Rusija: Pomen Romanovima

Car Nikolaj je bio svestan da Rusija 1914. nije bila spremna za rat ali je odrzao svoju rec i usao u rat da bi odbranio svoga saveznika, Srbiju. Ne razumem zasto Romanovima nije podignut monumentalni spomenik u Beogradu?

Пар објашњења: Царска деца (закључно са унуцима) су имала титуле "Велики кнез/кнегиња" односно за престолонаследника/цу
"Царевич/Царевна", дакле не велика војвоткиња, или принц. Друго: У Краљевини Југославији је постојала иницијатива за "подизање спомен-капеле Цару-мученику Николи II". Иницијативни одбор је о томе издао једну књигу, која је изашла 1934. г. у Панчеву. Даље од те иницијативе се, нажалост, није доспело. Треће: Данашња београдска улица Цара Николаја је само део оне од пре II светског рата. Пре рата је та улица полазила од Славије (данас је њен главни део добио име "Макензијева"). И најзад - данас се ретко помиње улога цара Николаја II у спасавању српске војске зими 1915/16г. Без његове изричите претње Западним Савезницима да ће Русија закључити сепаратни мир са Немачком и Аустроугарском уколико Савезници не организују њену хитну евакуацију са албанске обале на Крф, српска војска би на албанској обали нашла смрт. Дакле - идеја о подизању споменика цару и именовање неког значајног трга његовим именом је достојна хвале - и баш зато, као и већина добрих идеја у Србији, неће никада бити остварена.
Што се посмртних остатака тиче, Руска Православна Црква (из њој знаних – и вероватно озбиљних разлога) још увек не прихвата да су то аутентични посмртни остаци царске породице. То питање би могло бити објективно решено ДНК анализом мрље крви цара. Николаја II (заостале приликом покушаја атентата на њега у Јапану) на његовој кошуљи која се чува у музеју Ермитаж у Санкт Петербургу. Међутим, управа Ермитажа одлучно одбија да то дозволи, правдајући се „опасношћу од оштећивања музејског експоната“.

I u Srbiji je vrsena Liturgija u slavu i pomen sv. Cara i Mucenika Nikolaja Romanova, u Beogradu u Ruskoj crkvi kod Tasmajdana i u crkvi na Topciderskom groblju. Pored one jedne ulice na Vracaru bar jedan beogradski trg trebao bi da nosi ime coveka koji je zarad Srbije poveo svoju zemlju u I svetski rat.

Car Nikolaj je bio jedan običan diktator koji je ubijao svoj narod na ulicama i slao u Sibir po raznim gulazima da tamo umru od gladi i hladnoće. Ne znam da li je ovaj svet poludeo kad slavi takvog čoveka. Rusija bi trebalo da ga se stidi. Umesto toga on će postati postati najpopularniji Rus svih vremena. A konkurensija mu je Staljin koji je bio suroviji od njega ali je od Rusije bar stvorio super silu.

Car Nikolaj je bio jedan običan diktator koji je ubijao svoj narod na ulicama i slao u Sibir po raznim gulazima da tamo umru od gladi i hladnoće. Ne znam da li je ovaj svet poludeo kad slavi takvog čoveka. Rusija bi trebalo da ga se stidi. Umesto toga on će postati postati najpopularniji Rus svih vremena. A konkurensija mu je Staljin koji je bio suroviji od njega ali je od Rusije bar stvorio super silu.

Car Nikolaj je bio svestan da Rusija 1914. nije bila spremna za rat ali je odrzao svoju rec i usao u rat da bi odbranio svoga saveznika, Srbiju. Ne razumem zasto Romanovima nije podignut monumentalni spomenik u Beogradu?

I u Srbiji je vrsena Liturgija u slavu i pomen sv. Cara i Mucenika Nikolaja Romanova, u Beogradu u Ruskoj crkvi kod Tasmajdana i u crkvi na Topciderskom groblju. Pored one jedne ulice na Vracaru bar jedan beogradski trg trebao bi da nosi ime coveka koji je zarad Srbije poveo svoju zemlju u I svetski rat.

Пар објашњења: Царска деца (закључно са унуцима) су имала титуле "Велики кнез/кнегиња" односно за престолонаследника/цу
"Царевич/Царевна", дакле не велика војвоткиња, или принц. Друго: У Краљевини Југославији је постојала иницијатива за "подизање спомен-капеле Цару-мученику Николи II". Иницијативни одбор је о томе издао једну књигу, која је изашла 1934. г. у Панчеву. Даље од те иницијативе се, нажалост, није доспело. Треће: Данашња београдска улица Цара Николаја је само део оне од пре II светског рата. Пре рата је та улица полазила од Славије (данас је њен главни део добио име "Макензијева"). И најзад - данас се ретко помиње улога цара Николаја II у спасавању српске војске зими 1915/16г. Без његове изричите претње Западним Савезницима да ће Русија закључити сепаратни мир са Немачком и Аустроугарском уколико Савезници не организују њену хитну евакуацију са албанске обале на Крф, српска војска би на албанској обали нашла смрт. Дакле - идеја о подизању споменика цару и именовање неког значајног трга његовим именом је достојна хвале - и баш зато, као и већина добрих идеја у Србији, неће никада бити остварена.
Што се посмртних остатака тиче, Руска Православна Црква (из њој знаних – и вероватно озбиљних разлога) још увек не прихвата да су то аутентични посмртни остаци царске породице. То питање би могло бити објективно решено ДНК анализом мрље крви цара. Николаја II (заостале приликом покушаја атентата на њега у Јапану) на његовој кошуљи која се чува у музеју Ермитаж у Санкт Петербургу. Међутим, управа Ермитажа одлучно одбија да то дозволи, правдајући се „опасношћу од оштећивања музејског експоната“.