Preminuo Malčanski berberin; oglasila se majka otete devojčice

Makar neće više koštati poreske obveznike Srbije.

I nije neka steta...

OK, takvi ne žive dugo ni u zatvoru, ali to pogotovo nije argument za ukidanje smrtne kazne. Praktično se svodi na to da čuvari i zatvorenici čine zločin da bi izvršili pravdu! To ne samo da je apsurdna, nego i jako nepouzdana "pravda". Naravno da za ovim skotom niko neće suzu pustiti ni sada, ali ne bi ni da je lepo odstranjen legalnim putem.
Sa ukidanjem smrtne kazne se počelo onda i tamo gde se društvo uljuljkalo u bajku o tome da je ljudska vrsta dostigla neke dotad nedostignute standarde morala i humanosti. Očigledno je to bila laž u koju su ljudi želeli da veruju, a čak i ako je bilo osnove za takvo verovanje, tome je doprinelo postojanje smrtne kazne. Ako se danas osvrnemo, malo je argumenata da su ljudi išta plemenitija stvorenja nego što su ikada bili; masovnih, nasumičnih, svirepih i ratnih zločina nije ništa manje, samo je tehničkih mogućnosti za sve gore zločine sve više.
Dokle god postoje i mogu da postoje takvi zločini za koje je jedina adekvatna smrtna kazna, smrtna kazna mora i da postoji u arsenalu "mehanizma pravde".

@CATAPA

Kao roditelj deteta koje je zamalo bilo zlostavljeno, reći ću ti samo jednu stvar.
Možda si i humaniji od mene.
Ja bih da dobije doživotnu, i da do kraja života trune u zatvoru.
Da uz najokorelije kriminalce i ubice provede ostatak života.
Sa takvim stavom sam bio pre suđenja.

A onda smo po prvi put imali priliku da uživo vidimo optuženog.
Psiholog nas je pre toga pripremao za taj momenat. Pričao je o etici, i pominjao nekakve društveno pravne norme. Ništa od toga nam nije ulazilo u glavu.

Bio je to mentalno potpuno dezorijentisan i društveno nesnađen čovek. Kreatura koja ne znam da li je nesrećnija što je takav kakav jeste, ili što je bio vidno potrešen time šta je pokušao.
Do tada mi je bilo sve jasno u glavi. Kriv je, i što se mene tiče, može odmah na streljanje.
Ali od tog trenutka sam postao vrlo zbunjen.
Tužioci, veštaci, psihijatri, socijalni radnici...
Ostavio sam sve njima.
Žena i ja smo odlučili da ostanemo po strani, jer očigledno nismo imali kapacitet da imamo zdrav i smislen stav.

Zato ostavi sudu i nadležnim službama da rešavaju takve slučajeve. Kuražni smo dok se ne nađemo u situaciji. A onda smo manji od makovog zrna, jer sumnja nas izjeda da bi smo ostrašćenošću možda doneli pogrešne odluke.

Možda bi za neke smrtna kazna ustvari bila i najbolje rešenje.
Drugi bi opet trebali na doživotnu.
Ne znam.
Samo znam da ja nisam bio nadležan da odlučim, sve i da me je neko pitao.

OK, takvi ne žive dugo ni u zatvoru, ali to pogotovo nije argument za ukidanje smrtne kazne. Praktično se svodi na to da čuvari i zatvorenici čine zločin da bi izvršili pravdu! To ne samo da je apsurdna, nego i jako nepouzdana "pravda". Naravno da za ovim skotom niko neće suzu pustiti ni sada, ali ne bi ni da je lepo odstranjen legalnim putem.
Sa ukidanjem smrtne kazne se počelo onda i tamo gde se društvo uljuljkalo u bajku o tome da je ljudska vrsta dostigla neke dotad nedostignute standarde morala i humanosti. Očigledno je to bila laž u koju su ljudi želeli da veruju, a čak i ako je bilo osnove za takvo verovanje, tome je doprinelo postojanje smrtne kazne. Ako se danas osvrnemo, malo je argumenata da su ljudi išta plemenitija stvorenja nego što su ikada bili; masovnih, nasumičnih, svirepih i ratnih zločina nije ništa manje, samo je tehničkih mogućnosti za sve gore zločine sve više.
Dokle god postoje i mogu da postoje takvi zločini za koje je jedina adekvatna smrtna kazna, smrtna kazna mora i da postoji u arsenalu "mehanizma pravde".

I nije neka steta...

Makar neće više koštati poreske obveznike Srbije.

@CATAPA

Kao roditelj deteta koje je zamalo bilo zlostavljeno, reći ću ti samo jednu stvar.
Možda si i humaniji od mene.
Ja bih da dobije doživotnu, i da do kraja života trune u zatvoru.
Da uz najokorelije kriminalce i ubice provede ostatak života.
Sa takvim stavom sam bio pre suđenja.

A onda smo po prvi put imali priliku da uživo vidimo optuženog.
Psiholog nas je pre toga pripremao za taj momenat. Pričao je o etici, i pominjao nekakve društveno pravne norme. Ništa od toga nam nije ulazilo u glavu.

Bio je to mentalno potpuno dezorijentisan i društveno nesnađen čovek. Kreatura koja ne znam da li je nesrećnija što je takav kakav jeste, ili što je bio vidno potrešen time šta je pokušao.
Do tada mi je bilo sve jasno u glavi. Kriv je, i što se mene tiče, može odmah na streljanje.
Ali od tog trenutka sam postao vrlo zbunjen.
Tužioci, veštaci, psihijatri, socijalni radnici...
Ostavio sam sve njima.
Žena i ja smo odlučili da ostanemo po strani, jer očigledno nismo imali kapacitet da imamo zdrav i smislen stav.

Zato ostavi sudu i nadležnim službama da rešavaju takve slučajeve. Kuražni smo dok se ne nađemo u situaciji. A onda smo manji od makovog zrna, jer sumnja nas izjeda da bi smo ostrašćenošću možda doneli pogrešne odluke.

Možda bi za neke smrtna kazna ustvari bila i najbolje rešenje.
Drugi bi opet trebali na doživotnu.
Ne znam.
Samo znam da ja nisam bio nadležan da odlučim, sve i da me je neko pitao.