Sećanje na Zaharija Trnavčevića

Zaharije Trnavčević rođen 2. januara, 1926. godine u Šapcu. Završio učiteljsku školu.
Kao dobrovoljac učestvovao u Drugom svetskom ratu na strani antifašista (partizani) od oktobra 1944, do kraja rata.

Bio na radnoj akciji Brčko – Banovići u leto 1946. godine. Zaposlio se novembra 1946. godine i radio do penzionisanja, do aprila 1987. godine.

Za to vreme, radio najpre kao novinar lista „Zadruga“, od 1. decembra, 1948, do 1. novembra, 1964. godine, kada je prešao u Televiziju Beograd da uređuje nedeljnu emisiju za poljoprivrednike.

Od septembra 1970. godine, uređuje dokumentarnu emisiju „Reflektor“ (do 1973. godine), a potom emisije „Nešto četvrto“, „Mandat“ i od 1979. godine „Znanje imanje“, do odlaska u penziju.

Radeći ovu emisiju, nastojao je da ona postane „misija“, da pokrene seoske zajednice da obnove i umiju svoje selo, naročito dom kulture koji je pretvaran u TV studio. Uspostavio dobre odnose sa susednim zemljama, tako da su dolazile grupe seljaka iz Italije (dva puta), Grčke, Austrije, Mađarske i Bugarske da gostuju u emisiji posle čega su uspostavljeni trajni prijateljski odnosi naših i stranih sela i seljaka.

U ovoj emisiji pisao satirično-humorističke tekstove za (Živojka i Radojka) Taška Načića i Milutina Butkovića, poznate glumce koji su brzo postali zaštitni znak ove veoma popularne emisije koju je gledala cela ondašnja Jugoslavija.

Jedno vreme, pored ovih emisija, vodio i nedeljni TV dnevnik.
Dobitnik nagrada Udruženja novinara Srbije – „Svetozar Marković“, za reportažu „Koncert za fagot“, nagradu istog udruženja za životno delo, a potom i nagradu Saveza novinara Jugoslavije 1989. godine „Moša Pijade“, takođe za životno delo.

Osim rada za televiziju, pokrenuo izdavanje „Poljoprivrednog kalendara“ koji je bio najprodavanija i najčitanija knjiga za selo (tiraž 70.000 primeraka za svako godište).

Jedno vreme pokrenuo i uređivao emisiju „Četvrta dimenzija“ na TV Politika, koja je uzimala u zaštitu prava gledalaca, a od 1997. godine pokrenuo emisiju „Znanje na poklon“ (najpre kao kasetu koju su emitovale lokalne TV stanice – članice ANEM-a), a od 1998. godine, kao stalnu emisiju.

Pokrenuo izradu video kaseta za zimsku edukaciju poljoprivrednika. Do sada su izrađene četiri kasete, a peta „Šampinjoni“ se priprema za 2005. godinu.

Povodom nagrade za životno delo Zahariju Trnavčeviću, Veran Matić, direktor Fonda B92 je rekao:

Postoji li teži zadatak od uspešnosti koja traje? Kada se trajanje meri decenijama, onda to može da izgleda kao čudo. Naravno, mera uspešnosti u mnogome zavisi od profesije. Ima, naime, profesija u kojima uspeh, sam po sebi, predstavljaju: dobre ocene i diplome, usavršavanje, a tek posle toga karijera. U nekim je profesijama dovoljno izdržati i uspeh dolazi sam po sebi. Ima, međutim, profesija u kojima ispitni rokovi stalno traju, u kojima se meri ne samo ono što se naučilo u školi nego mnogo više - ono što se naučilo od sebe samoga i svojih najbližih. Ima profesija u kojima se svakog dana polažu ispiti iz znanja, hrabrosti, talenta i dostojanstva. To su profesije u kojima su posledice pogrešnih procena i odluka takve da mogu da se pamte celog života. Mnogo se brže zaboravljaju ispravne i tačne procene i odluke!

Takve profesije mogli bismo da nazovemo etičkim profesijama kada bismo bili sigurni da su etički principi nešto što se polaže i uči u školama, nešto zbog čega se dobija ili gubi pravo da se profesija predstavlja.

Naravno, govorimo o novinarstvu.

Novinarstvo je profesija u kojoj se tako lako gubi sve ono što se godinama teško i polako sticalo. Govorimo, naravno: u načelu! Jer, nikada se u našem novinarstvu nisu lakše osvajali popularnost i uticaj, nikada se lakše nisu gubili dostojanstvo i profesionalni smisao onoga o čemu smo učili u školama novinarstva.

Možda je zbog toga dobro poslužiti se najboljim primerom. Tako ćemo pokazati šta mislimo kada kažemo da je novinarstvo pre svega etička profesija.

Zaharije Trnavčević je novinar duže od pola veka. Ne kažem da se bavi novinarstvom, to zvuči nekako birokratski, posredno – jednostavno kažem: on je novinar. Biti tako dugo novinar u Srbiji već je samo po sebi izuzetak. Biti novinar u jednoj tako posebnoj oblasti, u kojoj je poznavanje problema daleko važnije od poznavanja javnih ličnosti, stranaka i lidera, i učiniti tu oblast važnom i jedinstvenom, bez afera i glasina – to, nekako, izgleda gotovo nemoguće. U zemlji seljaka na brdovitom Balkanu svako pominjanje seljačkog života i života od plodova zemlje nosi rizik. Ne zbog toga što će vam neko zabraniti da o tome govorite, već pre zbog toga što vas neće slušati dok govorite. Zaharije Trnavčević je od jedne oblasti napravio novi žanr u kojem su se izmešali izveštaji i intervjui, komentari i informacije, reportaže i saveti. I svaki je novinarski žanr našao svoje mesto u životnoj priči u kojoj je uvek bilo i oporosti i kritike, i nade i ogorčenja, i optimizma i sumnje.

Njegove priče ne gledaju samo oni koji žive od „plodova zemlje“, sve više ih gledaju oni koji sanjaju o tome da svoje gradske „plodove gneva“ zamene za nešto istinski vredno. Gledaju Zaharijeve priče i oni koji su odavno napustili zemlju i oni koji nikada na njoj nisu živeli. Te priče predstavljaju stalno izvorište nade i ohrabrenja da će jednom, ne negde, nego ovde u Srbiji, moći dobro i normalno da se živi. To su priče ispunjene pohvalom životu i prirodi, prepune energije i etičnosti prema svetu koji nas okružuje.

Nije nimalo slučajno što se Zaharije Trnavčević u svom društvenom angažmanu opredelio upravo tako kako se opredelio. Samo onaj ko je umeo da oseti i oceni vrednosti i radosti života mogao je u teškim vremenima da digne svoj glas protiv bezumlja rata i govora mržnje. Onaj ko je upoznao kako živi naše selo mogao je slobodno da govori o razornoj snazi sistema mržnje i podela. U tome je, verovatno, i tajna Zaharijeve vitalnosti i ubedljivosti.

Nagrada za životno delo, koju danas dodeljuju B92, RTS, „Blic“, Nezavisno udruženje novinara Srbije, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija i Ministarstvo poljoprivrede, zbog toga predstavlja priznanje ne samo Zahariju Trnavčeviću nego i sistemu vrednosti koji pravo, profesionalno novinarstvo mora da neguje.

Sa Zaharijem Trnavčevićem mi potvrđujemo princip novinarstva kao etičke profesije.

Uprkos svemu što se danas dešava u srpskom novinarstvu.