Darko Mladić se poslednji put oprostio od oca: "Putuj, oče. Putuj, komandante"

Darko Mladić nije želeo da govori okupljenima. Želeo je poslednji put da razgovara sa svojim ocem, dok su svi ostali bili svedoci njihovog oproštaja.

U tom trenutku Ratko Mladić za njegovog sina nije bio samo general, komandant niti čovek o kome se decenijama govori i piše. Bio je otac – čovek sa kojim je delio život, razgovore, rastanke i uspomene koje ne postoje ni u jednoj istorijskoj knjizi.

Darko se tokom obraćanja vratio decenijama unazad, do jednog od rastanaka koji mu je ostao posebno urezan u sećanje.

Prisetiо se dana kada je oca vozio do helikoptera kojim je trebalo da ode u Knin. Ratko Mladić mu je tada govorio o reči koju je dao – da će braniti svoj narod i svoju državu.

Govorio mu je i o odgovornosti koju nosi vojnička uniforma i uverenju sa kojim odlazi na zadatak. Sin je tada ispratio oca.

Mnogo godina kasnije došao je trenutak za još jedan rastanak. Samo ovoga puta bez povratka. Između ta dva rastanka stao je gotovo čitav jedan život.

Godine u kojima je general Ratko Mladić pripadao vojsci, istoriji i događajima koji su obeležili jednu epohu. Ipak, za njegovu porodicu on je iza svega toga ostajao čovek koji je imao suprugu, sina i ćerku.

Upravo je ćerka Ana bila deo jednog od najbolnijih trenutaka Darkovog poslednjeg obraćanja ocu. General je sahranjen pored nje. Dok se opraštao od oca, Darko je govorio i o ponovnom susretu sa ćerkom koju je Ratko izgubio mnogo godina ranije. Posle tolikih godina razdvojenosti, otac i ćerka sada počivaju jedno pored drugog.

Darko je pred okupljenima govorio i o onome što je od oca slušao tokom života – o njegovim uverenjima, odlukama i teretu koji je nosio.

Ipak, među svim tim rečima posebno su se izdvojile one najjednostavnije.

Bez obzira na to koliko je ljudi došlo da isprati generala, za Darka tog dana nije odlazio samo general. Odlazio je njegov otac. Zbog toga njegovo obraćanje nije zvučalo kao klasičan oproštajni govor. Više je ličilo na razgovor koji je započeo kao da će odgovor ipak stići.

Darko se vraćao zajedničkim uspomenama, starim razgovorima i rastancima koje su otac i sin već prošli. Samo je poslednji morao da ostane bez odgovora. Na kraju više nisu bile potrebne velike reči.

Ostala je kratka poruka sina upućena ocu:

"Putuj, oče. Putuj, komandante."

U tim rečima sadržan je oproštaj sina od čoveka koji je za njega, bez obzira na čin i istorijsku ulogu, pre svega bio njegov otac.

Pred okupljenim građanima i ljudima koji su došli da odaju poslednju počast, Darko se tako oprostio od Ratka Mladića ne samo kao od generala i komandanta, već kao od člana svoje porodice i čoveka sa kojim je delio čitav život.

Bio je to njihov poslednji razgovor – razgovor u kojem je sin još jednom ispratio oca.