Dečja zavisnost od TV-a liči na alkoholizam

a sta je sa nama odraslima...

Razmišljanja o deci kao segmentu TV publike često ide u ovom smeru: „Nevina“ dečica su pasivne žrtve TV uticaja. Oni apsorbuju sve što vide i čuju bez mogućnosti aktivne diskriminacije. Ako to iskombinujemo sa niskim kulturnim nivoom televizijske produkcije dobijamo zaključak da je televizija loša za decu i to što se više gleda to je za decu gore.Na roditeljima je da vrše superviziju i da zaštite decu. Ali, da li je baš tako?

Istraživanja na ovu temu su pokazala da postoji diskrepancija između detetovog doživljaja televizije i zabluda koje odrasli imaju o dečjem TV gledanju. Čak 60% dece izjavljuje „TV je super!“, odnosno navodi da televizija izaziva pozitivna uzbuđenja i zadovoljstvo, priča samo o omiljenim emisijama, a ne navodi ništa loše. TV program je deci izvor ideja za igru i kod kuće i van kuće sa vršnjacima. Ukoliko ne pratiš neki TV sadržaj, isključen si čak iz igre. Uz TV program deca skaču, igraju se, rade domaći, igraju se igračkama. A kada krene njihov omiljen sadržaj leže ili sede blizu ekrana okruženi jastucima i ljubimcima i u stanju su da zaneseno, ushićeno utonu u radnju. Naravno u zemlji u kojoj je u proseku jedan TV aparat u kući, može izazvati razdor situacija u kojoj raditelji i deca žele različite sadržaje. Takođe se mora razrešavati problem odlaska u krevet u određeno vreme, a baš je krenula omiljena emisija. Da li deca mogu da razlikuju dobro i loše, da li znaju gde se završava fikcija, a gde počinje „stvarni“ šivot, kada odrasli treba da interveniše da bi oblikovao detetovu inerpretaciju programa?.... su pitanja koja svako pojedinačno mora da rešava, kao što donosi odluku i kakav pedagoški stil je njegova opcija. Ono što moramo da prihvatimo je da TV ne možemo da isključimo iz dečjeg života, ali i da deca mogu kreativno da koriste TV.

Uloga javnog servisa i komercijalnih televizija se i u ovom tipu programa potpuno razlikuje. U svetu javni servis ne samo da ima specijalizovane programe, specijalizovane TV stanice za decu u totalu, već osmišljava TV stanice i za uzraste (poznato je da postoji BBC za bebe!). Čitavi naučni timovi najveći napredak u gledanju TV programa upravo u ovoj ciljnoj grupi ostvaruju kroz interaktivne kurikulume. Šta radi javni servis u Srbiji?
Komercijalne televizije ovaj segmet populacije obrađuju isključivo kroz visokorejtingovane emisije, jer postoji određeni fond reklamnih poruka namenjenih ovoj ciljnoj grupi.

a sta je sa nama odraslima...

Razmišljanja o deci kao segmentu TV publike često ide u ovom smeru: „Nevina“ dečica su pasivne žrtve TV uticaja. Oni apsorbuju sve što vide i čuju bez mogućnosti aktivne diskriminacije. Ako to iskombinujemo sa niskim kulturnim nivoom televizijske produkcije dobijamo zaključak da je televizija loša za decu i to što se više gleda to je za decu gore.Na roditeljima je da vrše superviziju i da zaštite decu. Ali, da li je baš tako?

Istraživanja na ovu temu su pokazala da postoji diskrepancija između detetovog doživljaja televizije i zabluda koje odrasli imaju o dečjem TV gledanju. Čak 60% dece izjavljuje „TV je super!“, odnosno navodi da televizija izaziva pozitivna uzbuđenja i zadovoljstvo, priča samo o omiljenim emisijama, a ne navodi ništa loše. TV program je deci izvor ideja za igru i kod kuće i van kuće sa vršnjacima. Ukoliko ne pratiš neki TV sadržaj, isključen si čak iz igre. Uz TV program deca skaču, igraju se, rade domaći, igraju se igračkama. A kada krene njihov omiljen sadržaj leže ili sede blizu ekrana okruženi jastucima i ljubimcima i u stanju su da zaneseno, ushićeno utonu u radnju. Naravno u zemlji u kojoj je u proseku jedan TV aparat u kući, može izazvati razdor situacija u kojoj raditelji i deca žele različite sadržaje. Takođe se mora razrešavati problem odlaska u krevet u određeno vreme, a baš je krenula omiljena emisija. Da li deca mogu da razlikuju dobro i loše, da li znaju gde se završava fikcija, a gde počinje „stvarni“ šivot, kada odrasli treba da interveniše da bi oblikovao detetovu inerpretaciju programa?.... su pitanja koja svako pojedinačno mora da rešava, kao što donosi odluku i kakav pedagoški stil je njegova opcija. Ono što moramo da prihvatimo je da TV ne možemo da isključimo iz dečjeg života, ali i da deca mogu kreativno da koriste TV.

Uloga javnog servisa i komercijalnih televizija se i u ovom tipu programa potpuno razlikuje. U svetu javni servis ne samo da ima specijalizovane programe, specijalizovane TV stanice za decu u totalu, već osmišljava TV stanice i za uzraste (poznato je da postoji BBC za bebe!). Čitavi naučni timovi najveći napredak u gledanju TV programa upravo u ovoj ciljnoj grupi ostvaruju kroz interaktivne kurikulume. Šta radi javni servis u Srbiji?
Komercijalne televizije ovaj segmet populacije obrađuju isključivo kroz visokorejtingovane emisije, jer postoji određeni fond reklamnih poruka namenjenih ovoj ciljnoj grupi.