Srećno detinjstvo priprema za život

Istina, ali na zalost, cini mi se da vecina roditelja nije takva, barem iz moje okoline, uglavnom su ocevi grubi i neprijatni, majke cesto samo cute, i vrlo cesto vidim kod nas da su majke na strani svojih muzeva protiv sopstvene dece, cak i kada je rec o nasilnim ocevima. Zasto je to tako? Zasto neko ko ne ume da da ljubav uopste postaje roditelj? Kad su vec sebicni i bezosecajni, cemu sve to? Mozes lepo da zivis u paru ceo zivot, kad vec ne znas ili neces da pruzis ljubav i podrsku, nemoj se ni razmnozavati..

Mnogo tacno, ali i vrlo bolno saznanje za one koji nisu imali srecno detinjstvo. To onda kao da ostaje vecita tuga.
Objavljujte sto vise ovakvih kvalitetnih tekstova u vezi razvoja coveka, deteta, vaspitanju. Potrebno nam je svima. Makar i kao podsetnik.

Istina je. Nazalost, to sam osetila na svojo kozi. Uspela sam da ostvarim svoje zelje po pitanju obrazovanja i osnivanja porodice, ali mi uvek nedostaje ono sto nisam dobila u detinjstvu. Kao sto se podrazumeva da cete deci obezbediti egzistenciju, tako se podrazumeva da cete tu istu decu voleti bezuslovno. Trebalo bi da bude tako. Kad god procitam neki tekst na ovu temu osetim gorak ukus u ustima. Trudim se da moje dete dobije sve sto mu treba. Za mene je vec kasno...

Članak je odličan. Sve loše pomenuto u tekstu sam iskusio još kao beba a i kasnije tokom detinjstva i odrastanja uključujući totalnu nebrigu koja je dovela do toga da sam uprkos dve dobre plate i dve penzije u kući još kao beba sa godinu dana zbog gladi, da zbog gladi, u zlatna vremena SFRJ, završio u bolnici i jedva se izvukao. Ostale su posledice po zdravlje za ceo život i ništa ih ne može otkloniti. Osećaj uništenog života je neopisiv a svestan sam ga još od školskih dana. Nikad to roditeljima neću oprostiti. Za ničim u životu ne žalim kao za tim što nisam imao roditelje koji bi me voleli i poštovali a ne fizički ugrožavali moje postojanje, zdravlje uz konstantna vređanja i ponižavanja jer me nisu planirali već sam se "slučajno" rodio. Bolje je biti bez roditelja nego imati takve kakve sam ja imao. Izvinjavam se ako je moj komentar depresivan, ali možda ovo što pišem bude nekome za nauk. Poslušajte ili pročitajte tekst pesme "The Unforgiven", Metallica. Govori upravo o temi ovog članka.

Lep clanak. I ako sam neozenjen, iskreno nemam ni devojku, letos sam na moru upoznao devojku koja je posle 3 dana druzenja resila da na plazu povede i klinku od tri godine, onako, kao iznenadjenje. Ljudi moji, koliko me je to dete opustilo, ma zaboravio sam na sve probleme. Hajde, jesam svakog dana dolazio na tu plazu zbog ove cure, ali sve vise i zbog klinke...kamencicima na pesku smo crtali cvetice, ucio je da pliva, izranjao joj skoljkice, ma celodnevna zanimacija. Zadnjeg dana sam spucao pesaka po najjacem suncu uzbrdo do prodavnice udaljene 3km od plaze, jer je jedna gospo'ja donela lubenicu i pustila je u vodu bas kraj malecke. Naravno, klinka je onako tuzno gledala... i tako, u prodavnici su imali i marker, pa nacrtah srce sa njenim imenom u sredini. E to je sreca, kad je lubenica teza od nje koja paradira plazom sa lubenicom u narucju. :-) Eh, onda je njena drugarica pustila i svoju klinku od takodje tri godine...lepo je kad osetis tu iskrenu deciju ljubav, iskren osmeh, kad vidis taj ljubopitljivi pogled koji snima svaki tvoj pokret...zanesoh se...nego, da se ne lazemo, 28, vreme mi je :-)))

Slatko:)

Ljubav je najvaznija.Mala deca dok se igraju,napustaju na kratko svoju aktivnost,samo da pogledaju majku(samo pogled),pa se vracaju igri.
Prema decijoj licnosti uvek se odnositi sa uvazavanjem i postovanjem.Ravnopravni clan.
Lepe reci,nezni pogledi,mazenje(posebno zagrljaj),decija hrana.
Deca su iskrena,nikada zlonamerna(izuzev ako ih tako "formiramo").
Najvise ranjiva u tom prvom periodu njihovog razvoja(koje ima dosta specificnosti,razlikuje se mnogo od osraslih,posebno se prema tome odnositi sa uvazavanjem).Zato najpazljivije birati reci,postupke...
Roditelji su najvazniji,najsnazniji uticaj,dete se toliko trudi samo da im se dopadne.Sve sto radi,dete radi zbog roditelja(zbog ljubavi prema njima).
Koliko je srecno detinjstvo vazno,poznato je svima.Kakve posledice ostavlja,svakakve.

Obozavam ta mala,slatka stvorenja,koja umeju da te ucine srecnim:),nasmeju i vole do neba...

Za nekih 4 nedelje cu i sam postati roditelj, te mi je ova tema itekako znacajna. Mene je ustvari sve vreme bio strah da postanem otac, jer nisam siguran da li cu zaista biti u svakom trenutku sposoban da pruzim svom detetu potrebnu ljubav. Na svoje roditelje ne mogu preterano da se zalim. Oni su mi pruzili dovoljno ljubavi da i ja mogu da marsiram hrabro kroz zivot. Nasa drzava sa druge strane nije bas...ali to je vec neka druga tema.
Uvek sam mislio da je nepravedno da svaka budala moze da postane roditelj i da upropasti svoju decu, i da bi neka vrsta testa zaista bila neophodna. Tada bi svet izgledao mnogo drugacije nego sada, gde se frustrirani ljudi medjusobno ubijaju umesto da se vole - nazalost nisu sposobni za bilo sta drugo. Ali ne postoji nikakva vrsta selekcije, osim one prirodne, i deca nastaju 'slucajno' ili 'planirano' i jedino sto preostaje da se ovakva 'uputstva za roditelje' sto cesce pojavljuju i da se takve teme postave ispred 'politickih situacija' i slicnih gluposti. Ja cu sebi ovo uputstvo za svaki slucaj odstampati i staviti na zid, kao potsetnik - hvala vam.
puno pozdrava svim citaocima i zainteresovanima za decu - ona su buducnost, a ne politicari.

Lepo je Dostojevski rekao da ne postoji veći zadatak za čoveka od vaspitanja svoje dece, i ako to uradiš dobro, možeš reći da je tvoj život imao smisla. Ne znam da li sam baš istim rečima to prenela, ali ima jedan deo u ,,Idiotu'', gde govori otome. A Vladeta Jeroti', naš vrhunski psihijatar i psihoterapeut, kaže: Onoliko koliko si bio voljen u detinjstvu, toliko ćeš biti sposoban da voliš.

Citam vase komentare i vracam se u dane mog djetinjstva,sjecam se batina koje sam dobijala za svaku trojku, psovki za svaku gresku... Cesto pomislim sta bi bilo od mene da su moji roditelji bili malo
tolerantniji? Ja imam troje djece sa tri razlicita karektera, tri razlicite osobe... I mogu vam isto reci da svaku trojku, koju donesu moja djeca, proslavimo isto kao i peticu!!! Batina nema,nema ni psovki, po nekad im skrenem paznju malo ostrijim tonom, ako naprave neku vecu glupost. Ipak ne zamjeram mojim roditeljima njihov nacin odgoja. Kako su mogli dati nesto sami nisu nikada dobili? U zadnje vrijeme se pise i polemise vise o ispravnom odgoju djece, prije 30-40 godina toga nije bilo. u Bibliji pise: ko prut stedi, mrzi svoju djecu! Moji roditelji su me znaci samo mnogo voljeli ! Think pink!

@ Ena:
Svasta, naravno da nije kasno za tebe. Ako se ti volis svoje dete i ako mu pruzas sve sto mozes (i sve ono za sta si ti bila uskracena) to je i vise nego dovoljan dokaz koliko si ti iznad prosecnog coveka.
Jer prosecan covek radja i "otaljava" dete samo zato sto "tako se treba". A dobro je poznata cinjenica da 95% ljudi sa nesrecnim detinjstvom upropaste (svesno ili nesvesno) i sopstveno dete, sto tebe, kao izuzetak, cini cetvorostruko boljom jer SVESNO radis ono sto ti od srca dolazi, a ne nesvesno "i ja sam se mucio, pa sta mi fali".
Pozdrav

@ Sad But True:
Tvoj komentar nije depresivan nego tuzan.
Ali bolje je sebi priznati nego celog zivota ziveti u zabludi da te roditelji ipak vole.
Na srecu, ja nisam imala takvih iskustava ali moji roditelji jesu- oboje su bili zanemarena deca, ponizavana, "trinaesti prasici", a sada njihovi matori i drtavi roditelji ocekuju neku ljubav i paznju- odvratni sebicni starci.
Cesto sam bivala ljuta i na mamu i na tatu sto nemam ovo ili ono, sto se ponasaju ovako ili onako, ali kad su mi se malo otvorile oci videla sam koliko me ustvari vole i koliko se trude da mi sve obezbede.
Jedino mi ih je zao jer ponekad se ponasaju kao dete koje je ostalo uskraceno za igracku,pa trci za mamom i tatom ociju punih poverenja....vidim po njima da je to trauma koja ostaje za ceo zivot.

Obi,
moje detinjstvo je proslo. Ucinjeno je sta je ucinjeno. Ne moze se vratiti ni popraviti. U tom smislu je kasno za mene. A u odnosu koji gradim sa svojim detetom pokusavam da se dajem ali i da vaspitavam. Ne pravim pekmez od nje, ucim je da bude samostalna ali ne preterujem. Volela bih da bude srecna sto ima ovakvu majku a ne da joj to bude kazna. Radujem se sto je imam.
Hvala na komentaru.
Pozdrav.

Hitno uvesti test za ispitivanje sposobnosti da se postane i ostane roditelj(bar tih prvih 10 tak godina)! I na testovima za mnogo minornije životne zadatke se pada,uči pa ponovo...dok ne dobiješ prolaz.A kod ovog najvažnijeg svi su kao sposobni. Malo sutra.

kratak ali sasvim dovoljan uput!!!! svaki roditelj bi trebalo da ga zna i primenjuje a ne da se iskrivljenim odnosima odgajaju isto tako iskrivljene jedinke!!!Nedavno sam imala prilike da zavim medju clanovima jedne takve poredice gde se sve tako cudnovato izvitoperilo u emotivnu i telesnu hladnocu sa jedne strane, posesivnost sa druge, ignoranciju sa trece itd. Nema neznosti ni poljupca, samo reci i komunikacija puna skrivanja i poluistina da bi se ipak medjusobno kontrolisali i pripadali kakvoj takvoj zajednici!!!Bilo je to jednostvano vrlo ruzzno iskustvo.Na sve to rec je o odnosu dete - roditelj pa vi vidite koliko ko tu mozze da bude srecan, kada najelementarniji odnos, baza nije sigurna,otvorena i iskrena

Kamo srece da je meni bilo tako...ali makar svome detetu pokusavam da pruzam ono sto ja nisam dobio. Kada vidim srecu u njenim ocima ceo moj zivot ima smisla.

Od svih pedagoških i psiholiških teorija koje su pisane u proteklim vekovima, a nastale na osnovu relevantnih istraživanja, mogu reći da mi je najubedljivija bila teorija koju su dali pedocentristi i njihov predstavnik Dzon Djui. Rekao je da je decija dusa "tabula rasa" ( list papira ) na koji se upisuje sve ono što detetu pružaju, pokazuju ili što ga uče njegovi vaspitači ( roditelji, nastavnici, okolina...). Mislim da je to istina - svo iskustvo koje steknemo u ranom detinjstvu formira karakter, stvara navike ( koje se u odredjenom smislu daju modifikovati u kasnijem životnom dobu, ali nikako nestati ), uči se identifikacijom a kasnije cemo samo nadograditi osnovu koju smo dobili u detinjstvu. Problemi nastaju u poremećenim sistemima vrednosti; evo jednog, nadam se slikovitog primera: Nedavno je pokrenut serijal emisija "Zezde granda za decu". Deca muzički talentovana su diskriminisana zarad popularnosti dotične televizije i njihove produkcije, a roditelji sa potpuno pogrešnim stavovima nisu znali da je takvoj deci mesto u muzičkim školama. Prikazuju im ideale tamo gde ih, zapravo nema.
Pa i zlostavljanje zena se uči i prihvata kao model ponašanja u porodici...i prenosi sa generacije na generaciju...
I nemojte misliti da deca ne umeju logički da misle i povezuju stvari koje su rečene u različito vreme; pa, one priče i naredjenja:"Moraš da učiš da bi nešto napravio od svog života" i onda sa druge strane se negde kroz vašu priču sa prijateljima provuče:"Vidi ga onaj, ima osnovnu školu i ima sve što mu je potrebno za lagodan život...", vaše dete može da shvati kao laž ili prisilu da nešto postiže na teži način.
Mislim da bi trebalo potpuno izbaciti rečenicu:"Ja tebi mogu sve da kažem i uradim, a ti ćeš morati da ćutiš, jer sam ti ja roditelj!"
Sa decom je potreban kompromis, potrebno je da steknu poverenje u vas, a ne da im ono bude nametnuto...i bez suviše posesivnosti i privrženosti da ih pripremate za samostalan život!

Mnogo tacno, ali i vrlo bolno saznanje za one koji nisu imali srecno detinjstvo. To onda kao da ostaje vecita tuga.
Objavljujte sto vise ovakvih kvalitetnih tekstova u vezi razvoja coveka, deteta, vaspitanju. Potrebno nam je svima. Makar i kao podsetnik.

kratak ali sasvim dovoljan uput!!!! svaki roditelj bi trebalo da ga zna i primenjuje a ne da se iskrivljenim odnosima odgajaju isto tako iskrivljene jedinke!!!Nedavno sam imala prilike da zavim medju clanovima jedne takve poredice gde se sve tako cudnovato izvitoperilo u emotivnu i telesnu hladnocu sa jedne strane, posesivnost sa druge, ignoranciju sa trece itd. Nema neznosti ni poljupca, samo reci i komunikacija puna skrivanja i poluistina da bi se ipak medjusobno kontrolisali i pripadali kakvoj takvoj zajednici!!!Bilo je to jednostvano vrlo ruzzno iskustvo.Na sve to rec je o odnosu dete - roditelj pa vi vidite koliko ko tu mozze da bude srecan, kada najelementarniji odnos, baza nije sigurna,otvorena i iskrena

Istina, ali na zalost, cini mi se da vecina roditelja nije takva, barem iz moje okoline, uglavnom su ocevi grubi i neprijatni, majke cesto samo cute, i vrlo cesto vidim kod nas da su majke na strani svojih muzeva protiv sopstvene dece, cak i kada je rec o nasilnim ocevima. Zasto je to tako? Zasto neko ko ne ume da da ljubav uopste postaje roditelj? Kad su vec sebicni i bezosecajni, cemu sve to? Mozes lepo da zivis u paru ceo zivot, kad vec ne znas ili neces da pruzis ljubav i podrsku, nemoj se ni razmnozavati..

Istina je. Nazalost, to sam osetila na svojo kozi. Uspela sam da ostvarim svoje zelje po pitanju obrazovanja i osnivanja porodice, ali mi uvek nedostaje ono sto nisam dobila u detinjstvu. Kao sto se podrazumeva da cete deci obezbediti egzistenciju, tako se podrazumeva da cete tu istu decu voleti bezuslovno. Trebalo bi da bude tako. Kad god procitam neki tekst na ovu temu osetim gorak ukus u ustima. Trudim se da moje dete dobije sve sto mu treba. Za mene je vec kasno...

@ Ena:
Svasta, naravno da nije kasno za tebe. Ako se ti volis svoje dete i ako mu pruzas sve sto mozes (i sve ono za sta si ti bila uskracena) to je i vise nego dovoljan dokaz koliko si ti iznad prosecnog coveka.
Jer prosecan covek radja i "otaljava" dete samo zato sto "tako se treba". A dobro je poznata cinjenica da 95% ljudi sa nesrecnim detinjstvom upropaste (svesno ili nesvesno) i sopstveno dete, sto tebe, kao izuzetak, cini cetvorostruko boljom jer SVESNO radis ono sto ti od srca dolazi, a ne nesvesno "i ja sam se mucio, pa sta mi fali".
Pozdrav

Slatko:)

Ljubav je najvaznija.Mala deca dok se igraju,napustaju na kratko svoju aktivnost,samo da pogledaju majku(samo pogled),pa se vracaju igri.
Prema decijoj licnosti uvek se odnositi sa uvazavanjem i postovanjem.Ravnopravni clan.
Lepe reci,nezni pogledi,mazenje(posebno zagrljaj),decija hrana.
Deca su iskrena,nikada zlonamerna(izuzev ako ih tako "formiramo").
Najvise ranjiva u tom prvom periodu njihovog razvoja(koje ima dosta specificnosti,razlikuje se mnogo od osraslih,posebno se prema tome odnositi sa uvazavanjem).Zato najpazljivije birati reci,postupke...
Roditelji su najvazniji,najsnazniji uticaj,dete se toliko trudi samo da im se dopadne.Sve sto radi,dete radi zbog roditelja(zbog ljubavi prema njima).
Koliko je srecno detinjstvo vazno,poznato je svima.Kakve posledice ostavlja,svakakve.

Obozavam ta mala,slatka stvorenja,koja umeju da te ucine srecnim:),nasmeju i vole do neba...

Kamo srece da je meni bilo tako...ali makar svome detetu pokusavam da pruzam ono sto ja nisam dobio. Kada vidim srecu u njenim ocima ceo moj zivot ima smisla.

Članak je odličan. Sve loše pomenuto u tekstu sam iskusio još kao beba a i kasnije tokom detinjstva i odrastanja uključujući totalnu nebrigu koja je dovela do toga da sam uprkos dve dobre plate i dve penzije u kući još kao beba sa godinu dana zbog gladi, da zbog gladi, u zlatna vremena SFRJ, završio u bolnici i jedva se izvukao. Ostale su posledice po zdravlje za ceo život i ništa ih ne može otkloniti. Osećaj uništenog života je neopisiv a svestan sam ga još od školskih dana. Nikad to roditeljima neću oprostiti. Za ničim u životu ne žalim kao za tim što nisam imao roditelje koji bi me voleli i poštovali a ne fizički ugrožavali moje postojanje, zdravlje uz konstantna vređanja i ponižavanja jer me nisu planirali već sam se "slučajno" rodio. Bolje je biti bez roditelja nego imati takve kakve sam ja imao. Izvinjavam se ako je moj komentar depresivan, ali možda ovo što pišem bude nekome za nauk. Poslušajte ili pročitajte tekst pesme "The Unforgiven", Metallica. Govori upravo o temi ovog članka.

Hitno uvesti test za ispitivanje sposobnosti da se postane i ostane roditelj(bar tih prvih 10 tak godina)! I na testovima za mnogo minornije životne zadatke se pada,uči pa ponovo...dok ne dobiješ prolaz.A kod ovog najvažnijeg svi su kao sposobni. Malo sutra.

@ Sad But True:
Tvoj komentar nije depresivan nego tuzan.
Ali bolje je sebi priznati nego celog zivota ziveti u zabludi da te roditelji ipak vole.
Na srecu, ja nisam imala takvih iskustava ali moji roditelji jesu- oboje su bili zanemarena deca, ponizavana, "trinaesti prasici", a sada njihovi matori i drtavi roditelji ocekuju neku ljubav i paznju- odvratni sebicni starci.
Cesto sam bivala ljuta i na mamu i na tatu sto nemam ovo ili ono, sto se ponasaju ovako ili onako, ali kad su mi se malo otvorile oci videla sam koliko me ustvari vole i koliko se trude da mi sve obezbede.
Jedino mi ih je zao jer ponekad se ponasaju kao dete koje je ostalo uskraceno za igracku,pa trci za mamom i tatom ociju punih poverenja....vidim po njima da je to trauma koja ostaje za ceo zivot.

Obi,
moje detinjstvo je proslo. Ucinjeno je sta je ucinjeno. Ne moze se vratiti ni popraviti. U tom smislu je kasno za mene. A u odnosu koji gradim sa svojim detetom pokusavam da se dajem ali i da vaspitavam. Ne pravim pekmez od nje, ucim je da bude samostalna ali ne preterujem. Volela bih da bude srecna sto ima ovakvu majku a ne da joj to bude kazna. Radujem se sto je imam.
Hvala na komentaru.
Pozdrav.

Lep clanak. I ako sam neozenjen, iskreno nemam ni devojku, letos sam na moru upoznao devojku koja je posle 3 dana druzenja resila da na plazu povede i klinku od tri godine, onako, kao iznenadjenje. Ljudi moji, koliko me je to dete opustilo, ma zaboravio sam na sve probleme. Hajde, jesam svakog dana dolazio na tu plazu zbog ove cure, ali sve vise i zbog klinke...kamencicima na pesku smo crtali cvetice, ucio je da pliva, izranjao joj skoljkice, ma celodnevna zanimacija. Zadnjeg dana sam spucao pesaka po najjacem suncu uzbrdo do prodavnice udaljene 3km od plaze, jer je jedna gospo'ja donela lubenicu i pustila je u vodu bas kraj malecke. Naravno, klinka je onako tuzno gledala... i tako, u prodavnici su imali i marker, pa nacrtah srce sa njenim imenom u sredini. E to je sreca, kad je lubenica teza od nje koja paradira plazom sa lubenicom u narucju. :-) Eh, onda je njena drugarica pustila i svoju klinku od takodje tri godine...lepo je kad osetis tu iskrenu deciju ljubav, iskren osmeh, kad vidis taj ljubopitljivi pogled koji snima svaki tvoj pokret...zanesoh se...nego, da se ne lazemo, 28, vreme mi je :-)))

Citam vase komentare i vracam se u dane mog djetinjstva,sjecam se batina koje sam dobijala za svaku trojku, psovki za svaku gresku... Cesto pomislim sta bi bilo od mene da su moji roditelji bili malo
tolerantniji? Ja imam troje djece sa tri razlicita karektera, tri razlicite osobe... I mogu vam isto reci da svaku trojku, koju donesu moja djeca, proslavimo isto kao i peticu!!! Batina nema,nema ni psovki, po nekad im skrenem paznju malo ostrijim tonom, ako naprave neku vecu glupost. Ipak ne zamjeram mojim roditeljima njihov nacin odgoja. Kako su mogli dati nesto sami nisu nikada dobili? U zadnje vrijeme se pise i polemise vise o ispravnom odgoju djece, prije 30-40 godina toga nije bilo. u Bibliji pise: ko prut stedi, mrzi svoju djecu! Moji roditelji su me znaci samo mnogo voljeli ! Think pink!

Za nekih 4 nedelje cu i sam postati roditelj, te mi je ova tema itekako znacajna. Mene je ustvari sve vreme bio strah da postanem otac, jer nisam siguran da li cu zaista biti u svakom trenutku sposoban da pruzim svom detetu potrebnu ljubav. Na svoje roditelje ne mogu preterano da se zalim. Oni su mi pruzili dovoljno ljubavi da i ja mogu da marsiram hrabro kroz zivot. Nasa drzava sa druge strane nije bas...ali to je vec neka druga tema.
Uvek sam mislio da je nepravedno da svaka budala moze da postane roditelj i da upropasti svoju decu, i da bi neka vrsta testa zaista bila neophodna. Tada bi svet izgledao mnogo drugacije nego sada, gde se frustrirani ljudi medjusobno ubijaju umesto da se vole - nazalost nisu sposobni za bilo sta drugo. Ali ne postoji nikakva vrsta selekcije, osim one prirodne, i deca nastaju 'slucajno' ili 'planirano' i jedino sto preostaje da se ovakva 'uputstva za roditelje' sto cesce pojavljuju i da se takve teme postave ispred 'politickih situacija' i slicnih gluposti. Ja cu sebi ovo uputstvo za svaki slucaj odstampati i staviti na zid, kao potsetnik - hvala vam.
puno pozdrava svim citaocima i zainteresovanima za decu - ona su buducnost, a ne politicari.

Lepo je Dostojevski rekao da ne postoji veći zadatak za čoveka od vaspitanja svoje dece, i ako to uradiš dobro, možeš reći da je tvoj život imao smisla. Ne znam da li sam baš istim rečima to prenela, ali ima jedan deo u ,,Idiotu'', gde govori otome. A Vladeta Jeroti', naš vrhunski psihijatar i psihoterapeut, kaže: Onoliko koliko si bio voljen u detinjstvu, toliko ćeš biti sposoban da voliš.

Od svih pedagoških i psiholiških teorija koje su pisane u proteklim vekovima, a nastale na osnovu relevantnih istraživanja, mogu reći da mi je najubedljivija bila teorija koju su dali pedocentristi i njihov predstavnik Dzon Djui. Rekao je da je decija dusa "tabula rasa" ( list papira ) na koji se upisuje sve ono što detetu pružaju, pokazuju ili što ga uče njegovi vaspitači ( roditelji, nastavnici, okolina...). Mislim da je to istina - svo iskustvo koje steknemo u ranom detinjstvu formira karakter, stvara navike ( koje se u odredjenom smislu daju modifikovati u kasnijem životnom dobu, ali nikako nestati ), uči se identifikacijom a kasnije cemo samo nadograditi osnovu koju smo dobili u detinjstvu. Problemi nastaju u poremećenim sistemima vrednosti; evo jednog, nadam se slikovitog primera: Nedavno je pokrenut serijal emisija "Zezde granda za decu". Deca muzički talentovana su diskriminisana zarad popularnosti dotične televizije i njihove produkcije, a roditelji sa potpuno pogrešnim stavovima nisu znali da je takvoj deci mesto u muzičkim školama. Prikazuju im ideale tamo gde ih, zapravo nema.
Pa i zlostavljanje zena se uči i prihvata kao model ponašanja u porodici...i prenosi sa generacije na generaciju...
I nemojte misliti da deca ne umeju logički da misle i povezuju stvari koje su rečene u različito vreme; pa, one priče i naredjenja:"Moraš da učiš da bi nešto napravio od svog života" i onda sa druge strane se negde kroz vašu priču sa prijateljima provuče:"Vidi ga onaj, ima osnovnu školu i ima sve što mu je potrebno za lagodan život...", vaše dete može da shvati kao laž ili prisilu da nešto postiže na teži način.
Mislim da bi trebalo potpuno izbaciti rečenicu:"Ja tebi mogu sve da kažem i uradim, a ti ćeš morati da ćutiš, jer sam ti ja roditelj!"
Sa decom je potreban kompromis, potrebno je da steknu poverenje u vas, a ne da im ono bude nametnuto...i bez suviše posesivnosti i privrženosti da ih pripremate za samostalan život!