Dragan Jović za B92: Ne može fizičko jednom nedeljno...

Olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva posebna su za svog građanina Srbije. Svako od nas sa punim pravom se nada da će naši momci i devojke tih dana biti u vrhu svetskih sportskih novinarskih priča, donoseći nam onaj osećaj koji može da se poredi sa malo čime.

Podeli
StarSport
StarSport

Osim 'tradicionalnih' sportova, naši sugrađani sportisti tokom godina počeli su, može se reći i da su nas naterali, da počnemo da pratimo takmičenja koja nam i nisu toliko bliska.

Upravo jedan takav sport doveo je do toga da razgovaramo sa čovekom koji je zaslužan za neverovatan uspeh srpskog tekvondoa – sporta u kome Srbija može da se diči da ima olimpijsku šampionku i vicešampionku.

Dragan Jović je neko ko je odlučio da mu ništa ne može stati na put, da dečake i devojčice iz Srbije izvede na pravi putm pre svega kao ljude i sportiste, a da tek onda od njih napravi najbolje na svetu.

Trener našeg tekvondo tima pričao je za B92 o svemu onome što se događalo u Riju, o podvigu osamanestogodišnje Tijane Bogdanović, porazu Milice Mandić, o tome šta bismo trebali da preduzmemo pre narednih Igara u Tokiju za četiri godine, ali i o svemu ono što bismo mogli da promenimo kao društvo.

StarSport
StarSport

Kada su velika takmičenja i veliki uspesi u pitanju, ljudi polaze od toga da su ’supertalentovani’ takmičari, koji su vredno radili, došli do uspeha. To u suštini i jeste tako, ali su u slučaju vašeg izbora te ’supertalentovane’ – koji poseduju kvalitet za olimpijske medalje – u trenutku vaše procene imale jedna 16, druga manje od 16 godina. Na čemu se zasniva ta procena da mogu da postanu ’velike’?

Na tu vašu konstataciju samo treba nadovezati činjenicu da ti od 14, 15 i 16 godina već vežbaju deset godina pre toga. Shodno tome, može se reći da smo imali period u kome smo mogli da procenimo šta će se i kako razvijati... Inače, klub se ne bavi pronalaženjem talenata od 4, 5 godina, već mi u tom periodu imamo grupe od tri godine starosti. Upravo u tom periodu, predškolskog uzrasta, mi se bavimo razvojnim programima dece – naravno, zavisno od potreba deteta u tom uzrastu. Tako da se može reći da nas uopšte ne zanima da li je dete talentovano ili ne jer svako dete može da se u roku od godinu, dve osposobi da bude dobar sportista. Ali, s druge strane, ne znamo šta će doći kada oni uđu u pubertet, adolescentno doba je takođe veoma ’problematično’, pa moramo da se usmerimo ka ’tim’ godinama. Sa sedam, osam godina, od dečice koja su već prošla taj razvojni program vežbanja, izvlačimo one koji su, po našoj proceni, motorički sposobni, dovoljno spretni, dovoljno elastični – jer je naš sport takav da je u velikoj meri zastupljena nožna tehnika.

Takođe, gledamo kakav je i karakter jer nam nije cilj da napravimo samo borca, već moramo da očvrsnemo karakter u svakom smislu. Deca moraju da nauče i da izgube, pošto moraju da nauče da se bave sportom i kada do poraza, koji je neminovan, dođe. Radimo na proceni njihove ličnosti, pa u saradnji sa svojim saradnicima i trenerima ’pikiramo’ nekoliko dece. Posle toga sledi razgovor sa roditeljima i nuđenje opcije da se njihova deca bave borilačkim sportom, sa borbom. To kažem jer tekvondo ima više aspekata – mogu da se bave formama, da vežbaju rekreativno, mogu da se bave čisto zdravlja radi... Što se konkretno sportske borbe tiče, tu je obavezan razgovor s roditeljima, kao i sa samom decom, a ako u njihovim očima vidite onu iskricu da želi da pobedi, da bude takmičar, da bude diciplinovan i izdrži određene ’situacije’ koje mi nametnemo. Jer, sportska situacija nije samo pobeda nad protivnikom, već nešto daleko kompleksnije.

Primera radi, mi smo sa Tijanom radili situaciju u kojoj sam ja ’pokvareni’ sudija, gde se ona rasplakala iako ima sve te medalje koje ima. Nije shvatila da sam ja bio sudija koji krade, a ja sam sve vreme radio na tome da je oštetim, da joj ne dam poen... Na kraju je ona ’pukla’, bacila oklop i izašla sa terena, ali je naučila lekciju. Vidite sada i njene izjave, kao da ima 25, 26 godina, a dete je praktično. Želi da se raduje osvojenom srebru, a ne da razmišlja izgubljenom zlatu. To je pravi način da se iznese taj poraz, koji je zaista bio nepošten, a i da se nastavi sa radom i da se u nekom novom periodu napravi rezultat
", počeo je Dragan Jović priču za B92.

YTSS
YTSS

Kada pronađete talentovane juniore, kadete, pre svega decu do 12, 13 godine, šta je to što vam govori da trebate da bude sigurni u njihov napredak i uspeh – za šta se dva puta bili i te kako u pravu – rizikujući na tom putu sopstveni komfor, standard, novac, vreme, gomiliu emocija... Zbog čega ste toliko sigurni da će se vratiti?

Moram da istaknem da je to o čemu pričamo, ulaganje sopstvenih sredstava i tome slično, bilo nekada. Sada imamo iza sebe državu, Olimpijski komitet, Ministarstvo za omladinu i sport koji tu decu, koju sam ja već prepoznao i koja su već napravila nekakav rezultat, stavljaju u grupe – koje finansiraju razvojni programi – što je jako važno. Nemam više taj lični materijalni rizik.

S druge strane, ono što se rekli jeste meni jako važno jer vreme provedeno od porodice je nešto što mi najteže pada, ali to je moj posao. I ne bih to nazvao hrabrošću, već zadovoljstvom – da se uhvatim u koštac sa tako nečim. Znate kako, karakter deteta vam otkriva dosta toga, dok se tehnika i taktika nauče na treningu. Ali, pre svega, ukoliko vidite da u njegovoj glavi ima te sigurnosti, koju mu i mi ulivamo kao stručni tim, a ne samo ja, znamo da je dete spremno. Tu su i psiholog, kondicioni trener, kao i još mnogo ljudi koji stoje iza uspeha.

Konkretno ja znam šta je detetu potrebno da bi pobedilo i onda krećemo u trku. Nikada ne razmišljam o uspehu, nikada ne razmišljam o riziku jer nisam tako učen. Mi pre svega moramo da se uhvatimo u koštac sa izazovom koji je pred nama... Moram još jednom to da istaknem, da nije ni pritisak nije ni rizik, već je čast i zadovoljstvo braniti boje svoje zemlje. Kako moj borac to radi, tako i ja to osećam, tu potrebu. Mi smo mali sport i jako je lepo biti neko ko može nešto da doprinese, kada se u konačnom bilansu jedna medalja tekvondoa ’vidi’, pa se to ponovi drugi put... Sada svi žele da tako bude i treći put, naravno i ja, iako mi nije to glavni cilj. Mi uvek ulazimo punim srcem, mislim i dobrim znanjem kao potporom, pa idemo do kraja. Uglavom se to na kraju manifestuje kroz rezultat, ali i da se ne desi znamo da smo dali sve od sebe
".

Getty Images
Getty Images

Da li ste ikada, barem pre ovih velikih i prepoznatljivih uspeha, razmišljali o tome da odustanete od svega?

Pitanje je samo po sebi jako kompleksno, ali odustajanje od sporta u globalu mi nikada nije padalo napamet. Imao sam mnogo situacija gde sam mogao da kažem – ’Ma, neću više da se bavim ovim jer sam ranije trenirao i fudbal i streljaštvo’, ali mi to nije bila prepreka. Nekoliko situacija me jeste razočaralo, jednostavno – početkom dvehiljaditih svi su vežbali po školama i to je bio veliki probem, da svakog septembra vi obnovine ugovor, a da ne znate da je neki ’jači’ sport aplicirao za istu salu, pa tek petog septembra saznate da li ostajete ili neostajete. Mi smo imali našu sekciju u osam škola, pre nego što sam ja zatvorio svih osam i ostavio samo sekciju u ’Elektrotehničkoj školi Nikola Tesla’, ali smo na kraju morali i odatle da izađemo.

Zbog svega toga sam se na kraju i odlučio na korak koji sam napravio – da imamo svoj prostor i da nas niko ne tera. To je bio ogorman stres i stalno mi je dolazlo na pamet da mi sve ovo prekinemo jer ako mi ne možemo da se izborimo sa ovakvim kvalitetom koji posedujemo, kako će neko drugi. Međutim, eto, uspeli smo da to prebrodimo. Druga prepreka došla je posle Londona 2012, kada sam se ja zapitao da li sam uopšte potreban sportu, dok je čitava Srbija slavila naše zlato i znala šta smo uradili, iako gotovo niko nije znao za naš sport. Ja sam po strani našeg Saveza bio nacionalni trener, što je samo po sebi smešno i apsurdno jer vas neko skloni s mesta trenera, a vas zove deset zemalja da bude treneri kod njih.

Međutim, imao sam podršku države, izuzetnu, i svih ostalih resora koje sam pobrojao, imali smo nekoliko sastanaka sa Savezom i sve je na kraju dovedeno u red. Ljudi su shvatili da je to bila greška, možda i iz strahova koje svaki ’mali’ sport mora da preživi u svom razvojnom putu. Tako smo i mi imali te ’dečje boginje’ koje smo prevazišli i sada smo jedna kompaktna organizacija i želimo da tako i nastavimo
“.

StarSport
StarSport

Vrhunski sportski, olimpijci, oni koji su došli do nivoa da budu reprezentativci Srbije u raznim sportovima imaju dobre uslove uz pomoć svih onih koje smo spominjali. Da bi se čitav ’lanac’ nastavio, bilo bi neophodno pronaći mehanizme kojima bi se pomoglo onima koji tek počinje. Tu često dolazi do zamene teza – da to nije posao države, već posao društva. Kako bi moglo, da se nekako ’dovuče’ nešto više novca, interesovanja, sponzorstava, razumevanja – kompanija, firmi... Šta tu konkretno može da se uradi?

To je već tema za analizu, nešto dužu analizu, ali ne samo sportskih stručnjaka, trenera, već i ljudi koji se bave marketingom, pa i ekonomista... Ja smatram, kao što ste i rekli, da država za vrhunski sport odvaja koliko može i vidite da pravimo vrhunske rezultate. Oni ne postoje bez potpore i nekog programa, koji svakako morate da pratite. Kako bismo mi to uradili, iako zbog putovanja i svega ne mogu toliko da pratim celu situaciju, primetio sam da se školski sport razvijao u posednje vreme. Da se mnogo radilo na tome, pre svega marketinški, pa i da su pravljena sportska takmičenja. Primera radi, znam da u inostranstvu, prvak škole u nekom sportu je već ’neko’ ime, ali ne mogu svi da budu olimpijski i svetski prvaci.

Ne mogu svi da budu Novak Đoković, ali može neko da bude najbolji u razredu u malom fudbalu ili u nekom drugom sportu – što bi mu svakako mnogo značilo. Mislim da razvoj školskog sporta, u saradnji sa Ministarstvom prosvete, pa kasnije Omladine i sporta, kao i Gradskim vlastima, može da napravi taj tip sporta zanimljivim. Kao što ste i vi svesni, uvek postoji neki jaz između đaka i profesora, pa zašto oni ne bi bili ekipa koja zajedno navija i bodri se međusobno. To bi dovelo do kreiranja familijarnog odnosa, sve bi se značajno promenilo, a došlo bi i do drugačijeg odnosa đaka i profesora. Deca bi prosto svakog vikenda prepoznavala sebe i videla, nekog tamo, Teodosića, Milicu Mandić i želeli da to postanu. S druge strane, to bi mediji pratili, a siguran sam da u svakom odeljenju imate decu čiji roditelji imaju svoje kompanije, prijatelje, poznanike – koji bi se na neki način uključili, pokrenuli nekakvu inicijativu za razvoj školskog sporta. Druga stvar, za koju iskreno ne znam koliko je izvodljiva, ono što sam primetio jeste da su američki sportisti, i iz malih sportova, ’vezani’ za neku kompaniju.

Ta kompanija ima neke privilegije, neke benefite, zbog čega joj i odgovara da prati nekog velikog sportistu i ulaže u njega. Država se samim tim rastereti, pošto neko drugi brine o tom sportu, klubu... Jer, ovo što ste me pitali, to je uglavnom problem klupskog sporta – koji država ne finansira. Država finansira Saveze, koji trebaju da naprave klubove ’interesantnim’ i dovoljno opremljenim, pošto ne mogu da kažem bogatim, da mogu da iznesu teret takmičenja, priprema... Možda bi mogla da se napravi neka ideja, da se vidi kojih su to deset, petnaest najboljih klubova u našoj državi koji donose medalje i da se oni ’vežu’ za neke kompanije, koji bi zauzvrat dobile određene benefite – reklamu, poreske olakšice ili nešto tome slično, i da na taj način dodatno razvijemo klubove koji donose dobre takmičare
".

StarSport
StarSport

"Sve ostalo, društvo i narod vole sport – videli ste kakav je doček bio. Jedna od stvari koje država dobro radi jesu ti dočeci, svaka vlast je to radila i to je uvek bilo jako dobro. Ja to pre svega kažem iz ugla trenera jer sam mogao da vidim šta je to značilo za Tijanu, devojčicu od 18 godina, da je onoliko ljudi podrži, da dobije onakav aplauz. S druge strane, Milica – koja je izgubila i mislila da su ljudi razočarani, dobija još veći aplauz podrške. To je samo po sebi značilo ’Ja jurim ka Tokiju, razmišljajući o pripremama i treninzima’. To je nešto što je jako važno, dobro i nešto što sportisti pamte. U teškim trenucima je dovoljno samo trener da podseti – ’Seti se balkona, znaš koliko ljudi te čeka...’. Upravo to može da prelomi određen momenat i da zaista donese pobedu.

Svi to vole, a to je jedan mali gest Grada, ili ko već to organizuje, koji je jako važan za sportiste. Možemo tako nekoliko stvari da napravimo, gde će ljudi videti da to što rade izuzetno važno, da su sportisti najbolji ambasadori države... Nažalost, mi smo sada nešto najbolje što ova zemlja ima, ali isto tako verujem da se daje maksimum kako bi se sve sfere života unapredile. Ali, konketno u ovom delu, trebali bi da se uključe i drugi, a ne samo država. Počev od tih školskih takmičenja, mada je daleko važnije da časovi fizičkog ne mogu da budu jednom nedeljno ili nijednom. Krenimo od toga, da Ministarstvo uvede časove barem dva ili tri časa fizičkog u sedam dana, pa da uporedno sređujemo sale da mogu da rade to fizičko, a ne da njih sto na jednom terenu igra basket. Ti tereni u školi, barem u vremenu nas starijih, omogućavali su nam da se družimo, takmičimo, kladimo iz šale... Odigramo 15 minuta basketa ili fudbala, pa ovi što izgube rade sklekove, trbušnjake... Sada, gledam decu koja izađu ih škole kako idu do najbliže trafike, kupuju cigare, sede na nekim stepenicama, izgrbavljeni, čekaju da prođe čas, kukaju, kolutaju očima... Kao da su došli na neko mučenje, a ne u školu koja treba da ih napravi građanima ove zemlje.

Zbog toga smatram da treba krenuti upravo odatle, pa onda dalje, a sponzori će sami videti da je to dobro za njihovo dete. Svako od tih ljudi koji imaju veliku kompaniju bi uložio kada bi znao zašto to radi. Imamo sigurno bar deset, petnaest vrhunskih firmi koje bi želele da imaju jednog sportistu uz sebe. Opet, nisu ni svi sportovi skupi, nije sve to ni tako ’strašno’, niti ’boli’... Kada su to mogle i druge zemlje, onda može i naša. U svakom slučaju, mislim da se radi na tome i da ljudi razmišljaju o tome, a ovo što sada dobijamo od države je zaista velika stvar – pogotovo uzimajući u obzir ekonomsku situaciju, mi ne možemo da se žalimo i da preko ’hleba tražimo pogaču’. Mi smo zadovoljni onim što dobijamo, država je zadovoljna sa osam medalja, a moje mišljenje je da mi vredimo i više
“.

Olimpijske igre u Tokiju su za ’samo’ četiri godine, vi verujete da možemo više, dok su ljudi sigurni da ’morate’ više. Shodno tome, gde vidite sledeću stepenicu srpskog sporta i šta za četiri godine može da bude veće, uspešnije, trofejnije?

Ne mogu da se osvrćem na druge sportove jer ne znam koje su njihove potrebe, ali mogu sa stanovišta tekvondova i onoga što mi preživljavamo. Jednostavno, četiri godine je dug period i može mnogo toga da se dogodi. Ali, vi već imate programe, konkretno – ja sam radio po programu koji traje osam godina. Tako da već imamo ’stazu’ po kojoj koračamo i pravimo rezultat, pa zašto da ne nastavimo. Takođe, znamo šta su nam bile prepreke na tom putu i šta trebamo da otklonimo. Ono što je generalno važno jeste edukacija sportskih stručnjaka.

U svakom sportu je seminar jako bitan, što možete videti i kroz druge oblasti – gde se takve stvari, koje obnavljaju znanje, održavaju na svaka tri meseca. Tehnologija se menja, svakog meseca novi telefon izlazi, pa zašto bi sport bio izuzetak? To svi rade. Kao što rekoh, potrebno je raditi na edukaciji stručnih lica koje se bave sportistima, potrebno je, svakako, programe uskladiti sa svetskim standardima, a onda videti da li to može da se pokrije finansijski i koliko može, pa ako ne može – da vidimo kako da to, barem u našim uslovima, približimo svetskom standardu. Broj medalja je nezahvalno prognozirati i o tome ne želim uopšte priviše ni da pričam. Dovoljno je da uzmemo tri zlatne pa smo bolje prošli nego sada sa ovih osam u ukupnom zbiru. Nažalost, Novak Đoković bio je viđen osvajač medalje, ali nije uspeo da je uzme, takođe – nijedan strelac, u sportu koji decenijama donosi medalje, nije došao do medalje. Shodno tome, zašto ne bismo verovali da za početak oni neće uspeti to da učine za četiri godine
".

Getty Images
Getty Images

"Treba verovati u veći broj medalja, treba verovati u vrednije medalje, a ja se lično nadam da ćemo mi tekvondoisti u većem broju biti u Tokiju. U Londonu smo imali troje takmičara uzeli smo zlato, sada smo imali dvoje uzeli smo srebro, dok nam je sada cilj da kvalifikujemo četvoro, petoro boraca preko rang liste, bez kvalifikacija, što je jako važno. Sledeći cilj bio bi da sa tih petoro osvojimo ili dva zlata, ili dve, tri medalje bilo kakvog sjaja. Naravno, na tome treba raditi – to želimo, to nam je cilj, program, projekat i ići ćemo ka tome svakako".

Za kraj, Dragan Jović nam je otkrio na koga bismo trebali da obratimo pažnju kada je tekvondo u pitanju.

Nažalost, godine joj ne dozvoljavaju da se takmiči, tačnije – tek tada će steći pravo da se bori u seniorskoj konkurenciji i nisam siguran da li će uspeti kvalifikaciono da prođe do Igara, ali čućete za ime Serđa Stević već za deset dana kada je na programu Evropsko kadetsko prvenstvo. To je devojčuica koja je i talentovana i posvećena i predana poslu. Tu je i Bogdan Bulat, koji je takođe 2001. godište i jako je teško prognozirati da li može da se kvalifikuje, pa je realnije reći da su Igre 2024. one prave za njih. Što se Tokija tiče, imamo, pored Milice i Tijane, za koje verujem da će biti izuzetno spremne, Damira Fejzića, Miloša Gladovića, Anu Bajić, Aleksandru Radmilović... Imamo jedan broj takmičara koji su još uvek mladi i mogu da daju svoj maksimum baš tada“, zaključio je Dragan Jović priču za B92.

Prati B92 SPORT na Viberu