Put derbija kroz tri generacije – od 1947. do 2016.

Partizan i Crvena zvezda su institucije koje dele i ujedinjuju društvo, prave jazove i grade mostove, paradoksi sami po sebi – koliko nas ponekad dovedu do stanja ludila, toliko ih volimo i živimo za njih.

Počinje od najranijeg detinjstva, završava se odlaskom na drugi svet, navijačka pripadnost je ono što prati čoveka na svakom koraku, kroz sve životne situacije... Šta reći o pobedama ili porazima? Mogu da od nas naprave najsrećnije ljude na svetu, a mogu i da nas zavežu u crno, daleko bilo.

I tu nema pravila, to je sport kojim svi mogu da se bave... Treba to umeti, treba razgraničiti sport navijanja od sporta nasilja, sport pružanja ljubavi od sporta prosipanja mržnje, sport ponosa i sreće od sporta likovanja i gordosti...

U susret 150. večitom fudbalskom derbiju razgovarali smo sa predstavnicima tri generacije, ljudima koji tek ulaze u svet odraslih, na kojima će, koliko god banalno zvučalo, zaista ostati ovaj svet i ljudima koji su prevarili sve biološke satove i prkose vremenu.

Razgovarali smo sa ljudima koji od svojih klubova nemaju korist, nemaju računicu, nemaju nikakvu racionalnu potrebu da oko svog vrata stave ovaj ili onaj šal.

Razgovarali smo sa navijačima, Partizanovcima i Zvezdašima.

Gde su mladi, tu je i...

U godinama posle najvećeg uspeha u istoriji srpskog fudbala armija navijača Crvene zvezde se uvećavala. Nove generacije su slušale priče o Bariju, o Pančevu, Prosinečkom. Na krilima reakcije stasali su omladinci koji nisu želeli da budu deo većine, iz ovog ili onog razloga. Deo navijačkog odrastanja u jednom od novobeogradskih blokova preneo nam je Uglješa.

"Kad sam bio mlađi u kraju se svakog vikenda igrao večiti derbi. Nas desetorica smo u tih sat-dva postajali fudbaleri Partizana i Crvene zvezde i živeli da pobedimo ove druge... Dobro, možda ne baš sva desetorica, raritet je bio da bi od nas toliko bar petorica navijala za Partizan. Moj najveći strah je bio da jednog dana nas bude više i da iz tog razloga neko od nas mora preći kod njih. Mogli smo da igramo četiri na pet, tri na pet, igrač koji bi prešao bio bi ignorisan ili bi branio... Uvek bismo pobeđivali, valjda smo bili motivisaniji, među nama nije bilo onih koji bi igrali za drugu stranu..."

Godine u kojima je Uglješa stasavao nisu bile sjajne za ljubitelje crno-bele boje. Titule se jesu osvajale, ali je ono najvažnije uvek nedostajalo, pobeda nad večitim rivalom.

Konačno je 2007. dočekana prva posle šest godina i 11 utakmica u kojima ceo plen nije završio na kontu fudbalera iz Humske.

Tada je Uglješa imao 11 godina.

"Dok su novine brojale godine bez pobede ja sam brojao dane do svog, ispostaviće se, omiljenog derbija. Zapravo, to je bila prva pobeda kojoj sam svesno svedočio. Bežali su nam mnogo, toliko da je naša pobeda značila eventualno smanjenje bodovne razlike ispod dvocifrene brojke. Kroz maglu se sećam da sam tog dana sigurno mogao umreti, a da ne žalim, 2:4, brilijantno... Bio sam siguran da nas više nikada neće pobediti."

Dva olimpijska ciklusa je stariji od Uglješe, ali je i dalje jednako lud za svojim omiljenim klubom. Nemanja je rođen na dan kada je Crvena zvezda na svom stadionu pobedila Željezničar, a umesto da kao moderne buduće majke zahtevaju od svojih supruga da budu uz njih na porođaju, Nemanjina majka je svom bračnom drugu poručila da joj nije potreban u tim trenucima i da slobodno može sa društvom na utakmicu.

Koliko je porodica bitna u ovoj priči svedoči i to što je Nemanja na prvi večiti derbi otišao sa pet godina, zajedno sa ocem, drugarima i njihovim očevima.

"Iako je to bilo pre više od dve decenije, poprilično se sećam jutra pre utakmice, samog puta ka stadionu i atmosfere... Dok sam bio klinac, cela avantura počinjala je već za doručkom, uz analize kako možemo do pobede, pa klopa pred sam meč u Stepinom Vajatu, i onda uspon uz Autokomandu uz zvuke omiljenih pesama sa svih strana. Takođe, srpski derbi zaslužuje ogromno poštovanje, iako kvalitet samog fudbala poslednjih godina i nije spektakularan... Ne postoji mnogo gradova na svetu koji mogu da se pohvale takvim spektaklom. Spektaklom koji se vremenom urezao u identitet i istoriju Srbije."

U identitet i istoriju Srbije je ušlo i to da navijaštvo često ide i van okvira sporta, sve negativno što može da vam padne na pamet možete da povežete sa tim. Sve je to postalo deo folklora i ostaće tako, dok svako sâm sa sobom ne reši ko je, šta je i šta očekuje od sebe...

"Ja sam se u Zvezdu zaljubio zbog fudbala, bez njega ne bi bilo ni tribine... Mnogo volim fudbal, a tribina je jedan od glavnih faktora cele priče. Taj tip druženja, zajedništva i osećaj pripadnosti ne možete da osetite u nekim drugim životnim situcijama. Iako mnogi tribinu vide kao kriminogeno, nasilno leglo, to me nikada nije privlačilo, iako sam se našao u nekoliko delikatnih situacija. Zašto bih se tukao sa nekim ko ne navija za moj klub ili ima drugačije mišljenje od mene? Nasrtanje na popularne kornjače da ne pominjem, kako ćeš, zemljače, da pobediš obučenog robokapa, inače, opet tvog zemljaka?"

Uglješa dodaje da se seća svakog trenutka po ulasku lopte u mrežu protivnika i to u gol bliži severnoj strani.

"Sa velikom satisfakcjiom se prisetim onih derbija u kojima su junaci bili Ninoslav Spasić, Almami Moreira, Dijara, Kleverson, Nikola Vujović, Jojić, Drinčić...Gledamo ih kako tada pate, ali se prisetim dana i kada sam ja patio i da sam prešao put od divljenja raznoraznim Brazilcima, Afrikancima i ponekom Evropljaninu, do današnjeg, mišljenja svojstvenog nihilstima, da ne postoje legende, ne postoje idoli, postoji samo Partizan i do 10.000 ljudi kojima malo šta drugo može naneti toliko bola ili doneti toliko sreće koliko Partizan. Smrt fašizmu, šovinizmu, oportunistima, živeo Partizan."

Odrastanje u navijačkom duhu Nemanju je uputilo na saznanja o nekim jako važnim vrednostima, kojih je, kako kaže, postao svestan mnogo kasnije.

"Za mene je derbi svakako najveća i najbitnija utakmica kada je u pitanju Crvena zvezda, bez obzira na okolnosti, deo sezone, stanje na tabeli... Uostalom, svako kome rezultata njegovog voljenog klub može da promeni raspoloženje, čak i u narednih nekoliko nedelje, mora da razmišlja tako. Ne postoji bolji osećaj, od samog iščekivanja da dan meča napokon dođe, mnogobrojnih rituala pred, za vreme i posle meča, pa sve do onog najboljeg - zadirkivanja i pozivanja ovih sa druge strane brda.Da nema tog odnosa između nas, ni derbi ne bi bio ono što jeste. Pogotovo sada, pošto meni jako bliski ljudi žive za Partizan, koliko i ja za moj klub. To je samo sport, a drugarstvo je ipak nešto što nema cenu."

Svedoci “zlatnih godina”

O tome najbolje svedoči Tepa, Smederevac koji je sa Zvezdom prošao sve i svašta... Oni koji se sada busaju u huliganske grudi bi mogli mnogo da nauče od njega, da je suština sporta i fudbala i navijaštva ispoljavanje ljubavi prema toj nekoj misaonoj imenici “klub“, a ne mržnje prema onim jedinkama ljudske vrste koji su rešili da svoje emocije poklone drugom vlastitom imenu određenom za onu prethodnu misaonu imenicu.

“Mi smo u grupama išli autobusom do Beograda, pa smo od stanice išli uz pevanje i šalove do autokomande pa do stadiona. Bilo je dogodovština sa našim sugrađanima Partizanovcima, bilo je tu svačega pa i tuča, ali smo se mi međusobno poštovali i za to vreme je bilo karakteristično da smo se međusobno branili. Nikada nismo dali da tuku naše Smederevce, iako su bili Partizanovci. Sada imam neki utisak da je netrpeljivost veća i da je to mnogo drugačije. Bilo je nekako mirnije vreme i rivalitet je bio zdraviji.”

Prilično bizarnu anegdotu je ispričao Tepa, slična je onoj po kojoj je snimljena reklama za osvežavajuće napitke, simbolično nazvane “sokovi”, sa zbunjenim Draganom Jovanovićem sa “crno-belim“ šalom usred Zvezdinog “severa”.

“Derbi iz 1976. sam odgledao na jugu... Stric mi je sticajem okolnosti bio u Beogradu, njemu nije bilo to bitno, nije ni imao pojma i uzeo je karte za jug. Tada sam prvi i poslednji put pratio kako Partizanovci doživljavaju poraz od Zvezde. Bilo je 2:0, mislim da su Šestić i Filipović dali golove. Bila je fenomenalna atmosfera, ja sam se više puta smrzao kada su Zvezdaši slavili posle golova. Tada je derbi bio neki praznik, obaveza. Svi koji su pratili fudbal bilo je normalno da idu na taj derbi. Dolazilo je mnogo ljudi iz drugih republika, to je imalo neku drugačiju notu. Ljudi su ceo taj dan bili u Beogradu, jeli su, pili, družili se, posle zajedno putovali vozom. To je imalo neki drugi smisao...”

Mnogi bi Milanu, zbog posla kojim se bavi, zamerili na tome što ima preveliku ljubav prema Partizanu, ali ono što njega razlikuje od oportunista koje je pomenuo Uglješa na početku teksta je činjenica da u njegovom vrednosnom sistemu ne postoji namera da, shodno mogućnostima, uradi nešto “za svoje” ili “protiv onih drugih”.

Godine je proveo na južnoj tribini stadiona u Humskoj, dane i nedelje na tribinama širom Evrope, prateći “crno-bele”. Kaže da je sada verovatno u periodu života kada bi mogao da sa manje strasti prati utakmice voljenog kluba, čak i derbije.

“Ima nečega u tome, kada sam bio klinac, negde sredinom osamdesetih, u četvrtak bi, recimo, život stajao. Petak i subota nisu postojali pred derbi, bili su to samo dani kada je ’ta’ utakmica sutra ili prekosutra. O nedeljnom jutru je glupo pričati, bio sam ljut na svakoga ko bi i pokušao da traži pažnju.”

Dodaje da danas ni na dan utakmice nije previše “u njoj”, čak ni samo nekoliko sati pre početka, to je za njega velika razlika, ali je tu moralo da se pojavi jedno “ali”...

“Nekada i danas, sa dvanaest ili četrdeset i kusur godina, isto drhtim kada uđem na stadion, isti proklet osećaj u stomaku kao nekada kada Oni krenu napred, ista nada i isto treperenje kada smo Mi blizu gola. Isto je važno. Prokleto važno. Nekada Moca, Mance ili, kasnije, Mijatović. Danas Kapiten i neki manje upečatljivi ili skroz nebitni. I isto je, kraće traje sve ono pre i posle, ali je ostalo tih 90 minuta. Istog, nemerljivog i teško opisivog transa. I odnos sa Njima je isti, znam zašto sam srećan i ponosan što sam na ovoj strani i zašto mi je jedna od najvećih mora bila mogućnost da mi sin ne navija za Partizan. Sve je u redu, on misli slično, oseća isto, Partizanovac je, jedan kroz jedan”, zaključuje Milan.

Stara škola – ljudi koji su gledali Mitića i Bobeka

Poslednji put je na derbiju bio 1999. godine, tada kao 63-godišnjak. Vratio se Dejo u Zvezdu, vodili su ga sin i unuk... Kada je bio uzrasta njegovog unuka kaže da nije bilo druge razonode za mlade, “bio je samo fudbal”.

“Nije tako bilo samo u Beogradu, ja sam pratio i lokalni klub koji je igrao u trećoj ligi... Putovali smo vozom u Zrenjanin, ma fudbal je bio jedinstven, mogao si eventualno da odeš u bioskop, ne znam da li je bilo još neke zanimacije. Ali kad dođu drugi timovi da igraju sa Zvezdom nije bilo toliko ljudi kao na derbiju. Posebno kada je bilo radničkih vozova, na zelezničkoj stanici je bila neverovatna gužva. Čak smo mi i devojke vodili, jeftine su karte bile i sindikat ih je plaćao... U moje vreme Šekularac je bio najpopularniji, čekali smo ga da prođe gradom i da očisti cipele hiljadarkom... Ja sam lično išao u Maderu gde su se skupljali Zvezdaši, dolazio je Miljanić. Mi smo mogli na ulici da ih vidimo, Rajka Mitića, Boru Kostića. Boru smo zezali da je seljak jer je udarao prvo busen, pa tek onda loptu. Mi smo i na treninge išli, bilo je po 5-6 000 ljudi na treninzima Zvezde”.

U njegovo vreme osnovna linija “razgraničenja” nije bila “crno-belo” ili “crveno-belo”, JNA ili UDBA, “grobari” ili “delije”. Dva čoveka su bila dovoljna da naprave “razdor”...

“E, osnovna linija je bila ili Bobek ili Rajko Mitić. Mitić je bio najpopularniji i mi smo na Trgu Nikole Pašića se skupljali kod Borbe da gledamo kada izađu njegove slike sa utakmica... Ja sam obožavao braću Čebinac u Partizanu, Velibora Vasovića... Kad su Vaske i Zebec prelazili u Zvezdu to je bio haos... Naravno da je bilo zle krvi, kako nije. Bilo je interesantno kada je u Partizan došao Miloš Milutinović, oko koga smo se otimali. Onda su počeli ljudi masovno da navijaju za Partizan, ali recimo u mom domu, bio sam u domu škole “Petar Drapšin“, od nas 40 bilo je oko 30 zvezdaša“, zaključuje 80-godišnji Ljuba.

Osam godina stariji od njega je deda Drakče, rođen je 1928. godine u Sukovu, selu koje se našlo na udaru okupatorskih snaga u Drugom svetskom ratu, tako da je kao 16-godišnjak dobio pušku u ruke i krenuo sa partizanima u oslobađanje države.

Posleratno uređenje je njemu ostavilo crvenu petokraku kao ideju vodilju, ali ga je nova situacija vratila na jug, odakle je i stigao u Beograd. Kaže da bi partizani postojali i bez crvene petokrake, ali crvena petokraka nikada ne bi dobila takvo značenje da nije bilo partizana da je s ponosom ponesu.

“Otkako sam postao Beograđanin, a tome ima više od 70 godina, pratio sam fudbal i bio sam svedok prvog večitog derbija, utakmice između Partizana i Crvene zvezde. To je bilo 1947. godine. Partizan je tada bio nepobediv, bili smo bolji i pobedili smo u tom prvom derbiju. Posebno mi se dopalo kako su u tom periodu igrali Bobek, Čajkovski, Valok...“

Postoji osnovana sumnja da je deda Drakče odgledao ili bar slušao direktan prenos svakog do sada odigranog večitog derbija. Nije spreman da kaže da je to tačno, ni sam nije siguran... Ono što je istorijska činjenica, upisan je kao jedan od prvih članova Jugoslovenskog sportskog društva Partizan.

“Kada sam postao član JSD Partizan više od 20 godina sam radio kao kontrolor na stadionu Partizana, volonterski, besplatno... U veoma lepom sećanju imam generaciju u kojoj su igrali Milutinović, Belin, Zebec, Vasović, utakmice su bile dobre, fer, nije bilo neprijateljstava, naročito ne tuča. Drugarstvo između igrača je bilo na najvišem nivou, to se najbolje videlo još kod legendarnih kapitena Stjepana Bobeka i Rajka Mitića“.

Godine su ga sustigle, donedavno mladić u telu starca morao je da se povinuje krštenici, vezan je za stan, ali ni u jednom trenutku ne propušta da isprati sve što se dešava u klubu za koji navija celog života.

“Kada uporedim derbije sada i nekada, ima razlika, posebno u rezultatima... Ne mogu da idem na utakmice, ali i dalje pratim svaki derbi i svaku važnu utakmicu. Pratim i dolaske novih igrača u Partizan, žao mi je što neki moraju da odu iz kluba, pratim i njih, znam da su otišli da bi zaradili...“

Bili mladi, malo stariji ili još stariji, redovni ili nešto manje aktivni na stadionima voljenih klubova, sva šestorica navijača sa kojima smo razgovarali će biti uz svoje timove, sasvim je svejedno u kakvoj situaciji se oni nalaze.

Svaki večiti derbi je utakmica godine, film koji će za neke imati srećan, a za one druge tužan kraj. Večiti derbi koji nam sledi je u svakom smislu istorijski, može da kruniše kralja ili dodeli nadu posrnulom, može sve što samo jedan večiti derbi može – da ponovo podeli društvo, ali i da nas ujedini u jednom, u ljubavi prema najdražim bojama, kakve god one bile.