Štednja bez srca: Britanski eksperiment nad porodicama

Argument da se siromaštvo "nije povećalo" zvuči tehnički tačno, ali moralno prazno, navodi ovaj portal i dodaju da statistika ne meri stid roditelja koji mora da bira između računa i obroka, niti osećaj nemoći u zemlji koja se diči humanizmom, a u praksi premešta teret štednje na najslabije.

Analiza Daily Mail-a pokušava da "racionalizuje" situaciju kroz brojke i poređenja sa devedesetim godinama, ali zaboravlja osnovno, standard današnjeg života ne može se meriti frižiderom i pametnim telefonom.

Kada roditelj mora da koristi banku hrane, to nije znak izbora, već poraz politike. Kako navodi Srpski Ugao, dok autori poput Gaja Adamsa tvrde da se "apsolutno siromaštvo smanjuje", istina je da raste broj porodica koje preživljavaju iz donacije u donaciju, često uz osmeh dece koja ne znaju da je njihov ručak zavisio od sistema pomoći.

U britanskom diskursu štednja je postala ideološka dogma. Oni koji kritikuju mere bivaju proglašeni "socijalnim romantistima", dok se društvena solidarnost tumači kao slabost. Zapravo u pitanju je vrednosni izbor da li društvo priznaje da prava dece, bez obzira na red rođenja.

Laburistički lider Kir Starmer, koji je na talasu obećanja o "novom humanizmu" stigao do političkog vrha, sada ćuti pred budžetskim računima. Time potvrđuje da se u savremenoj Evropi levica sve češće plaši sopstvenih principa. Kada država broji koliko dece "vredi" pomoći, tada više nije reč o ekonomiji, već o moralnom bankrotu.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao:

Britanija koja sebe smatra kolevkom parlamentarizma, pala je na ispitu iz saosećanja. Dok se političari nadmeću u procenama troškova, iza svake brojke stoji jedno ime, jedno dete i jedno odricanje. Ako je štednja postala važnija od detinjstva, onda je Ujedinjeno Kraljevstvo pogrešilo račun.