"Ako skratimo radnu nedelju, propašće firme"

Takav stav zastupa Tomislav Momirović, direktor "Mona hotela", koji je nedavno izazvao polemiku u javnosti stavom da bi smanjenje minimalca povećalo zaposlenost. On smatra da je skraćenje radne nedelje na četiri dana eksperiment, koji poslodavci u Srbiji ne mogu da iznesu pre svega zbog finansija.

“Mi u Srbiji radimo sa malim maržama i teško je zaraditi novac. Skraćenje radne nedelje, po mom mišljenju, smanjilo bi produktivnost, jer bi u tom slučaju ljudi radili po dva posla, pošto bi za to imali vremena. Firme sa velikim profitom mogle bi da se kockaju i eksperimentišu na ovakav način. Međutim, druge firme, koje nisu finansijski stabilne, skraćivanjem radne nedelje mogle bi da ugroze poslovanje kompanije”, kaže Momirović.

U njegovoj kompaniji, objašnjava, zaposleni imaju osmočasovno radno vreme, a svaki prekovremeni sat se naplaćuje. Prema njegovim rečima, top-menadžeri mnogo više vremena provode na poslu, ali su im i plate mnogo veće.

Za Ivana Bevca, vlasnika izdavačke kuće “Booka” i knjižare “Bookastore”, nije suštinski važno koliko se sati radi, već koliko je vreme koje se provede na radnom mestu efikasno potrošeno i kolika je produktivnost zaposlenih.

“To zavisi od vrste posla, odnosno gde bi takav način rada mogao da se organizuje. Pristalica sam mišljenja da nije bitno koliko se sati provodi na poslu, već je bitan rezultat. Može neko da se pojavi na poslu samo dva puta, ali da ima rezultat mnogo bolji od onoga koji je svaki dan po nekoliko sati na poslu”, kaže on.

Objašnjava da u knjižari nije moguće skratiti radnu nedelju, jer se bavi uslužnom delatnošću. Njegovi radnici rade šest i po do sedam sati dnevno.

Da je u nevladinom sektoru "lagodnije" nego u privatnim kompanijama uvrežena je zabluda, bar ako pitate Aleksandru Stamenković, koja je radila u NVO sektoru, a danas je u jednoj poznatoj međunarodnoj organizaciji. Kako kaže, u NVO sektoru često se radilo prekovremeno, kao i vikendima, a nadoknade u vidu slobodnih sati ili novca gotovo da nije bilo. Jedina prednost je bilo što se povremeno moglo raditi van kancelarije, ili čak i van zemlje.

“Sve dok vam je srce u tom poslu to nije problem, ali kada ta ljubav prestane, počinjete da osećate sav teret nemanja vremena za privatni život. Sistem u kom sam sada je daleko humaniji i fleksibilniji. U pitanju je velika međunarodna organizacija koja veoma poštuje balans posao - privatni život svojih zaposlehih. Takođe, postoji mogućnost da sa supervizorom dogovorite da ćete nekoliko dana raditi par sati duže, pa da u nekom trenutku uzmete slobodan dan”, kaže Stamenkovićeva.

Ona dodaje da je na njenom sadašnjem radnom mestu jedna od centralnih vrednosti poštovanje kulturne raznolikosti, pa se tokom godine obeležavaju i katolički i pravoslavni, ali i muslimanski praznici.

“Mislim da je osećaj fleksibilnosti na radnom mestu daleko važniji od tačnog broja zakucanih radnih sati ili dana – odnosno da imate opciju da birate u skladu sa vašim potrebama. Recimo da radna nedelja traje 40 sati, super je kada može da se sa supervizorom dogovori kako da se raspodele ti sati na zadovoljstvo svih strana”, kaže Stamenkovićeva.

Uz smanjenje radnih sati, više bi vremena ostalo za odmor i društveni život, a to pozitivno utiče na produktivnost. Naime, najbolji rezultati rada postižu se ukoliko su zaposleni odmorni i zadovoljni, ako posle radnog dana imaju dovoljno vremena da se posvete sebi, porodici, druženju, odmoru...

Nezadovoljan, umoran i neispunjen radnik, neadekvatno plaćen i veoma često primoran da radi na više radnih mesta kako bi imao dovoljno novca za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, koji je stalno pod stresom hoće li to uspeti i da li će i sutra raditi, ne bi trebalo nikome da bude u interesu.