Stop. Sekunda derbija – sekunda koja menja sve. Play

Sekunda – stručno, trajanje od 9.192.631.770 perioda zračenja (radijacije) koji odgovara prelazu između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133 na nula stepeni kelvina. Šezdeseti deo minuta, Trihiljadešestoti deo sata. Sadrži 100 stotinki.

Sekunda – vreme za koje možeš da pojedeš jedan komad čipsa i čuješ ga kako krcka, zagrliš nekoga, poljubiš, duboko udahneš, izguglaš nešto, zatražiš još salate za nedeljnim porodičnim ručkom, odigraš kamenpapirmaaakaaaaaZE, ispustiš nešto, slažeš, pozvoniš nekome na interfon, namigneš, zalupiš vrata, pogledaš u nebo, popiješ gutljaj vode, ugasiš telefon, rastegneš se, razmeniš poglede sa nekim na ulici, pročitaš jednu ne mnogo dugu rečenicu i tokom Večitog derbija postaneš heroj ili tragičar.

Večiti derbi sadrži 5.400 sekundi. Jedna može da odluči pobednika. Samo jedna. Neki mnogo pametan faul na ivici šesnaesterca, pravovremeno utrčavanje, povreda, skretanje levo, a ne desno, dribling, trzaj glavom, pogrešan pâs...

Ta jedna sekunda, pobednik nad ostalim sekundama, od nekoga može da napravi igrača. Čudno je to i surovo. To je moć Večitog derbija.

Korner sa desne strane, levonogi fudbaler prilazi da ga izvede. Namešta loptu i prikuplja snagu. Semafor pokazuje 83. minut. Fudbaler diže desnu ruku i kao pokazuje neku akciju. Centaršut je loš, kratak, protivnički igrač na prvoj stativi lako izbacuje.

Lopta leti van šesnaest metara. Prima je jedan od onih nedovoljno visokih da bi išao da se gura i skače. Stoji tačno šest metara i dvadeset dva centimetra od ivice kaznenog. Lepo je primio, namešta se. Stavlja jednu nogu pored lopte, drugu napinje.

Stop.

Zamrznimo taj trenutak na sekund. Šta vidimo? Vidimo kapljice znoja na čelu dvadesetogodišnjeg momka pored čije noge se nalazi lopta. Na čelo iznad desnog oka smestila se jedna zelena travka posle nekog faula kada je poljubio pod i valjao se malo ne bi li izvukao karton. Vidimo mu na dresu zelenu boju i malo blata. Vidimo mu u očima ceo život, detinjstvo, sve treninge i sve što je do tog trenutka radio.

Ispred njega nalazi se protivnički fudbaler. Lebdi. Skočio je u blok tačno u trenutku kada se slika zamrznula. I njegove oči govore svašta, da želi da pokaže svima da nije za penziju, da želi pobedu, da će učiniti sve. Sudija je u blizini, gleda u pravcu gola.

Desno su klupe. Jedan trener sedi sa prekrštenim nogama, oči je raskolačio nešto više nego inače. Nada se da će biti nešto od tog šuta. Njegovom kolegi iz komšiluka je lice zgužvano, kao kad na nekom klipu na internetu vidiš nešto onako gadnjikavo. Da, strah, nada se da će njegov fudbaler izblokirati šut. Ako uđe, ode posao.

Rezervni golman svog saigrača sa klupe za rezerve čvrsto drži za rukav jakne. Drugi gleda, ali više razmišlja o svađi sa devojkom. Treći o plati koje nema. Iza je jedan kojeg je zamrznuta slika uhvatila na jednoj nozi tokom istezanja za mogući ulazak u igru.

Iza, na tribini, jedan pored drugog sede večiti student, auto-mehaničar prevarant, pekar koji ne pere ruke pre nego što počne da mesi hleb, biznismen koji živi od nedostatka dokaza, otac dvoje male dece sa kreditom u “švajcarcima” i penzioner sa brkovima požutelim od cigara.

Jedna ljuska semenke uhvaćena je tokom padanja bez padobrana, pored onaj penzioner sa žuto-sedim brkovima je od neizvesnosti taman podigao zadnjicu sa naslovne strane kakvog tabloida na kojoj je starleta, pa je tako uhvaćen u nekom polu-čučnju, niti sedi, niti stoji.

U narednih nekoliko sekundi dan, nedelja i mesec mogu znatno da im se poboljšaju ili pogoršaju. Ako lopta završi u mreži, prozivaće nekoga na poslu ili će neko prozivati njih. Svako ima nekog mog komšija Peru električara koji kad “njegovi” pobede u derbiju pere kola po ceo dan, natenane, i čeka da neko iz moje porodice prođe.

Svako ima neke svoje probleme – novac, žena, muž, posao, deca… Ali, tokom tih 5,400 sekundi oni nisu u prvom planu. Najveći problem tada je bek koji ne ume da centrira iako je to, osim pukog bitisanja na terenu i popunjavanja rupe, jedina njegova funkcija. Što kažu na internetu, “you had one job”.

Iznad njih, u loži, sede budžovani, menadžeri, skauti, bivši igrači i oni koji mafijaško-burazersko-menadžerskim poslovima urušavaju ionako urušeni fudbal. Na licima ovih poslednjih se uglavnom vidi ravnodušnost, šta god da bude, fotelja je udobna.

Neki novinarski prsti zamrznutom slikom uhvaćeni su na tastaturi, a drugi se spremaju da udare slova na koja su se nameračili. Komentator ima čudan izraz lica, uhvaćen je između dve reči dok parla trista na sat ne baš pametne stvari.

U tom trenutku dvoje su baš uzeli da opale jedan selfi kako bi se posle hvalili na Fejsu da su bili na derbiju.

Na tribinama sa najjeftinijim kartama vide se neki koji rade sve da barem na tribinama pobede, ako ne na terenu. Među njima je jedan od vođa navijača kojem se na vratu vide žile koliko urla u megafon, žgoljavi koji vrti barjak, debeli sa šeširom koji udara u bubanj i čitav buljuk onih koji se svojski trude da pevaju iz petnih žila.
Ima među njima i onih sa školama i fakultetima, ali i onih koji od škole imaju samo veliki odmor. Naravno, tu su i oni koje ništa od toga ne zanima, koji su tu samo zbog adrenalina ili koristi, zalutali ljudi i lažni ili pravi kriminalci kojima ta tribina služi za sticanje profita na ovaj ili onaj način.

Svi zajedno, odakle god da su došli i čime god da se bave u životu, u tom trenutku su udahnuli i izdahnuće simultano, kad sekund prođe.

Lopta ako uđe u gol, radovaće se zajedno, grliti i bacati koske iako ne znaju imena jedan drugom i pola sata pre meča su se smestili i videli prvi put. Pobeda, život je malo lepši i lakši, barem za kratko vreme.

Ako uđe u gol, u isto vreme će se uhvatiti za glave dok se komšije preko puta raduju. U tišini će ići kući, progovoriće tek tamo posle Autokomande kako je onaj mogao ono i onaj ono. Kunuće i psovati, reći da je to poslednji put da su došli na stadion, što naravno nije istina.

Jedna od lepših stvari derbija i olakšavajuća okolnost u tom trenutku je da će uvek biti sledeći derbi – prilika za osvetu.

Ako da gol, dvadesetak godina od tog trenutka, šta god uradio u karijeri, igrao za Arsenal ili otišao u kakav Gvangžou čisto da se vrati i posle nastavi put unazad ka manjim klubovima moćne Superlige, dvojica komšija će piti pivo, sećati se najboljih golova derbija i reći “je l’ se sećaš kad je onaj mali, kako se ono beše zove, dao gol za pobedu”.

Krupniković je u jednoj sekundi odlučio da se baci unazad. Mance isto tako da proba da glavom udari loptu u suprotnom pravcu i uhvati golmana na krivoj nozi.

Ta jedna presudna sekunda derbija pravi igrača, ne sekund Metalca ili Javora.

Play.

Zategnuta noga fudbalera kojem se travka uselila na čelo udara loptu. Prošla je pored onog koji mu se bacio u noge da izblokira. Lepo je zahvatio, punom. Našla je put kroz gužvu ispred gola. Golman je na kratko bio zaklonjen, dovoljno da nema šanse da reaguje. Pogledom je samo prati na putu ka golu.

Prečka.

I posle svega toga neko dođe i kaže najgoru moguću stvar u tom trenutku: “nemoj da se nerviraš, pobediće drugi put, to je samo utakmica”.

Tih 49 slova izgovoriće za sekundu i kusur. Poslednjih sekundu i kusur u svom životu.