Dragoljub Kojčić za "Kompas": "Paklena pomorandža blokaderskog ludila"

Kolumnu Dragoljuba Kojčića za "Kompas" prenosimo u celosti:

"Autor u savremenim blokadama prepoznaje njenu mračniju stranu: nasilje koje od sredstva pobune postaje samo sebi svrha

Kada je underground kultura pedesetih i šezdesetih godina priznata kao činjenica sa koje se više ne može skretati pogled, pojavili su se autori čija dela su postala bestseleri. Počevši od bit generacije, preko hipi pokreta dolazimo do zajedničkog imenitelja koji se sadrži već u poreklu naziva podzemni. Još u 19. veku afrički robovi u Americi pokušavali su da se domognu slobode takozvanom podzemnom železnicom. Termin je postao primenjiv na sve oblike kulture, odnosno kontrakulture koji napuštaju vladajuće obrasce. Da pomenemo samo Džeka Keruaka i Alena Ginzberga koji je bio gost beogradskog Kluba književnika.

Muzika je pratila novi duh autentičnosti, pa treba podsetiti na numeru Bitlsa Walrus i Revolution 9, na Hendriksov album Band of Gypsys, kompletan opus Džima Morisona, pank Ramonesa ili Sex Pistolsa, na Aletheiu hermetičkog Robina Trauera i mnogih drugih. Osim bekstva od mainstreama nekih posebnih stilskih izohipsi nema.

Stenli Kjubrik 1971. godine snima film Paklena pomorandža po noveli Entonija Bardžesa. U distopijskoj perspektivi predviđanja nasilja kao načina života u budućnosti i retrogradne pobune protiv stereotipnih i pomalo zamorenih oblika civilizacije junaci filma pokušavaju da pronađu smisao u nasilju radi nasilja. Ono je brutalno, bezobzirno i poništava svaku moralnu i zakonsku barijeru. Malkolm Mekdauel maestralno igra vođu bande koji prolazi kroz sve metamorfoze i kontradikcije lika kojeg tumači – krv i Betoven su polovi između kojih se kreću njegove strasti.

Mikelanđelo Antonioni, svega par godina pre Kjubrika, snima film Blow-up po pripoveci argentinskog pisca Hulija Kortasara. Ključna scena događa se u londonskom muzičkom klubu u kome sviraju Yardbirdsi sa Džefom Bekom, Džimijem Pejdžom i Erikom Kleptonom. U nastupu besa zbog pokvarenog pojačala Džef Bek lomi svoju gitaru i u publiku baca njen vrat. Nastaje idolopoklonička gužva ko će da otme fetiš i u tome uspeva glavni junak filma koga igra Dejvid Hemings. Da bi sačuvao trofej od 'razuzdane gomile' koja ga juri, on beži na ulicu i, kada se nađe na sigurnom, okrene par puta vrat gitare u šakama i odbacuje ga kao upotrebljenu papirnu maramicu.

Scena simbolički govori o kratkotrajnosti smisla u modernom dobu po modelu vatikanskog upozorenja sic transit gloria mundi. Ali 'gitarska scena' govori i o besmislu modernog doba, posebno u zapadnoj civilizaciji koja svaki fenomen posmatra instrumentalno i jednokratno. Kako je prošao vrat gitare, tako prolazi sve, pa i ono što su bili stubovi vrednosti života i društva.

Ovdašnji 'blokaderi' su metodom nasilja, koje nema nikakvog razloga osim pohlepe za vlašću i kolektivnog ludila kojim se ništa ne postiže, već predviđeni u Kjubrikovom remek-delu, a njihov pokret konsekventno će proći odbačen od naručilaca obojene revolucije za Srbiju kada bude jasno da blokadersko divljanje ne vredi ništa. Baš kao ostaci Bekove gitare u rukama Dejvida Hemingsa!"