Prokletstvo života bez bola

Oni mogu staviti ruku na vruću ringlu, nagaziti na ekser ili slomiti nogu – i ne osećaju ništa. U svetu je poznato oko 100 slučajeva ljudi koji ne osećaju nikakvu bol. Ali oni su izloženi velikoj opasnosti, jer bol je prirodni alarm ljudskog tela, piše Dojče vele.

„Upravo je akutni bol važan za zaštitu tela“, objašnjava docent Ingo Kurt s Instituta za humanu genetiku univerzitetske klinike u Jeni. „To znači da pomoću njega učimo šta je za telo opasno kako bismo u budućnosti izbegli sve što izaziva bol. Kada mi obujemo cipelu i hodamo, primetimo kad nas ona žulja. Shodno tome reagujemo. Osobe koje ne osećaju bol reaguju tek onda kad vide da su se stvorili žuljevi. Stvari o kojima mi uopšte ne razmišljamo za njih predstavljaju velike izazove.“ I tako ostaje tokom celog njihovog života.

Kurt je učestvovao u izradi jedne studije o osetljivosti na bol. Pri tom je analizirao pacijente koji imaju defekt na jednom genu. Taj defekt, objašnjava on, dovoljan je da bi se potpuno isključila osetljivost na bol. „Našli smo u jednom segmentu belančevina promene koje su vrlo važne za električne podražaje nervnih ćelija koje prenose bol. Kad u tom segmentu dođe od mutacija, onda, kako se čini, vlakna koja bi trebalo do mozga da prenose poruku o bolu s periferije tela, iz ruku i nogu, to ne čine.“ Naučnici iz Jene su mutaciju pronašli u genu SCN11A. Ona dovodi do hiperaktivnosti natrijumskih kanala i time do neosetljivosti na bol.

Tragičan slučaj u Pakistanu

Priča o jednom 14-godišnjem mladiću iz Pakistana koji je 2006. privukao pažnju javnosti podseća na scene iz filmova strave i užasa. On je zarađivao novac kao ulični čarobnjak. Hodao je po žeravici i zabijao sebi nož u ruke. To, međutim, nisu bili trikovi, već stvarnost. U normalnim okolnostima je morao da ima nesnosne bolove. Ali on nije osećao ništa. Nakon svoje spektakularne predstave za publiku otišao bi u najbližu bolnicu gde su mu medicinski obrađivali povrede i rane, verovatno bez narkoze. Za ljude poput njega ona ionako nema nikakve svrhe. Na kraju je taj mladi Pakistanac verovao da je neranjiv i želeći da ostavi utisak na svoje prijatelje skočio je s krova jedne kuće. Pad nije preživeo.

Mladić iz Pakistana nije osećao bol, ali je naučio da glumi da ga boli. Osetljivost na bol se, međutim, ne može naučiti. „Ako osećate bol, vrlo vam je teško da o tome i govorite. Ja sam se uvek u istraživanju sretao s željom takvih pacijenata da doznaju kako je to kad te nešto boli. A kada pokušate nekome opisati bol, shvatite koliko je to teško.“ Gotovo svako poznaje bol – gotovo svako jer oko 100 ljudi u svetu ne zna šta je bol. Oni spadaju u one koji pate od takozvanih retkih bolesti.

Lomovi bez boli

Većina takvih pacijenata imala je brojne povrede i odgovarajuće ožiljke. One često postaju kozmetički problem, recimo ožiljci na licu koji su posledica nesvesnog prejakog češanja koje rezultira ranom. Veliki broj ljudi koji ne poznaju bol imao je puno preloma kostiju, a da to nisu ni osetili. „Tek se na rendgenskim snimcima moglo utvrditi da se na nekom mestu dogodio prelom ili da su postojale deformacije ruku ili nogu. I tek onda su preduzete potrebne medicinske mere“, objašnjava Ingo Kurt. Modrice i ogrebotine su još relativno benigne posledice, pogotovo kod dece. Ali problem je što je teško rekonstruirati šta se stvarno dogodilo.

„Jako veliki problem je to što se roditelji često sumnjiče za zlostavljanje. Deca imaju puno povreda, a niko ne zna da objasni kako je do njih došlo. Roditelji su u takvim slučajevima pod enormnim emotivnim pritiskom“, priča Kurt. Često vrlo dugo treba da lekar postavi pravu dijagnozu, pogotovo kod beba i vrlo male dece. Teški oblici ove bolesti su prisutni od rođenja. Deca koja pate od nje samo teoretski mogu da nauče na šta moraju da paze. Ona ne mogu učiti iz iskustva. Još opasnije su povrede i bolesti koje se spolja ne mogu primetiti, na primer, upala slepog creva. U takvim slučajevima pomoć može stići prekasno. Naučnici se nadaju da bi istraživanje neosetljivosti na bol moglo biti od koristi i za razvijanje novih lekova. „Konačno, ipak smo uspeli da identifikujemo segment koji je presudan za percepciju bola. Obrnuto je moguće da se taj molekul belančevine iskoristi za proizvodnju lekova protiv bolova“, nada se Kurt, ali ukazuje da je put do toga još dalek. Treba, dodaje, još mnogo bolje razumeti ovaj mehaniziam. A tek onda se može početi potraga za mogućim lekom.

Foto 1: Twistiti / Flickr.com
Foto 2: Naypong / FreeDigitalPhotos.net