Šesti dan protesta u Iranu

Tesko je saznati ko je u stvari pobedio i koji je stvarni rezultat izbora. Brojnost demonstracija opozicije takodje nije merilo, jer oni koji su glasali za Ahmedinadžad nemaju potrebe da izlaze na ulice, s obzirom da njihov kandidat i dalje vodi drzavu. Dakle ne znamo brojnost druge strane. Najlakse je pojednostaviti i reci da se opozicija bori za slobodu. Ali barem bi mogli da pokusamo da razlozimo cinjenice i da vidimo koji oblik slobode nudi Mousavi i koje su posledice ponudjenih promena.

Istini se mora pristupiti, ma koliko nekome izgledalo licemerno kada drzavljanin Srbije prizeljkuje pad Slobe, ali ne zeli istu sudbinu i Ahmedinadžadu. Ja sam u ono vreme glasao za Djindjica, ne zato sto je bio opozicija, nego zasto sto je bio pragmatican, imajuci u vidu koliko Srbija dobija za to pozrtvovanje i odricanje. Znaci sta Iran dobija, a sta gubi ako Ahmedinadžad bude smaknut?

Postoje velike razlike izmedju nekadasnje Srbije i ovog Irana. Iran je za svoj kontinent i okruzenje poprilicno demokratican i manje religiozan, a Srbija je bila nazadnija od vecine Evropskih drzava. Milosevic je Srbiju uveo u oruzani sukob sa komsijama, Ahmedinadžad nije nikoga napadao. Iransku opoziciju cini covek koji je bio ministar u Homeinovoj vladi, nas Djindjic je bio izvorni demokrata, istinski besednik. Iran geografski i kulturno pripada drugacijem svetu, njima kolektivno nije cilj da vide i cuju Depeche Mode, a Coca-Cola-u i sada imaju. Srbiji je potreban NATO da stiti hriscanske granice, Iranu nije. Srbiji je potreban EU za ekonomsku razmenu, Iran je prostorno daleko od EU za bilo kakvu saradnju. Iran ima naftu, a time i veliki razlog zasto bi neko tu rado stvorio konflikt, Srbija nije imala bas neki jako vazan izvor da ga se odrekne. Dakle, moj licni zakljucak je, da je Srbija gubila vise Slobinim opstankom, nego sto Iran moze da dobije odlaskom Ahmedinadžada.

Tripuju, pa rekao im je predsednik da je sve regularno.Ako ne veruju ima i u Srbiji ljudi koji veruju da je sve bilo regularno.

Sada je valjda svima u Srbiji jasno na sta smo mi licili devedesetih u ocima ljudi koji zive u normalnim demokratskim zemljama. Puna podrska Iranskim reformatorima.

Vec vidjen scenario. Nadam se da Iranci nece biti toliko naivni i upasti u zamku rata poput nas ili nekih drugih naroda na kojima je primenjen slican ili isti model.

Iran i Severna Koreja su parije Sveta, baš kao što smo i mi to bili. Demokratija u Iranu je pokazala svoje pravo lice, to poznato lice... viđeno toliko puta u Beogradu. Siguran sam da će neki Ahmadinedžadov portparol za 10 godina da postane ministar policije... a dotle: freedom for the ppl!

Tesko je saznati ko je u stvari pobedio i koji je stvarni rezultat izbora. Brojnost demonstracija opozicije takodje nije merilo, jer oni koji su glasali za Ahmedinadžad nemaju potrebe da izlaze na ulice, s obzirom da njihov kandidat i dalje vodi drzavu. Dakle ne znamo brojnost druge strane. Najlakse je pojednostaviti i reci da se opozicija bori za slobodu. Ali barem bi mogli da pokusamo da razlozimo cinjenice i da vidimo koji oblik slobode nudi Mousavi i koje su posledice ponudjenih promena.

Istini se mora pristupiti, ma koliko nekome izgledalo licemerno kada drzavljanin Srbije prizeljkuje pad Slobe, ali ne zeli istu sudbinu i Ahmedinadžadu. Ja sam u ono vreme glasao za Djindjica, ne zato sto je bio opozicija, nego zasto sto je bio pragmatican, imajuci u vidu koliko Srbija dobija za to pozrtvovanje i odricanje. Znaci sta Iran dobija, a sta gubi ako Ahmedinadžad bude smaknut?

Postoje velike razlike izmedju nekadasnje Srbije i ovog Irana. Iran je za svoj kontinent i okruzenje poprilicno demokratican i manje religiozan, a Srbija je bila nazadnija od vecine Evropskih drzava. Milosevic je Srbiju uveo u oruzani sukob sa komsijama, Ahmedinadžad nije nikoga napadao. Iransku opoziciju cini covek koji je bio ministar u Homeinovoj vladi, nas Djindjic je bio izvorni demokrata, istinski besednik. Iran geografski i kulturno pripada drugacijem svetu, njima kolektivno nije cilj da vide i cuju Depeche Mode, a Coca-Cola-u i sada imaju. Srbiji je potreban NATO da stiti hriscanske granice, Iranu nije. Srbiji je potreban EU za ekonomsku razmenu, Iran je prostorno daleko od EU za bilo kakvu saradnju. Iran ima naftu, a time i veliki razlog zasto bi neko tu rado stvorio konflikt, Srbija nije imala bas neki jako vazan izvor da ga se odrekne. Dakle, moj licni zakljucak je, da je Srbija gubila vise Slobinim opstankom, nego sto Iran moze da dobije odlaskom Ahmedinadžada.

Sada je valjda svima u Srbiji jasno na sta smo mi licili devedesetih u ocima ljudi koji zive u normalnim demokratskim zemljama. Puna podrska Iranskim reformatorima.

Iran i Severna Koreja su parije Sveta, baš kao što smo i mi to bili. Demokratija u Iranu je pokazala svoje pravo lice, to poznato lice... viđeno toliko puta u Beogradu. Siguran sam da će neki Ahmadinedžadov portparol za 10 godina da postane ministar policije... a dotle: freedom for the ppl!

Tripuju, pa rekao im je predsednik da je sve regularno.Ako ne veruju ima i u Srbiji ljudi koji veruju da je sve bilo regularno.

Vec vidjen scenario. Nadam se da Iranci nece biti toliko naivni i upasti u zamku rata poput nas ili nekih drugih naroda na kojima je primenjen slican ili isti model.