Stanje nacije 25.05.2009.

Мени се све чини као да је српско друштво неким чудом дозволило да се отвори питање које је у ствари подпитање. Примена физичке силе у лечењу наркомана је потпитање. Основно питање је решавање наркоманије као друштвеног зла. Рекох, друштвеног пре свега, па тек онда породичног.

Жао ми је што не могу да се сложим са креаторима демократске друштвене климе данас у Србији. Ја прођох скоро око 1 по поноћи улицом испред „Београђанке“. Видех оно што креатори демократске друштвене климе данас ставише дубоко испод тепиха – младе људе који се лелујају као лешеви, са изобличеним погледима и понашањима, сви са флашама пива од 2 литра. То што тада видех личило је на бал вампира, у улици недалеко од резиденције председника државе, Народне скупштине Србије а у главним улогама била је наша младост.

Та деца дању спавају, ноћу излазе. Та деца немају запослења. Та деца немају шансу за реализацију. Тој деци није дата прилика. Њихови родитељи су заузети проблемима дневног преживљавања, већ више од две деценије. Та деца и њихови родитељи су од овог друштва и државе гурнути не под тепих, већ избрисани и када се појаве, они само сметају јер руже слику претварајући је у реалност.

Институције система, почев од осмогодишње школе, нарцисоидно праве статистике. Проблеме не желе да виде, чак није ни популарно а и контрапродуктивно је по процену друштвених постигнућа. Ако се неко од њих или неко од родитеља обрати за помоћ тек онда схвати да практично ни само младо биће, а ни родитељи заправо не постоје – избрисани су са списка у Србији.

Ја се не слажем са батинама и злостављањем. Али, чак и то је знак да за неког постојите. За многе, то је боље од игнорисања самог постојања како младих, тако њихових несрећних породица и проблема који је увезен као демократска тековина људских слобода у Србију, на велика врата поштујући профит капитала и интересе њихових власника.

Основно питање које треба решити није физичко злостављање појединаца, младих људи оболелих од нарко пошасти, већ да ли ми желимо да имамо младост или не. Да ли млади људи који се нису снашли у колективној болести српског народа, изазваној свакојаким стресовима уназад 20 година, имају шансе да живе достојанственим животом, да се лече и излече и искажу све своје вредности у Србији. Мада, ово питање нико не поставља. Мени се чини да је и ово вид линч маркетинга у име демократије и ко зна чије, какве и ког смисла уперене политике. Сваљивање греха на породицу је исто као и подизање оптужнице против мртвих. Када је наркоманија у питању, породице прве постају мртве. Ко не зна, не треба ни да сазна.

Sta cete domacinska ( tradicionalna ) Srbija !!!!

Мени се све чини као да је српско друштво неким чудом дозволило да се отвори питање које је у ствари подпитање. Примена физичке силе у лечењу наркомана је потпитање. Основно питање је решавање наркоманије као друштвеног зла. Рекох, друштвеног пре свега, па тек онда породичног.

Жао ми је што не могу да се сложим са креаторима демократске друштвене климе данас у Србији. Ја прођох скоро око 1 по поноћи улицом испред „Београђанке“. Видех оно што креатори демократске друштвене климе данас ставише дубоко испод тепиха – младе људе који се лелујају као лешеви, са изобличеним погледима и понашањима, сви са флашама пива од 2 литра. То што тада видех личило је на бал вампира, у улици недалеко од резиденције председника државе, Народне скупштине Србије а у главним улогама била је наша младост.

Та деца дању спавају, ноћу излазе. Та деца немају запослења. Та деца немају шансу за реализацију. Тој деци није дата прилика. Њихови родитељи су заузети проблемима дневног преживљавања, већ више од две деценије. Та деца и њихови родитељи су од овог друштва и државе гурнути не под тепих, већ избрисани и када се појаве, они само сметају јер руже слику претварајући је у реалност.

Институције система, почев од осмогодишње школе, нарцисоидно праве статистике. Проблеме не желе да виде, чак није ни популарно а и контрапродуктивно је по процену друштвених постигнућа. Ако се неко од њих или неко од родитеља обрати за помоћ тек онда схвати да практично ни само младо биће, а ни родитељи заправо не постоје – избрисани су са списка у Србији.

Ја се не слажем са батинама и злостављањем. Али, чак и то је знак да за неког постојите. За многе, то је боље од игнорисања самог постојања како младих, тако њихових несрећних породица и проблема који је увезен као демократска тековина људских слобода у Србију, на велика врата поштујући профит капитала и интересе њихових власника.

Основно питање које треба решити није физичко злостављање појединаца, младих људи оболелих од нарко пошасти, већ да ли ми желимо да имамо младост или не. Да ли млади људи који се нису снашли у колективној болести српског народа, изазваној свакојаким стресовима уназад 20 година, имају шансе да живе достојанственим животом, да се лече и излече и искажу све своје вредности у Србији. Мада, ово питање нико не поставља. Мени се чини да је и ово вид линч маркетинга у име демократије и ко зна чије, какве и ког смисла уперене политике. Сваљивање греха на породицу је исто као и подизање оптужнице против мртвих. Када је наркоманија у питању, породице прве постају мртве. Ко не зна, не треба ни да сазна.

Sta cete domacinska ( tradicionalna ) Srbija !!!!