jer one niti mare, niti misle, niti znaju da su prekrasne, nego gledaju na svakoga s takvim prirodnim i prostosrdačnim očima, a u isto vreme s otvorenim prijateljskim i blagim licem, baš kao da ga odavno poznaju." (Dositej Obradovic, Sabrana dela)

@Dragan - The Rolling stones, The Police, Eric Clapton, Duran Duran...:0)

No big deal, ali ne stoji da su cafe barovi u UK americki uvoz. Uz izuzetak Starbucksa (koji je i sam modelovan prema evropskoj, talijanskoj ideji kafea), svi glavni lanci u UK (Nero, Costa, Cafe Rouge, etc.) imaju talijanski ili francuski smek. Tome treba dodati i veliki broj kvalitetnih nezavisnih uvoznika i proizvodjaca kafe koji su sve samo ne amerikanizovani. Na kraju, pojam kafea u americkoj kulturi skoro da i ne figurise, sa izuzetkom NYC ili SF...

punkeri su nishta u poredjenju sa Vicky Pollard (na "ju tjubu" mozhete da vidite inserte iz serije Little Britain gde su savrsheno iskarikirali britanske tinejdzhere).
Naravno nisu svi takvi i u Londonu punk josh uvek zhivi. Gomila ljudi je ipak vishe zainteresovana za muziku, film i umetnost, a ne samo za baggy pants i zlatne lance.
I nikada american diners nece zameniti ruchak u pabu! Tradicija ne bi bila tradicija da mozhe tako lako da se prekine :)

Pa zar brza hrana nije upravo i nastala u Britaniji? Fish and chips, anyone?