Nemoguće stvari koje su ipak ostvarene

U svojoj knjizi „Pozitivna filozofija“, iz 1842. godine, francuski filozof Ogist Komt je o zvezdama zapisao sledeće: „Mi nikada ne možemo proučiti njihovu unutrašnju strukturu, niti to kako je temperatura apsorbovana u njihovoj atmosferi“. S druge strane, o planetama je zapisao: „Mi nikada ne možemo znati išta o njihovoj hemijskoj ili minerološkoj strukturi, a još manje da li neka složena bića žive na njihovoj površini.“

Njegovi argumenti su bili da su zvezde i planete toliko daleko da ih je nemoguće proučavati, osim njihova kretanja i položaje. Ironično je da su otkrića koja opovrgavaju ovakve stavove već bila načinjena. Jozef fon Fraunhofer je otkrio da spektar Sunca sadrži veliki broj tamnih linija. 1859. godine se potvrdilo da su u pitanju apsorpcione linije. Analizom tih linija moguće je identifikovati svaki element prisutan u Suncu. Ovime je pokazano da je moguće odrediti sastav zvezda.

Metoeriti dolaze iz svemira

Tokom renesanse i ranog razvoja moderne nauke, astronomi su odbijali da prihvate postojanje meteorita. Ideja da kamenje može padati iz svemira smatrana je sujeverjem ili jeresi.

Francuska akademija nauka je tvrdila da kamenje ne pada s neba. Izveštaji o sjajnim meteorima i kamenju koje je udaralo o zemlju objašnjeni su kao deo folklora, a kamenje je ponekad objašnjavano kao posledica munja i gromova.

Ernest Kladni, fizičar poznat pre svega po svome radu o vibracijama i akustici, 1794. godine objavio je knjigu u kojoj tvrdi da meteoriti potiču iz svemira. Objavljivanje te knjige propraćeno je „padanjem kamenja“ u Francuskoj (1790), kojem je prisustvovalo više stotina ljudi.

Letenje

Broj naučnika i inženjera koji su pre poduhvata braće Rajt tvrdili da je letenje nemoguće bio je suviše velik. Lord Kelvin je verovatno najpoznatiji od njih. On je 1895. godine javno iznosio stavove o nemogućnosti letenja stvari težih od vazduha, da bi samo osam godina kasnije bio opovrgnut.

Čak i u momentu kada je Kelvin objavio svoje stavove, naučnici i inženjeri su bili na korak do ostvarenja svog cilja – letenja. Ljudi su već uveliko leteli balonima, a sve su češći bili pokušaji da se razne mašine održe u vazduhu. Zbog čega onda Kelvinov skepticizam?

Problem je postavljen 1716. godine, kada je naučnik i teolog Emanuel Svedenborg u tekstu o letećim mašinama napisao: „Izgleda da je lakše pričati o ovakvim mašinama nego učiniti da one stvarno rade, jer zahtevaju veću silu i manju težinu nego što ih ima čovek.“ Njegov dizajn se zasnivao na pokretnim krilima koja mašu, što je pokušaj letenja stvarno otežavao. Trebalo je osmisliti drugačiji mehanizam letenja koji ne podražava isključivo krila ptice i, s druge strane, omogućiti izvor energije za pokretanje. Ironično je da je patent za ovo drugo upisan još 1877. godine.

Let u svemir

Od leta u atmosferi do leta u svemir. Ideja da jednog dana možemo poslati neki objekat u svemir i da ga ostavimo samog u orbiti dugo se smatrala besmislenom.

Skepticizam je bio veoma jak, pre svega zbog nepostojanja tehnologije za realizaciju. Da bi se telo lansiralo u orbitu potrebno je da ono dosegne prvu kosmičku brzinu (brzina potrebna da bi telo došlo u orbitu), koja za Zemlju iznosi 11,2 km/s. Kako bi se lakše shvatio ovaj problem, pomenimo da je brzina zvuka 1.238 km/h, i da je ona prvi put dosegnuta 1947. godine.

Problem je prevaziđen početkom XX veka od strane dva naučnika koja su rešenja našli nezavisno – Konstantin Ciolkovski i Robert Godard.

Prvi veštački satelit, Sputnjik, lansiran je 1957. godine, a prvi čovekov let u svemir usledio je 4 godine kasnije. Ni Ciolkovski ni Godard nisu ovo doživeli.

Kontrolisana nuklearna energija

U Pitsburg ost gazeti je 1934. godine objavljen intervju sa Albertom Ajnštajnom, u kojem on tvrdi sledeće: „Ne postoje indikatori da će nuklearna energija ikada moći da se koristi, jer to znači da se atom mora razbiti“. Ova izjava je sledila posle otkrića Enrika Fermija, iz iste godine, o fisionom razbijanju jezgra uranijuma.

Već 1939. godine nuklearna fisija je toliko dobro proučavana da se počelo sa razmišljanjem o lančanoj fisionoj reakciji. Pred kraj 1942. godine ova lančana reakcija je uspešno eksperimentalno izazavana, a 6. avgusta 1945. godine nad Hirošimom je eksplodirala prva atomska bomba koja je koristila ovaj proces.

Sovjetski Savez je prva zemlja koja je 1954. godine pustila u rad jednu nuklearnu centralu.

Topli superprovodnici

U pitanju je čudan slučaj: ovaj fenomen može biti detektovan i izmeren, ali ne bi trebalo da se događa. Prema najboljim teorijama superprovodnosti, ovaj fenomen ne može biti moguć na temperaturama iznad 30 K. Ipak, neki superprovodnici rade perfektno na 77 K.

Superprovodnici su materijali koji provode struju bez gubitaka, tj. materijali bez otpornosti. Otkriveni su 1911. godine, a da bi superprovodnost bila detektovana potrebno je ove materijale ohladiti na temperaturu svega nekoliko stepeni iznad apsolutne nule.

Teorija superprovodnosti tvrdi da se elektorni u superprovodnicima kreću u takozvanim Kuperovim parovima. Ako se par elektrona drži dovoljno snažno zajedno, on može izdržati svaki sudar sa atomima, i to se pokazuje kao nulta otpornost. Međutim, teorija tvrdi da se ovo može događati na ekstremno niskim temperaturama, kada atomi osciluju jako malo.

Ipak, u radu publikovanom 1986. godine, Johannes Georg Bednorz i Karl Alexander Muller okreću teoriju naopačke, tvrdeći da su otkrili materijale koji imaju sposobnost superprovodnosti na temperaturama oko 35 K. Oni su narednih godina otkrili još takvih materijala, a za taj rad su dobili i Nobelovu nagradu za fiziku.

Crne rupe

Oni koji misle da su crne rupe futuristička moderna ideja biće iznenađeni činjenicom da je osnovni koncept prvi put predložen 1783. godine, u pismu Britanskom kraljevskom društvu. Pismo je napisao geolog Džon Majkl. On je tvrdio da u slučaju da je „zvezda dovoljno masivna, svetlost emitovana sa njene površine bi bila vraćena nazad gravitacijom zvezde“.

Međutim, tokom 19. veka ova ideja je odbacivana kao potpuno suluda. Razlog tome je što se za svetlost smatralo da se kreće kroz eter, pretpostavljalo se da na nju ne može da utiče gravitacija.

Sve do objavljivanja Ajnštajnove opšte teorije relativnosti 1915. godine, ova ideja nije bila prihvatana. Kako je Anštajn pokazao da gravitacija utiče na putanju svetlosti, ideja o crnim rupama je ponovo zaživela.

Astronomi su započeli potragu za ovakvim objektima velike mase koji ne emituju svetlost, i otkrili ih pre svega u centrima galaksija.

Literatura

1) Take me to the limits

http://technology.newscientist.com/article/mg15821386.000

2) Ipossible physics: Never say never

http://technology.newscientist.com/article/mg19826501.600

3) Famous authoritative pronouncements

http://www.av8n.com/physics/ex-cathedra.htm

Izvor teksta: New Scientist

http://technology.newscientist.com/article.ns?id=dn13556&print=true