Domaćica, kako to gordo zvuči

Naravno, simpatična, brbljiva, moderna Tića, "velika mama", uopšte nije takva. "I da znaš, ubeđuje me, odličan ti je naslov, da, ja sam baš ponosna što sam domaćica."Lagana konverzacija o svemu i svačemu uz kaficu i limunadicu, a onda me preseče njen razdragani vrisak, osmeh, prilazi joj fancy mladi čovek, ljube se. "Izvini, ovo je moj muž, nismo se videli dva dana, bio je dežuran u bolnici", kaže mi moja sagovornica, za susednim stolovima svi se smeškaju, isto kao i ja... Ah, kakva ljubav. Onda kratko upoznavanje, blic priča o zajedničkim poznanicima, lekarskim temama, životu i smrti, i mužić odlazi a nas dve načesmo priču o domaćicama.

"Ja sam se super provela studirajući pravo. Istovremeno sam radila na jednom beogradskom radiju kao novinar i voditelj, imala sam svoju autorsku emisiju u vreme kada je taj radio bio jedan od najboljih, najkvalitetnijih i najčistijih u gradu, kad to kažem, mislim programski i muzički, nije bilo kiča i šunda. I super sam se provodila, super sam se zezala, išla po koncertima, putovala, svega je toga bilo napretek. U jednom trenutku, imala sam tada 27 godina, upoznajem svog sadašnjeg muža i poželela sam da idem dalje, ali ne u poslu nego u svom privatnom i emotivnom životu. Razmišljala sam ovako - aha, sve je bilo super do sada, ajde sad da vidimo ono od čega se živi, ono što je bilo, to su sve nekako površne stvari, a živi se od onoga što ja sada imam! Počeli smo da se zabavljamo i jako brzo da živimo zajedno, jer valjda u tim godinama ne iziskuje puno vremena da shvatiš da li si za ili ne, i godinu dana kasnije nakon našeg zajedničkog života sam ostala trudna sa Elenom. I to je bilo to. Ostati trudan i ostati u kući je stvar za koju jednostavno moraš da sazriš. Govorili su mi - kada se porodiš nećeš moći da spavaš, nećeš da jedeš, nećeš da izlaziš, biće ti masna kosa, bićeš dlakava, kafa sa drugaricama za tebe više neće postojati. E, to sve nije istina, ali stvarno nije istina. Naravno, ako si spreman za decu, za muža, onda nećeš imati te probleme. Ako je majka mirna, onda je i beba mirna, i onda se ima vremena za sve. Mama mi je jednom rekla da sam ja tipična balkanska žena koja je oduvek želela da ima svoj dom, kuću, porodicu, decu, cveće na terasi. Istina je, ja uživam danas u zanimanju domaćice. Želela sam da deca rastu uz mene i nisam se ni jednog trenutka pokajala. Imam dve devojčice i uživam u tim trenucima sa njima, a zapravo to traje jako kratko, deca su tu dok ih držim za ruke, kada odrastu, a to će se vrlo brzo desiti, taj trenutak će proći."

A tvoja karijera, poslovni uspeh, pa zašto si onda studirala?
"Ja nisam osoba koja je bila karijerista i želela da ima uspešnu belosvetsku karijeru. Moj muž je lekar, hirurg, i njegovo zanimanje je jako odgovorno, jako teško, jako puno radi, on je mnogo više učio u životu nego ja da bi bio ono što jeste. Mislim da je jedna karijera pod jednim kućnim krovom sasvim dovoljna. Uostalom, ova kuća je moja lepa karijera, ja sam presrećna što držim, uslovno rečeno, svoju porodicu na okupu. Mene raduje kuvanje ručka i za klince i za njega, ja užasno volim trenutak kada on dođe s posla, jako umoran, ponekad nervozan, nikakav, ok, i neraspložen, ali je divno kada dođe i kada smo svi tu, jer tada nekako prestaju sve muke, čak i moje muke u toku dana. Nisi ti uvek raspoložen da budeš oktopod, što se od domaćice očekuje, znaš, da imaš šest ruku, šest nogu i da sve stižeš, i meni i njemu sigurno bude nekad loš dan. Ali, kada se svi nađemo na okupu u kući zajedno, ja kao domaćica i on lekar, briše se sve ružno što se dogodilo u toku dana."

Da li je muž ponosan što mu žena sedi kod kuće, čuva decu, sačekuje ga srećna i zadovoljna? Možda mu ostali muškarci i zavide?
"On jeste strašno srećan i strašno ponosan, on je čovek koji, zapravo, sija zbog svega toga. Često kada me neko zove telefonom i pita šta sada radim, odgovorim - ja sam žena, majka i domaćica! Muž mi kaže da ja to govorim tako ponosno, iz duše, i da je zbog toga veoma srećan. Cela suština priče je da se žena ne zatupljuje, ne čini se manje vrednom time što ostaje kod kuće. Zanimanje domaćica je veoma naporno i teško, ima puno obaveza u kući, nije mala stvar brinuti o deci, kući, mužu, ali sve me to čini srećnom. I ne mislim da ću zauvek biti domaćica, ali dok moja deca ne stanu na noge, dok ne porastu, osamostale se... E, onda ću početi nešto drugo da radim."

A finansijska konstrukcija, može li se izdržati kad samo muž radi?
"Može, uz velike kalkulacije. Mi živimo potpuno prosečno, trudimo se da uštedimo za more, za zimu ne možemo baš jer finansije u ovoj zemlji to ne dozvoljavaju, ali uvek ima za svakog onoliko koliko ga čini zdravim i srećnim. Bilo bi poželjno da je neko od nas završio matematiku da se što bolje iskalkuliše, ali i ovako funkcioniše, i ne mogu da ti kažem da mi nešto fali, ne mogu da ti kažem ni da imam dovoljno, ali i da ja radim mislim da ne bi bilo bolje. Imali bismo veće izdatke za čuvanje dece, svakako i za kuvanje, spremanje jer ja ne bih mogla da stignem sve sama, a da ne govorimo o umoru, stresu, žurbi, frci."

ZAŠTO SU ŽENE NEZADOVOLJNE?

Hajde sada, Tićo, da pričamo malo o slobodnom vremenu...
"Šta to znači - slobodno vreme? Šta ti treba da radiš kad imaš slobodno vreme?"
Pa kako šta, kozmetičari, vežbe, plastičari, skrati tamo, povećaj ovamo, znaš već, da budeš lepa i doterana!
"Pa, ja ne radim ništa od toga. Naravno, treba biti lep i doteran. Ali, imaju ljudi neku predrasudu i pogrešnu predstavu o domaćici, ono sa viklerima na glavi, muškim čarapama, masnom kosom, u šlafroku po ceo dan, smrdi na luk i zapršku i vazda neka šerpa ispred nje i pelene koje menja, prostire veš i pegla. To uopšte nije tako. Sve je to stvar organizacije a pre svega želja i volja da se bude domaćica. Ja sve stignem. Evo, sedim sa tobom i pričam, pijem kafu, odlazim na koncerte, i sama i sa svojim mužem, i sa svojom starijom ćerkom, nosili smo je u 'kenguru' kad je imala sedam meseci i ništa joj nije falilo, jer nije imao ko da je čuva te večeri i rekli smo, pa ajde ide i ona s nama. Sve može da se stigne, i da odem kod kozmetičara, i da odem u grad da se prošetam, da se vidim sa drugaricama. Mogu decu da ostavim kod mame i tate ako mi zatreba to neko slobodno vreme, ali posle sat vremena meni je užasno prazno, smeta mi mir u kući, i nedostaju mi deca. Čini mi se da sam mnogo organizovanija kada su svi tu.

E sad, dolazimo do te važne teme - zašto su danas žene nezadovoljne, i to uspešne žene. Mislim da je neki talas zapljusnuo nas mlade, kao, svi mi treba strašno brzo da završimo fakultete, da nađemo što pre jako dobar posao, da zarađujemo dobro, da kupimo jako dobra kola i da sve te silne pare koje zarađujemo trošimo na putovanja, čistačice, kozmetičare. I onda se vremenom pretvaraš u robota, mašinu koja proizvodi novac i troši ga i kao nema se vremena za dete, za brak. Upravo zbog toga su žene danas nezadovoljne. Mislim da je to nekakav nametnuti život. Ne može, ipak, čoveku da bude dobro ako je sam, bez obzira na to što je uspešan, doteran. Ako nemaš sa kim to da podeliš i finansijski i emotivno, ako si uveče kada dođeš kući sam i usamljen, mislim da ne možeš da budeš srećan. Otuđujemo se sve više a ceo život nas uče da smo svi kao neka polovina jabuke i svi tražimo onu svoju drugu polovinu. Ja sam sa 32 godine najmlađa mama u parku, i to je tužno. Znam prilično uspešnih žena koje su sa 39 i više godina odlučile da imaju dete, kao, sve su drugo uspele u životu pa je na red došlo i dete. Dete nije nešto što potpada u bilo kakav životni redosled. Ne možeš da kažeš da je to nešto što po redu dolazi. Ne. Nije dete nikakav redosled, nije predmet koji slažeš, nije knjiga na polici i dete nije biologija čista - aha, čekaj ja sam žensko, imam 39 godina pa kad ću da imam dete, vreme ističe, pa kad ću ako ne sad. Onda nemoj. Sebično je da sedneš i odlučiš da sam sebi rodiš dete. Sve mi se odlično skockalo, još dete, milina, imam sve što treba. Pa to ne ide tako. Ne smeš da uskratiš detetu da ima porodicu, da ima oca, da ima sve radosti i blagodeti doma. Sad, kao, ti imaš dete, plaćaš ženu koja ga čuva, koja kuva, koja uči sa njim, uspešna si i, eto, dodala si još samo tu ikonicu dete u svoju bazu podataka. Moderno je biti samohrana majka. To mi liči na ono, ove sezone se nosi pink boja pa sad ću i ja da imam sve pink, ove sezone je moderno imati dete, pa daj dete. Potrošački je i površno tako razmišljati. Porodica je danas nekako postala privilegija."

Izumiru li domaćice?
"Ma, sve je to stvar izbora. Ajde, neka bude ovo neka moja priča ali, ajde, kaži mi da li ti ja ličim na besnu, histeričnu i nezadovoljnu ženu zato što ne radim od 9 do 6?"
Ne!
"Pa naravno, ne. Da li ti ličim na nekog ko je zapušten?"
Ne!
"Naravno, ne! Trudim se da mojim drugaricama koje nemaju porodicu pokažem da ovako funkioniše, da je sve normalno i stalno potenciram - zdravo. Ja možda ne mogu s njima da izađem svako treće veče u grad, ali zašto bih, i toliko sam se naizlazila, i zašto bih uporno išla u grad, zašto se ne družimo kod kuće, gde su nestala kućna druženja, zašto se ljudi koji imaju decu ne druže, sve su kao neki izgovori... imam decu, moram da ih kupam, spremam da spavaju. Nama stalno neko dolazi u kuću, ne teram decu da legnu da spavaju u devet, sede s nama, to zajedničarenje, kako zovem, pa to se uči. Mene je Elena pitala - mama, gde ti ideš na posao? Tata ide svako jutro na posao, a ti? Odgovorila sam - pa ja svako jutro idem na posao s vama, idemo zajedno da se šetamo i igramo, ja sam ceo dan s vama i to je moj posao! Moj posao je da vas volim!"

Dakle, ti si s decom ceo dan, mužić dođe s posla i onda kaže ti da ništa nisi radila jer si bila u kući, da je on umoran...
"On nikada, nikada nije rekao - ženo, zašto si ti bila umorna kada si ceo dan kod kuće. Bilo je nekih situacija da sam imala obavezu a on pa bude celo popodne sa decom, i on jako dobro zna šta znači ostati sam sa dvoje dece u kući i brinuti se o njima, a da ne pričam o kućnim poslovima koje radim. Naravno, treba muškarac ravnopravno da učestvuje u životu porodice. Ali, ja ne mogu da budem u operacionoj sali, da vidim šta to znači operisati srce, što on radi više puta dnevno, i shvatam da je umoran. Ali, umorim se i ja radeći po kući. Kada dođe s posla trudi se da izađemo zajedno, da se prošetamo, još s vrata viče, ženo gde ćemo, pakuj decu. Ja mu kažem - aman, čoveče‚ 'oćeš da se odmoriš, a on odgovara - kad one budu zaspale i mi ćemo se odmoriti. Njemu, zapravo, fali to vreme da provede s nama. Ali, ja često kažem - 'oćeš, molim te, prvo da odeš u sobu levo da se ispavaš, pa posle ćemo da pravimo planove za izlazak."

I posluša?
"Pa da, pa da, pa da. Znaš, zvučimo kao neka big happy family i užasno idilično, ali ako nemaš razumevanje za njega i on za mene, i ako ćutiš, to je najgore. Zapravo je najgore ćutati i leći uveče u krevet pored muža i da znaš da je ostalo nešto tog dana što te muči, pa okrenete jedno drugom leđa. Znaš, mislim da se onda vremenom taj razmak u krevetu sve više i više povećava i svako ide na svoj kraj, to nije dobro...Ne treba ćutati. Kada sam ja s njim, onda sam i sa sobom, to je moja polovina jabuke.
Ja sam strašno želela da slušam Depeche Mode, da ih slušam uživo, i jednog dana mi je rekao - organizuj se ko će sutra od jutra pa ceo dan, pa celu noć, da bude sa Elenom. Zašto - pitala sam ga. Ništa ti ne brini, samo organizuj ko će i nađi nam pasoše. I ja već kao prava majka, kome ja sad da ostavim dete 24 časa, ona je mala, kakvi pasoši i krene cela drama. Ali, kada je on došao s posla ujutru, jer je bio dežuran, pita - jesi li našla pasoše, organizovala čuvanje; jesam - kažem; ok, kombi nas čeka, idemo u Zagreb da slušamo Depeche Mode i onda se vraćamo odmah kući. Bila sam potpuno, mmmmm. On je u svim svojim obaveza stigao i da se raspita, i da organizuje, i da uplati a da ja sve to ne primetim, i da me iznenadi."

A šta ti za njega učiniš?
"Jao, sve. Sve. On je čovek kome ću sve da uradim. Najviše volim kad kaže - ženo, hoćeš da mi napuniš kadu i da im ne dozvoliš da uđu u kupatilo! Jer, Elena, kako vidi da neko ulazi u kadu, odmah se skida, dovlači igračke i viče - hoću i ja, i ja! Trudim se i, znaš, ljubav nije nemir, nije ono - hoće da se javi, neće da se javi, kao - ljubomorna sam, izludeću, drama, pa, pršti na sve strane, to nije ljubav. Ljubav je kada se osećaš mirnim pored tog nekog. Mene stalno zezaju, meni moja kuma kaže... medicinske sestre kod njega na klinici, one ne kupuju uniforme, one je šiju, kao da bi im bile što više uz telo. Poverenje, izlišno je i pričati, je osnov svega. Ako ikada iko pomisli da postoji nešto bolje, pa ne možeš ga ti zadržati. Tu smo da jedno drugome pokažemo da smo jedno drugom najbolje što ovaj svet ima, on meni i ja njemu, čuvamo se zajedno, ali ne možeš nikog na silu zadržati", čavrlja Tića pijuckajući kaficu. Onda je posle tri sata razgovora zazvonio telefon, Elena, koju je čuvala dobra komšinica, raspitivala se kada mama dolazi i poručivala - donesi mi bananu, grejp i čokoladicu. Pa, pitam je, zar ćeš joj sve to kupiti, pa zaboraviće šta je tražila. Ne, neće, tačno zna šta hoće i, kada joj obećam da ću nešto uraditi, ja se onda trudim da to i ispunim."