Aleksandar Vučić: Politički gambit decenije

Kako navodi Dražen Živković, glavni i odgovorni urednik Prve televizije i osnivač portala Borba u autorskom tekstu, Vučić je to uradio "bez sile, bez revanšizma i bez simboličkog rušenja protivnika, već kombinacijom smirenosti, dugotrajnog političkog disanja i državničke samokontrole."

Tekst prenosimo u celosti:

Taj potez, u političkom žargonu, može se nazvati Vučićevim gambitom – svesno žrtvovanje dela lične popularnosti, autoriteta i političke komocije zarad očuvanja višeg cilja: mira i stabilnosti države. Dok su mnogi očekivali oštar odgovor, Vučić je odabrao – ćutanje, trpljenje i deeskalaciju. I upravo time, paradoksalno, postigao ono što nijedna silovita reakcija ne bi mogla: zatvaranje kruga nasilja, haosa i ludila koji su pretili da Srbiju gurnu u stanje trajne unutrašnje krize.

Od buke i besa – do tišine i dijaloga

U proteklih godinu dana Srbija je bila pod konstantnim pritiskom: spoljnim, medijskim, bezbednosnim, pa i psihološkim. Napadi na institucije, huškanje, pozivi na ulicu, pokušaji destabilizacije – sve to uz orkestrirane kampanje koje su Vučića lično pretvarale u simbol mržnje i negativne energije. Njegov lik i ime bili su predmet brutalne dehumanizacije – izrugivanja, laži i konstrukcija bez presedana u političkoj komunikaciji regiona.

I dok su mnogi očekivali da će odgovoriti istom merom, Vučić je izabrao suprotan put. Umesto oštrog reza – ponudio je ruku. Umesto kontrapropagande – ponudio je dijalog. Umesto obračuna – poziv na mir. Bio je to redak potez u balkanskoj politici, gotovo nezamisliv u vremenu u kojem su buka i histerija postali dominantan oblik komunikacije.

Politika bez batine

Ključni momenat ove transformacije jeste činjenica da nijedan od pokušaja destabilizacije nije ugušen represijom. Nije bilo masovnih hapšenja, zabrana, zatvaranja medija ili političkih čistki. Naprotiv – Vučić je dopustio da se svako izgovori, da svako pokaže lice svoje politike i da građani sami izvuku zaključke. To je možda bio najteži, ali i najmudriji potez.

Dok su protivnici gradili narativ o "diktaturi", stvarnost je pokazivala suprotno: predsednik koji popušta, ne da bi pokazao slabost, već da bi pokazao zrelost. Koji preuzima na sebe pritisak i tenziju kako bi zaštitio društvo od pucanja. I koji, uprkos ličnim uvredama, ostaje fokusiran na suštinu – stabilnost države.

Izvinjenje kao vrhunac državničkog gesta

Simbolički momenat čitavog procesa bio je nedavni istup u kojem se Vučić javno izvinio za pojedine oštre reči koje je izgovorio tokom turbulentnih meseci političkih i društvenih lomova. Time je, po ko zna koji put, preuzeo moralnu odgovornost koju njegovi politički protivnici nikada nijesu ni pokušali da preuzmu.

U društvu u kojem je priznanje greške često doživljeno kao znak slabosti, to je čin hrabrosti. Onaj ko se izvinjava, pokazuje da nije talac sopstvenog ega. Onaj ko razume težinu reči, razume i težinu države. Upravo ta vrsta samosvesti razlikuje državnika od političara.

Kraj ciklusa i početak nove političke etape

Zato se danas, godinu dana nakon što je Srbija izgledala kao zemlja na ivici ozbiljnog unutrašnjeg sukoba, može reći da je Vučićev mirni gambit uspeo. Politička temperatura je spuštena, društvo je odahnulo, a fokus se vraća na ekonomske, razvojne i diplomatske teme.

Ako je prošla godina bila test izdržljivosti, ova je test odgovornosti. Vučić je pokazao da politika nije samo igra moći, nego i disciplina strpljenja – sposobnost da se izdrži udarac, a da se ne uzvrati po cenu državnog mira.

I zato, dok se Srbija priprema za novu fazu unutrašnjeg dijaloga i političkog konsolidovanja, jedna stvar je jasna: Vučićev gambit neće se pamtiti kao čin slabosti, već kao dokaz da mudrost i mir ponekad pobeđuju i najbučniju histeriju.

Jer istorija, kad se prašina slegne, uvek pravi razliku između onih koji su tražili sukob – i onih koji su ga sprečili.