Ko nas šiša?

“Davati novac i moć vladi je kao davati viski i ključeve od kola tinejdžeru”, rekao je američki pisac i satirista P. J. O`Rurk povodom, po njemu, velikog uplitanja države u privredu putem taksi i poreza. U Srbiji, premda je za razliku od kontinenta sa kojeg on potiče, preduzetništvo u povoju, država se potrudila da ga propisno “reguliše”.

Tako prosečno srpsko preduzeće sa prosečnim osnivačkim kapitalom od oko 3.500 evra, već u prvom mesecu poslovanja izdvoji blizu 80 odsto tog iznosa na ime raznih državnih potraživanja.

Hrvatsko preduzeće izdvoji oko 15 odsto, odnosno tek jednu petinu srpskih troškova. Rezultati nedavno sprovedenog istraživanja, koje je uz pomoć Evropske agencije za rekonstrukciju sprovela Unija poslodavaca Srbije, pokazali su da domaći preduzetnik plaća sedam puta više namete nego njegov kolega u Bugarskoj ili Rumuniji, odnosno čak 12 puta više u odnosu na stare članice Evropske unije.

Šta sve ulazi u opterećenje malih i srednjih preduzeća? Ako se izuzmu PDV i porez na dobit, koji se računaju na ostvareni promet, odnosno dobit, u osnovna mesečna koštanja poslovanja se ubraja paušalno oporezivanje za samostalne delatnosti, porezi i doprinosi na plate zaposlenih, komunalna taksa za isticanje firme i svetlećih reklama i komunalne usluge vode, energije, grejanja, telefona i Interneta.

Prosečno preduzeće plati paušal od oko devet hiljada dinara mesečno na ime poreza, odnosno oko 110.000 dinara godišnje. Država kao maćeha

Privrednike, međutim, najviše “kolju” porezi i doprinosi na plate. Jedan finansijski direktor kaže kako se na dinar plate za zaposlenog izdvoji još 69 para za obavezno penzijsko i zdravstveno osiguranje, porez na zaradu i doprinos za nezaposlene.

S obzirom na to koliko ga košta svaki zaposleni, ne čudi onda što firme izbegavaju da prijave radnike ili ih prijavljuju na manju platu, zaključuje on.

Komunalna taksa za isticanje firme zavisi od procene svake lokalne poreske uprave pri opštini ponaosob. Tako, na primer, ta taksa u beogradskoj opštini Vračar iznosi 11.340 dinara mesečno, dok je u manje razvijenim opštinama poput Sopota ili Vlasotinca između 600 i 700 dinara mesečno.

Predsednik Unije poslodavaca Srbije Stevan Avramović kaže da velike pritužbe na ovu komunalnu taksu imaju male uslužne radnje u centralnim beogradskim opštinama.

“Frizeri, poslastičari, obućari, prodavci trikotaže, odeće i obuće mesečno izdvajaju više od 10.000 dinara, što je ogromno opterećenje, a pri tom ništa konkretno ne dobijaju od komunalne takse, niti znaju na šta opština na kojoj imaju radnju taj novac troši”.

On dodaje kako je komunalna taksa na isticanje svetlećih reklama poseban oblik dodatnog opterećivanja MSP sektora. Naime, prema njegovim rečima, radnje i preduzeća koji već plaćaju komunalnu taksu na isticanje firme prinuđena su da plate dodatni iznos ako je reklama iznad ulaza u njihovu firmu svetleća. “Taj vid oporezivanja ne postoji nigde u Evropi, pa čak ni u Kini i na Kubi”, sumira on.

Taksa za isticanje svetleće reklame takođe se razlikuje od opštine do opštine i u rasponu je od 14.000 dinara godišnje u “ekskluzivnim” novobeogradskim blokovima do 400 dinara u opštinama na jugu Srbije.

Pored tih opštih, plaćaju se i posebne takse u zavisnosti od delatnosti kojima se preduzeća bave. Pojedine od njih su neopravdane i poskupljuju proizvodnju, smatra Zoran Nikolić, direktor firme Herba, koja se bavi preradom i izvozom lekovitog i začinskog bilja, šumskih plodova i etarskih ulja.

“Svake godine plaćamo taksu Ministarstvu poljoprivrede za sabiranje određene biljne vrste u visini 10 odsto od njene otkupne vrednosti. Pri izvozu te iste biljke plaća se taksa za izvoz. Dakle, za istu vrstu i količinu plaćamo taksu dvostruko. Takav propis potpuno je nebulozan”, kategoričan je Nikolić.

Osim toga, navodi on, prilikom uvoza određenog bilja koje je sirovina za preradu, sanitarne inspekcije rade analize koje se plaćaju premda ta roba ne ide u maloprodaju.

“Trebalo bi da proizvođači odgovaraju za ispravnost svojih proizvoda, umesto da se putem takvih propisa praktično privreda raznim propisima guši i poskupljuje. Samo prošle godine sam platio 1,2 miliona dinara raznih taksi, a imao sam promet od dva miliona evra. Zanimljivo je i da se naplaćuje taksa pri izvozu cveta lipe, dok se trupci tog drveta ne taksiraju pri izvozu”, navodi Nikolić.

Prema rečima Nikolića, problem je što se njegov biznis bazira na uvozu sirovina i izvozu gotovih proizvoda, a kako povraćaj PDV-a usledi tek nakon mesec i po dana, posao trpi.

“Premda je većina službi već kompjuterizovana, u sistemu ne postoji evidencija koliko u tom momentu kad mi se obračunava PDV meni država duguje, pa da se eventualno taj iznos `prebije` za onoliko koliko ja treba da platim pri izvozu”, objašnjava Nikolić. Od provizija najviša zarada

Dok je legitimno da banke poskupljuju kredite, jer se same zadužuju po višoj stopi, ostale usluge koje one pružaju čine se pomalo preteranim. Recimo, takozvani troškovi obrade kredita koji podrazumevaju procenu rizičnosti klijenta i njegovog biznisa obično su od 0,5 do tri odsto.

Znači, ukoliko neko podigne kredit od 100.000 ili milion evra, platiće za te troškove recimo jedan odsto. U prvom slučaju to je 1.000, a u drugom 10.000 evra iako je posao koji bankarski službenik odradi isti u oba slučaja.

“U velikoj banci koja je u stranom vlasništvu, za redovne transakcije sa računa se polumesečno `skida` 0,3 odsto u odnosu na promet firme u tom periodu. Dalje, pri podizanju keša za putovanje u inostranstvo, banka naplaćuje 500 dinara bez obzira na to da li se sa računa podigne 400 ili 1.400 evra.

Desilo se jednom da sam za realizaciju inostranog čeka platio 1.000 dinara, a recimo vrednost čeka je bila oko 3.000 dinara”, kaže finansijski direktor jednog domaćeg preduzeća.

Osim toga, navodi naš sagovornik, provizija za dozvoljeni minus iznosi 0,2 odsto od pozajmice, dok se za sredstva koja nisu namenjena na banku koja vodi promet firme, naplaćuje naknada 0,25 odsto. Banke su, pored države, najveći “šišači”. Samo za prva tri meseca ove godine na ime provizija ućarile su 100 miliona evra.